PUT, ISTINA I ZIVOT
 
PrijemPortalRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Zene koje zive kroz istoriju

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Zene koje zive kroz istoriju    Pet Maj 04, 2012 12:00 pm



MILUNKA SAVIĆ
SRPSKA JOVANKA ORLEANKA


Pred njom su bili postrojeni pukovi. U slavu njenog imena podizane su zastave. Njene junačke i mladalačke grudi krasila su najveća srpska i francuska ratna odlikovanja: Karađorđeva zvezda sa mačevima, dva Ordena francuske Legije časti, francuski Ratni krst sa zlatnom palmom, dve Zlatne Obilićeve, Albanska spomenica ...

A imala je obično ime: Milunka. Još od one dvanaeste, kad je Srbija ratovala s Turcima, pa trinaeste, kad se sudari s Bugarima, pa četrnaeste, kad navali Švaba, zvali su je i znali samo po imenu. Jedino je uz zvanična akta, uz predloge za odlikovanje ili u rešenju o njima stajalo prezime: Savić. Milunka Savić. Legenda.

Deo srpske istorije iz sudbonosnih godina. Ime zapisano u ratnim hronikama, izveštajima ratnih dopisnika. Primer i inspiracija.

U rovovima, pred juriše, pripremajući bombe, vojnici su pominjali njeno ime: "Slavu joj ljubim, mnogo je hrabra..." Kasnije u bespuću albanskog krša, dok su se promrzli i gladni sporo kretali, govorili su: "Kad može Milunka..." Ni teško ranjena, nije gubila veru u pobedu, u povratak u svoju zemlju. Kad je došla, već je bila legenda: ime joj se izgovaralo sa poštovanjem... Pozivali su je na svečanosti, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove...

Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su — gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao: "Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!" Milunka se osmehnula i rekla: "Zašto ne, pukovniče, ja sam — narednik ..."

Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno... Čestitao joj je, iskreno...

Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena...

Malo je govorila. Smatrala je da je ispunila svoju dužnost: borila se, kao borac, s puškom u ruci, a ne kao bolničarka, mada je i bolničarke veoma cenila. Htela je u rat. Kad je Srbija ratovala s Turcima, bila je u kući svog oca u selu Koprivnica kod Raške. Imala je 20 godina. Devojačke želje u tim časovima, bile su daleko od nje. Htela je u rat. I bila je: dva meseca, pa je rat svršen. Kasnije, s Bugarima, ali opet dva meseca: sklopljen je mir... Na vest da je Švaba sa svih strana navalio na Srbiju, otišla je pravo vojvodi Radomiru Putniku...

Istog dana popodne stajala je u stroju sa ostalim "prvopozivcima", jer joj ni na kraj pameti nije bilo da ostane u komori ili sanitetu. Narednik, brkata vojničina, koji nije znao za pogovor, rekao joj je: "Danas ćemo učiti kako se bacaju ručne bombe ..."

Tako je počela obuka. Srećom, to je trajalo nekoliko dana, pa je puk krenuo na položaj kod Bajine Bašte. Vojnici, mladi i snažni, kao da su dobili krila: prešli su preko reke pa razbili Švabe. Milunka Savić je s bajonetom na pušci naletela na grupu Austrijanaca: "Predajte se! Predajte se!" I Austrijanci su se predali. Odvela ih je komandantu puka i raportirala: "Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!" Istog časa se okrenula i nastavila da goni neprijatelja. Utom je pripucala artiljerija i Milunka je osetila užasan bol u glavi. Osvestila se u bolnici. Iz glave joj je izvađen komal granate. Kad je rana zarasla, opet je bila u svom puku, ovog puta blizu Užica. Da bi bacila bombu na austrijski streljački stroj koji se bližio, Milunka se pridigla na koleno. Pala je prostreljenih grudi. Međutim, posle mesec dana provedenih u niškoj bolnici, evo je opet...

U teškim danima povlačenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Ličila je na avet, ali nije klonula. Čim bi, uz put, videla neku Albanku, prilazila je, skidala šajkaču da vide da je žena i tražila — hleba. "Ti asker, bre" — govore joj Albanke i daju hleb. Delila je sa vojnicima poslednju koru. Nikad nije pokazivala da joj je teško. I druge je bodrila da istraju...

Jednog dana na Solunskom frontu rastrčali se komandiri po četama i naređuju da se sve dovede u red, da bude kao u kasarni pod konac... Vojnici su znali da dolazi neki viši oficir. Kad sutradan, praćen svitom, dolazi ministar vojske general Božidar Terzić. General je stao pred puk, sjahao i glasno pozvao: "Kaplar, Milunka Savić, napred!" Zbunjena devojka nije čula svoje ime. Drug do nje je gurnuo i ona se pribrala i izašla. General joj je pred pukom na koporan stavio zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost: "Dajem ti ovo visoko odlikovanje za vojničko držanje u ratu." Devojci koja je do tada u noćnim jurišima išla na nož, potekle su suze...

Milunka je učestvovala i u čuvenoj Gorničevskoj bici. Njena jedinica je ušla u "nep" između Bugara i Nemaca. Nekoliko dana je besnela borba. Milunka je upala u bugarske rovove. Bugari su nastojali da spasu glavu, pa su iskakali i bežali. Gonila ih je i upala u sledeći rov. Tu je opazila jednog vojnika — spavao je uprkos topovskim pucnjima. Milunka ga je prodrmala. Izbezumljen od straha, rekao je da ih ima 43, da bi se svi predali, ali ih čuvaju oficiri... Rekla mu je da će ona da zagovara oficire, a da se oni neopaženo provuku kroz rovove i predaju se. Tako je i uradila: zvala je i govorila da hoće da se preda, ali da čeka noć. S druge strane su obećali da neće da pucaju... Za to vreme, bugarski vojnici su se provukli i predali se...

Kad je bila podnarednik, došao je komandant savezničkih trupa francuski general Saraj i predao joj Orden francuske Legije časti. I tada je pred njom bio postrojen puk. Ali, ubrzo je bila ranjena na Skočiviru. Kad je krenula u juriš, metak joj je probio obe noge... Za čudo, rane su brzo zacelivale. Nije mogla bez fronta. Tako i sada: posle mesec dana bila je na Pologu, blizu Kajmakčalana. U toj borbi je stekla Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Došli su i generali Petar Bojović i Živojin Mišić. Pred puk je izašla uplašena, kao đače. Sledeće borbe donele su joj drugi Orden francuske Legije časti, zatim najveće francusko ratno odlikovanje: Ratni krst sa zlatnom palmom... Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila četiri kćerke koje žive u Beogradu. One čuvaju uspomenu na svoju hrabru i plemenitu majku.

Milunka Savić je umrla 5. oktobra 1973. godine u Beogradu. Živela je 84 godine.



Izvor: SOLUNCI GOVORE

_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"


Poslednji izmenio *Twilight* dana Uto Feb 19, 2013 7:43 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: Zene koje zive kroz istoriju    Pet Maj 04, 2012 12:02 pm

JEFIMIJA, PRVA SRPSKA PESNIKINJA
DESPOTICA, GOSPOĐA I MAJKA


Strašne tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu Jefimiju, značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom, sve posede, prihode, državu...

Prva srpska pesnikinja i spisateljica Jefimija rođena je oko 1350. godine pod imenom Jelena, kao kći uglednog ćesara Vojihne, u državi cara Dušana. Pošto je zbog službe njen otac boravio na dvoru, Jelena je zapamtila cara i sjaj njegove vladavine. Udajom za despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića, mlada Jelena postaje despotica. Sreća mlade despotice trajala je kratko, koliko i život njenog deteta. Po smrti sina, koji je živeo samo četiri godine, u bici kod Černomena, 26. septembra 1371. godine, gine joj muž, a ubrzo joj umire i otac. Strašne tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu, značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom, sve posede, prihode, državu...

Monaški život despotice
Običaji vremena u kome je živela, ali i stremljenja njene duše ophrvane neizmernim bolom, opredelila su je da krene putem monaškog života. S monaškom rizom, despotica Jelena dobija novo ime - Jefimija.
Okrutna s jedne, sudbina Jefimiji, udovici i prognaniku, s druge strane velikodušno daruje novo utočište i velikog zaštitnika - kneza Lazara, na čijem dvoru u Kruševcu otpočinje novi život. Najvažnija Jefimijina misija otpočeće posle još jedne velike i strašne tragedije srpskog naroda: Kosovskog boja, kada Srbija ostaje bez vladara, vojske i vlastele, a Turci u svojoj najezdi počinju da haraju, ubijaju i skrnave crkve i manastire. Jefimijina mudrost i rečitost koju hvali Konstantin Filozof „va mnogih glagolanih i vešteh mudrejša sušti", bila je od neizmerne pomoći kneginji Milici, koja je kao Lazareva udovica morala da preuzme vladavinu nad Srbijom u situaciji kada su, uz Turke, i gotovo svi susedi imali svoje pretenzije i planove.

Poduhvati dve mudre žene
Jefimija je Milici (koja se takođe zamonašila dobivši ime Jevgenija) pomagala u teškim i odlučujućim državnim pitanjima. Svoju mudrost, čak neustrašivost, Jefimija je pokazala u dva istorijska poduhvata. Sa kneginjom Milicom, kada dve nejake žene, pravoslavne monahinje, odlaze na dvor turskog sultana Bajazita u Ser, da stanu u odbranu mladog Stefana Lazarevića, budućeg srpskog despota, koga su njegovi suparnici oklevetali za izdaju, ne bi li se domogli prestola. Istovremeno, na inicijativu Jefimije, uspele su da od Bajazita izmole mošti velike pravoslavne svetiteljke svete Petke, i prebace ih iz Trnova u Srbiju.
U ovom činu ogleda se velika mudrost Jefimijina, jer se sveta Petka kod srpskog naroda smatrala zaštitnicom zemlje i svih useva koje zemlja daje. Sebrima, koji su posle kosovske tragedije i stalnih ratova bežali sa zemlje, prisustvo moštiju velike svetiteljke dalo je novu nadu i ohrabrilo ih da se zemlji vrate i ožive opustela polja i vinograde. Tako je u ovoj, samo naizgled verskoj, akciji Jefimija pokazala lice mudrog diplomate, brižnog za budućnost svog naroda i zemlje.
Svu snagu materinske ljubavi koju nije mogla da pruži svome sinu, Jefimija je darovala mladom Stefanu Lazareviću, koji ju je u svojoj povelji nazvao „despoticom, gospođom i - majkom". Poslednje dane svog zemaljskog života Jefimija je sa kneginjom Milicom (Jevgenijom) provela u manastiru Ljubostinji (zadužbini kneginje Milice) u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja čiji se muževi nisu vratili sa Kosova.

Poetski zapisi
U pamćenju srpskog naroda Jefimija živi kroz tri zapisa koji se danas čitaju kao poezija i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjovekovne književnosti. To su, u stvari, prinošenija ili darovi. Prvi takav dar „Tuga za mladencem Uglješom", ispisan je na dvostrukoj drvenoj ikoni koja je darovana manastiru Hilandaru. Ovim delom prekida tradiciju, unoseći lični ton u vizantijsku molitvenu književnost. Ona govori o smrti roditelja, smrti deteta, ali i o svojoj smrti i brizi o sopstvenoj duši koja se priprema za odlazak.
Drugo vrhunsko književno ostvarenje, namenjeno Sabornoj crkvi u Hilandaru, Jefimija je izvezla na zavesi za carske dveri, „zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, smeđe i crne boje". Pozivajući se u ovom tekstu na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta, pesnikinja „razvija lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu pričešća".

Zahvalnica mrtvom knezu
Najveći pesnički domet Jefimija je ostvarila u delu „Pohvala knezu Lazaru", u kome pesnikinja veliča Lazara kao novog mučenika koji je svojim stradanjem na bojnom polju ostvario dva podviga: „ostavio je propadljivu visotu zemaljskog gospodstva" i „sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara".
„I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga". Pesnikinja moli kneza Lazara, ali i sve svete ratnike da pomognu Lazarevim sinovima koji su krenuli u borbu protiv Timur Lenka.
U poslednjem delu svoje „Pohvale", Jefimija se zahvaljuje mrtvom knezu na njegovoj dobroti. Onoga koji ju je kao strankinju primio i „izobilno ishranjivao" moli da ponovo ishrani i utiša „buru ljute duše i tela mojega". U svoje poslednje stihove koje je izvezla na pokrovu, Jefimija je zapravo utkala sliku velikih nesreća i decenija gladi koje su snašle njen narod.

Jefimija je umrla 1405. godine pošto je primila „veliku shimu" pod imenom Jevpraksija. Sahranjena je u Ljubostinji, manastiru u kome i danas počivaju njene mošti. Ime prve srpske pesnikinje je ostalo zabeleženo u istoriji srpske i svetske književnosti, mudre savetnice kneginje Milice, čija je diplomatska veština pomogla da se očuva srpski presto. Jefimijini pesnički zapisi spadaju u prva ostvarenja žena pisaca na evropskom tlu. Posle nje istorija svetske književnosti zabeležiće ime Francuskinje Kristine de Pizan i ruske poetese, kneginje Jevdokije.


Izvor: Kurir

_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: Zene koje zive kroz istoriju    Pet Maj 04, 2012 12:08 pm



Zanka Stokic

Najveca srpska pozorisna glumica za koju je Branislav Nusic, odusevljen njenom glumom, napisao vecinu svojih zenskih uloga, rodila se u Velikom Gradistu daleke 1887.
Ocuh je udaje sa cetranest godina, ali ona ubrzo napusta muza i bezi sa putujucom pozorisnom grupom. U pocetku je njen zadatak glumcima pere ves a kasnije je pocela da statira.

Iz Osijeka 1911 godine Zanka dolazi u Narodno pozoriste u Beograd, i tada zapocinje njena blistava karijera. Na toj sceni je odigrala brojne uloge zbog kojih se i danas smatra jednom od najvecih legendi i heroinom srpksog teatra.

Najvecii uspeh doneli su joj ipak likovi u dramama Branislava Nusica - krcmarica Janja u "Nahodu", Savka u "Ozaloscenoj porodici", Juliska u "Putu oko sveta", Poslovna zena u "Mister dolaru", gospodja Spasic u "Ujezu", Mica u "Vlasti", Zivka u "Gospodji ministarki", upravo je publika pamti po toj ulozi.

Ocaran Zankinom igrom, Nusic je tvrdio da je podjednako uzbudljiva u klasicnim kostimima, narodnim nosnjama i modernim haljinama.
Okupacijom Beograda pocinje i Zankina teska bolest, i njena svakodnevna borba za nabavku insulina. Prava tragedija, medjutim, ona koju od bola, ponizenja i sramote nije prezivela, nastaje oslobodjenjem Beograda, kada je na mesto prvogcoveka nacionalnog teatra dosao osrednji glumac Nikola Popovic.

Narodno pozoriste "ocisceno" je od svih umetnika za koje se sumnjalo da su bili "lojalni" okupatoru, a medju uhapsenima bila je i Zanka Stokic. Na javnom sudjenju, 3. februara 1945. pred Sudom za sudjenje zlocina i prestupa protiv srpske nacionalne casti, Narodni tuzilac optuzio je Zanku Stokic "sto je u vreme okupacije sudelovala u estradnim pozoristima "Veseljaci" i "Centrala za humor", koji su bili pod blagonaklonom zastitom Nemaca, a narocito zato sto je uzimala aktivno ucecse u programima Beogradske radio stanice, koja je direktno bila u rukama Nemaca i domacih izdajnika".

Na pitanje, da li je bila svesna da time pomaze Nemce, Zanka je kroz plac odgovorila: "Ne, nisam bila svesna. Bila sam bolesna, i morala sam da radim".

Zanka je bila osudjena na osam godina gubitka srpske nacionalne casti i zabranom rada u Narodnom pozoristu. 1947. godine, Zanka Stokic umrla je od infarkta. Politicka Srbija joj, zapravo, nikada nije oprostila sto je igrala onda "kada bi i muze trebalo da cute" - kada je u Narodnom pozoristu postavljena njena umrlica, jedan od tadasnjih rukovodilaca teatra, poznati "drug", pocepao je u komadice pred zaprepascenom publikom.

Kulturni Beograd, izvan drzavnih protokola, organizovao je do tada samo dve sahrane - pesniku Djuri Jaksicu, koji je ispracen od Skadarlije do Tasmajdana, i Zanki Stokc, koja je po sopstvenoj zelji sahranjena na Topciderskom groblju. Sve kasnije, ipak je bio samo slucajni zaborav.

_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: Zene koje zive kroz istoriju    Pet Maj 04, 2012 12:17 pm



Milena Pavlovic-Barili

Jedna od nasih najboljih slikarki i autor cuvene slike "Devojka s lampom", je u sebi "sjedinila nekoliko razlicitih kultura, pre svega, patrijarhalno srpsku i poetsko-mediteransku" (L. Trifunovic).

Bila je umetnik celim svojim bicem, a ubraja se medju stvaraoce ovog podneblja koji su dali znacajan doprinos i americkoj kulturi.

Rodjena je u Pozarevcu, 5. novembra 1909, kao jedino dete Danice Pavlovic i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzickog kriticara i pesnika. Slikarstvo je studirala u Beogradu i Minhenu. Svoju prvu izlozbu priredila je u Beogradu, a zatim slede njene izlozbe u Pozarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, NJujorku i izlaganja na izlozbama "Lade".
Prve stihove objavljuje 1934. u italijanskom listu "Kvadrino". Od 1939. zivi u Americi i, kao ilustrator, saradjuje u mnogim casopisima - Vog, Taun end kontri, Sarm, Glamur i dr.

Umire iznenada 6. marta 1945. u Njujorku, usled povrede kicme posle pada sa konja. Urna sa njenim pepelom pohranjena je 1945. na groblju Festacio u Rimu.

U Pozarevcu, u njenoj rodnoj kuci, 1962 godine, otvoren je muzej- ili spomen galerija "Milena Pavlovic Barili." Ipak samo stari poznavaoci kulture ove sredine znali su da ona postoji, a tek sa ponovnim radjanjem nacionalnog identiteta Milena Pavlovic-Barili ulazi u modu. Muzej - galerija u Pozarevcu, koji je zapravo bio njena kuca, dugo je stajao zapusten, da bi, tek naknadno, bio obnovljen.

Tako Milena Pavlovic-Barili, slikarka koja je u svetu bila zapazena mnogo pre nego kod nas (kao sto to obicno biva), najzad dobija na znacaju i u nasoj zemlji.

TRAGOVI DUŠE - Milene Pavlović Barili



Milena Pavlović-Barili - Devojka sa lampom

_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: Zene koje zive kroz istoriju    Pet Maj 04, 2012 12:50 pm



Sveta Petka

Sveta Petka, koja je u crkvi poznata kao prepodobna mati Paraskeva, poreklom je Srpkinja. Rodjena je krajem desetog veka u selu Epivatu, kod grada Kalikratije u Trakiji. Po smrti roditelja se zamonasuje i odlazi u Jordansku pustinju, gde je, odolevsi svim iskusenjima, zivela isposnickim zivotom. Mnogo godina kasnije, kako u njenom zitiju stoji, po promisli Bozjoj se vraca u otaybinu, gde u neprestanoj molitvi i postu sluzi pri crkvi Svetih apostola. Posle dve godine, ne kazavsi se nikom ko je, umire u rodnom mestu u prvoj polovini jedanaestog veka. Na njenom grobu su se desavala mnoga cudesa, te je stoga uvrstena medju svetitelje. NJene mosti je bugarski car Asen preneo 1238. godine u grad Trnov, odakle su, po Bajazitovom zauzecu Trnova, sklonjene u Vlasku. Na zauzimanje srpske kneginje Milice, mosti ove svetiteljke su pred turskom navalom prenete 1398. godine iz Vidana u Beograd. Po turskom zauzecu Beograda 1521. godine, sultan Sulejman II je preneo njene mosti u Carigrad, odakle su prebacene 1641. godine u rumunski grad Jasi, gde se i sada nalaze.


U narodu se ova svetica najcesce naziva Petka, Petkovica ili Petkovaca, a njen dan Pejcinim danom. Zbog porekla se naziva jos i Sveta Petka Srpkinja, a po mestima prenosa mostiju Sveta Petka Trnovska i Sveta Petka Beogradska.


Sveta Petka, prva Srpkinja koja je proglasena za sveticu, praznuje se 27. oktobra. Mnoge porodice su je uzele za krsnu slavu, a naselja za svoju mesnu svetkovinu (zavetine, litije, preslave). NJen pomen je neizostavan u mnogim molitvama, a narocito su je postovale zene, koje su joj odrzavale i sedmodnevni post. U kapeli Svete Petke, kraj Crkve Ruzice u Beogradskoj tvrdjavi na Kalemegdanu, nalazi se voda (zvana agijazma) koja, po verovanju, ima cudotvornu isceliteljsku moc.


Izvor: Srpsko nasledje


_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: Zene koje zive kroz istoriju    Pet Maj 04, 2012 3:25 pm



Isidora Sekulić
(Mošorin, 16. februar 1877. – Beograd, 5. аprila 1958.)

Isidora Sekulić je rođena 18. februara 1877. u Mošorinu, u Bačkoj (u Prosvetinoj "Maloj enciklopediji" i u "Istoriji književnosti" Jovana Deretića kao godina rođena stoji 1887.). Detinjstvo je provela u Rumi i Zemunu. Školovala se u Somboru i u Pešti. Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica prvo u Pančevu, a zatim u Šapcu, od 1919. u Beogradu. Obe okupacije je provela u Srbiji.

1900. godine doživela je tešku tragediju: najprije joj je u aprilu umro otac, a u julu i brat Dimitrije, student prava u Gracu. Obojica su sahranjena na zemuskom pravoslavnom groblju. Nad njihovim grobom Isidora je provodila sate i dane, a i kasnije, ma gde boravila i putovala, svaki Uskrs-dan kada joj je umro otac provodila je na groblju. Tu se upoznala i sprijateljila i sa starim grobarom Nikolom koji joj je pričao istorije i sudbine mnogih zemunskih porodica i ličnosti koje su tu počivale. Isidora je sve to pomno beležila u "crnu svesku", koju je uvijek sa sobom nosila na groblje i koju je na žalost, spalila pred smrt. Najzanimljivije priče starog grobara uobličila je i objavila u svom najboljem delu "Kronika palanačkog groblja".



Isidora Sekulić živela je povučeno, u svetu knjiga, bez porodice koju je rano izgubila. Bila je bolešljiva, od majke, koju nije zapamtila, nasledila je, kako kaže, "potpunu tuberkulozu", sa očeve strane "ludilo i razne oblike nervne poremećenosti". I pored toga mnogo je putovala, bila je u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. U Maroko je putovala ugljarskim brodom, onako "kako putuju siromašni ljudi kao što sam ja".

To njeno siromaštvo zapravo je svesno traženo. U jednom pismu ona kaže: "Prema novcu imam otprilike odnos koji Anglo-Amerikanci imaju prema nesrećnoj, meni tako dragoj, Francuskoj: u nuždi, da, van nužde, ne treba mi. Nijedan veći honorara nisam do sada uzela."




Kuća u Ulici Vase Pelagića br.70, na Senjaku u kojoj je živela i stvarala Isidora Sekulić

Ostaće zapisano i to da je Isidora Sekulić prva žena koja je postala akademik, za dopisnog člana Akademije primljena je 1939. godine, a za redovnog 1950. godine

"Analiticki trenuci"(Beletristika - Eseji)
Teme iz umetnosti

"Djakon bogorodicine crkve " (Beletristika - Pripovetka)

"Domaca knjizevnost I" (Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Domaca knjizevnost II "(Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Gospa Nola" (Beletristika - Pripovetka)

"Jezik i kultura" (Beletristika - Eseji)

"Hronika palanackog groblja" (Beletristika - Pripovetka)

"Njegosu knjiga duboke odanosti" (Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Pisma Isidore Sekulic" (Beletristika - Pisma)

"Pisma iz Norveske i drugi putopisi" (Beletristika - Pisma)

"Pripovetke II "(Beletristika - Pripovetka)

"Saputnici" pripovetke I (Beletristika - Pripovetka)

"Svetska knjizevnost I" (Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Svetska knjizevnost II "(Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Zapisi o mome narodu "(Beletristika - Eseji)







Ukratko, rođena je 1877. u Bačkoj, Učiteljsku školu završila u Somboru, Viši pedagogijum u Pešti, doktorirala u Berlinu. Govorila je sedam jezika, izvanredno poznavala književnost, umetnost i kulturu. Na jednom od svojih putovanja upoznala je Poljaka dr Emila Stremickog za koga se i udala, a posle njegove iznenadne smrti posvetila se isključivo književnosti i umetnosti. Bila je prva žena akademik u Srbiji, prvi profesionalni pisac u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba u staroj Jugoslaviji. Pisala je Saputnike, Pisma iz Norveške, Đakona Bogorodičine crkve, Hroniku palanačkog groblja, Balkan... Posle napada Milovana Đilasa na njenu knjigu Njegošu, knjiga duboke odanosti, i posle nerazumevanja književnih krugova prema njenim misaonim kosmopolitskim širinama, sklanjajući se od njihovog podozrenja, usamljena i odbačena, ostatak života provela je u strahu od anateme kulturne elite "vunenih vremena". U rezignaciji spalila je svoju drugu knjigu o Njegošu. Nije slučajno govorila "naćutah se i nastrahovah se..." i nije slučajno mlade pisce savetovala da uče strane jezike i da putuju, govoreći "i komunizam će proći...". Ceo život posvećujući usamljeničkom radu, putovanjima, borbi za drugačije kulturne vrednosti, za kosmopolitski duh, stvorivši vrednu, misaonu i duboku književnost, Isidora Sekulić je umrla 1958. godine, sahranjena skromno, bez govora i venaca, samo uvijena u beli čaršav.

Sa slikarkom Zorom Petrović se i privatno družila pa je u slikarskoj zbirci najviše njenih radova, ali tu je i Emanuel Vidović, Konjović, crtež Milene Pavlović-Barili, Jovan Bijelić, čak i nekoliko akvarela filologa i predsednika SANU-a Aleksandra Belića. Za nju je kultura bila kosmopolitska ideja, a život borba protiv nacionalizma, lažnog elitizma i predrasuda. U svojim poznim godinama, pod teretom nacionalističkih osuda, brani se ćutanjem. "Volim tišinu", rekla je pred sam kraj života. "Ako nešto vredim neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale."




Da dodamo da po ovoj knjizevnici - akademiku imamo ustanove koje nose njeno veliko ime.


Osnovna skola "Isidora Sekulic" u Beogradu

_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: Zene koje zive kroz istoriju    Pet Maj 04, 2012 3:44 pm



Nadezda Petrovic

Rodjena u Cacku 1873.godine, umrla u Valjevu 1915, u vihoru prvog svetsko rata. Od 1884.godine sa porodicom preseljava se u Beograd. Visu zensku skolu zavrsila je u Beogradu 1891.godine. Sledece, 1892.godine, polaze ispit za nastavnicu crtanja u srednjim skolama i postaje ucenica u ateljeu Djordja Krstica. 1896/97.godine pohadja skolu kod Kirila Kutlika. Od 1898.godine pocinje skolovanje u Minhenu u ateljeu slovenca Antona Azbea.
Vec 1900.godine imala prvu samostalnu izlozbu u Beogradu. 1901.godine zapocinje rad u ateljeu Julijusa Ekstera u Minhenu. Od 1904.godine angazuje se u domovini oko Prve jugoslovenske umetnicke izlozbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetnicke kolonije (Sicevo, Pirot 1905.godine).
Do 1912.godine izlaze na mnogobrojnim izlozbama: Izlozba Lade; Izlozba jugoslovenske kolonije 1907; Izlozba srpskog umetnickog udruzenja 1908; Druga samostalna izlozba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenjem salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulic; naredne 1911.godine izlaze u srpskom paviljonu na Medjunarodnoj izlozbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenjem salonu u Parizu. U Beogradu 1912.godine otvara slikarsku skolu i ucestvuje na cetvrtoj jugoslovenskoj izlozbi.
U prvom balkanskom ratu ucestvuje kao dobrovoljna bolnicarka na frontu. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914.godine. Umrla je u Valjevu, od tifusa, gde je bila na duznosti dobrovoljne bolnicarke.

Slikarstvo Nadezde Petrovic, najznacajnijeg naseg umetnika s pocetka veka, uvodi srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti. Zahvaljujuci njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svetu, ali i srecnim okolnostima da se, pocetkom 20-og veka, skoluje i da poseti likovne centre Evrope, njeno slikarstvo ide, najvecim delom, u korak sa evropskim ekspresionizmom, a ponekad se cak priblizava, tada jos neafirmisanoj, apstrakciji.
Volela je da slika portrete i pejzaze (Bulonjska suma, Bretanja, Bogorodicna crkva u Parizu..), a ljubav prema Srbiji i njenim ljudima takodje pretocila je na platno (Resnik, Domacin, Prizren, Kosovski bozuri, Stari sedrvan...).
Delo Nadezde Petrovic, u celini, zraci strasnom ekspresijom, snagom i hrabroscu ove jedinstvene zene-slikara sa Balkana.

Kosovski bozuri

_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: Zene koje zive kroz istoriju    Pet Maj 04, 2012 3:55 pm



Mileva Einstein Maric
I






Rodjeni genije, Naucnik, Srpska Marija Kiri, Plemenita majka

Mileva Maric, istinski tvorac Teorije Relativiteta, zasluzeni, a nesudjeni Nobelovac, pored Nikole Tesle, je ime koje je poput zvezde Danice najsvetlije obasjalo nebo Srbije. Rodjena je 19 Decembra 1875. u Titelu, gradicu u Vojvodini. Gimnaziju je ucila u Novom Sadu, a studirala matematiku i fiziku na Svajcarskom Politehnickom Institutu ('ETH') u Zurichu 1896.-1900., kao jedina zena u generaciji u to vreme. Kao supruga Alberta Einsteina, idejni je tvorac Teorije Relativiteta, koja je proslavila Alberta a ne nju, i donela mu Nobelovu nagradu iz fizike 1921. Njen suprug, proslavljeni Albert Einstein, koga je Mileva izdigla medju zvezde, prisvojio je Milevine izume a njeno ime izbrisao iz svih mogucih dokumenata, kao da nije ni postojala. Genijalna Srpkinja otvorila je naucni prozor u svemirska prostranstva, a propatila kao retko ko. Na nama Srbima i nasim generacijama koje ce doci ostaje da Milevino ime vratimo iz anonimnosti i izdignemo ga na pijedestal velikana koji ona istinski zasluzuje i da je se sa najvecim ponosom i divljenjem secamo u svim pogodnim prilikama.



Iz Biografskih podataka

Albert Einstein je bio mladji od Mileve tri i po godine. Rodjen je 14 Marta 1879. u Ulmu, Wurttemberg, Nemacka. U Cirihu se sreo sa Milevom na Svajcarskom Politehnickom Institutu, kao student fizike i matematike. Albert nije iz prvog pokusaja prosao na prijemnom ispitu na Politehnikumu. Anonimni autor navodi da je na prvom testu pao iz francuskog jezika. On tvrdi da je Einsteinov esej iz francuskog cak bio veoma dobar ali ne toliko dobar da bi zadovoljio veoma izbirljivog profesora. On je tada imao svega 16 godina, a uslovi za upis zahtevali su 18. Ipak, prosao je na drugom pokusaju i upisao se na Politehnikum sa 17 godina.

Mileva je u Svajcarsku otputovala 1894., da zavrsi dva poslednja razreda srednje skole i studije na pomenutom univerzitetu. Iz novosadske gimnazije, gde je takodje bila 'usamljena lasta' medju muskim kolegama, ponela je nadimak 'Svetica', muzicku obdarenost i naklonost prema fizici i matematici kao i zelju da se bavi naukom, smatrajuci to svojim pravom.

Na pocetku studija i profesori su imali predrasuda o Milevi kao Srpkinji i zeni. Medjutim, ubrzo Mileva ih je razuverila u njihovim pogresnim shvatanjima. Pokazala je izvanrednu darovitost i druzeljubivost. Kolege su je ubrzo prihvatile ravnopravnom, a u mnogo cemu i daleko boljom. Cak je pocela da organizuje studentske skupove na kojima je i sama svirala. To je zapravo bio onaj prelomni momenat kada su je kolege shvatile izuzetnom i otimali se ko ce joj biti blizi u druzenju. Imala je tada 21 godinu, kada se srela sa sedamnaestogodisnjim kolegom Albertom Einstein, sa kojim se ubrzo sprijateljila a potom i zavolela. U pocetku su delili knjige, razmenjivali ideje, radili zajedno zadatke, a potom je dosla ljubav ona istinska, mladalacka. U slobodno vreme svirali su takodje zajedno, ona klavir, a on violinu.Tih godina ostvarena su velika naucna otkrica u svetu, koja su zaokupljala Milevinu mastu. Roentgen je otkrio x-zrake 1895. Zatim je Mihajlo Pupin napravio snimak sake pomocu sekundarnih x-zraka 1896. Hanrey Backerel je ustanovio da uranijumova ruda zraci. U prvo vreme nije im bilo poznato, a shvatili su da neka vrsta energije izlazi iz materije. Nakon dve godine 1898 Maria i Pierre Curie otkrivaju radium i polonium. Fantasticno, kroz Milevinu glavu vrzmaju se misli kako pretvarati materiju u energiju. Seca se i svitaca na Titelskom bregu i trulih panjeva pored Tise koji svetlucaju u noci. Svoja razmisljanja i ushicenja sa zanosom je objasnjavala Albertu. Ideja o pretvaranju materije u energiju zagolicala je njegovu mastu. Osetio je da tu moze biti necega. A kad je video kako to Mileva znalacki pretvara u matematicke formule, znao je da saradjuje sa genijem. Tada su vec bili dovoljno bliski jedno drugome. Albertova majka Paulina protivila se toj vezi, smatrajuci da Srpkinja pravoslavne vere ne moze uci u njihovu 'pristojnu porodicu'. Izrazavala je prema Milevi znake patoloske mrznje. No, na njihovu tadasnju srecu Albert je to ignorisao, nastavljajuci intenzivnu saradnju i intimnu vezu sa Milevom.

Na Politehnikumu, medju prvim predavanjima iz matematike kod profesora Hermanna Minkowski, Mileva i Albert su se zainteresovali za cetvoro-dimenzionalnu geometriju 'prostor-vreme', sto ce im kasnije postati osnova za matematicko definisanje teorije relativiteta. Zatim, Mileva provodi zimski semestar 1897./98. na Univerzitetu Heilderberg u Nemackoj kod profesora Phillipe Lenarda, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, gde proucava fotoelektricni efekat. Tom prilikom Mileva je bila fascinirana odnosom brzine atoma i rastojanja na kojima dolazi do njihovog sudara, sto ce kasnije biti prikazano u Einsteinovom radu o Braunovom kretanju.

Prisnije veze izmedju Mileve i Alberta datiraju od 1897., od vremena kada su poceli zajednicki rad na matematickom definisanju elektromagnetne teorije svetlosti, a od 1901. datira njihov zajednicki rad na teoriji relativiteta.

Postoje navodi da Mileva, mada je bila odlican student, nije polozila zavrsne ispite na Politehnikumu 1900. godine ( 3,8 ), zbog intimnih veza sa Albertom sto su tada morali kriti kako isto ne bi naskodilo Albertovoj karijeri. To su inace vremena kada se na te stvari gledalo drugacijim ocima, utoliko vise ukoliko je neko poticao iz 'pristojne porodice'. Podaci dalje ukazuju da je Mileva otputovala kod roditelja i da im se u Novom Sadu rodila kcerka Lieserl. Navodi se da je dete rodjeno 1901. a po svoj prilici otac Albert je nikada nije ni video. Dete je dato na usvajanje u Kacu i podataka o njenoj sudbini nema. Neki navodi tvrde da je umrla vrlo rano od sarlaha.

Evidentno je ipak da je Mileva zavrsila Politehnikum, jer je kao izvanredan student dobila mesto kod profesora Friedricha Webera, kao kandidat za izradu doktorske disertacije. Za Alberta se navode podaci da je bio dosta slab student, pa ga professor Weber nije hteo primiti da radi zajedno sa Milevom, mada je ona cak svoju poziciju uslovljavala Albertovim prijemom. No i pored svih insistiranja Mileve professor Weber nije primio Alberta, smatrajuci ga nedovoljno sposobnim. U to vreme ziveli su dosta skromno. Mileva je davala casove matematike i klavira zbog potreba kucnog budzeta. Od 1902. do 1909. Albert je radio u Patentnom birou u Bernu, pa su im se materijalne prilike u kuci nesto poboljsale. Vencali su se 6 Januara 1903. u Zurichu, veoma skromno u prisustvu dva svedoka Maurice Solovine i Conrada Habicht. Albert je njihov brak dozivljavao kao intelektualno partnerstvo, a Mileva, kao tipicna srpska zena cinila je sve sto bi zadovoljilo njenoga muza i pomoglo mu u karijeri. Kada su je jednom zapitali zasto je teoriju relativiteta poklonila muzu, Mileva je odgovorila 'nas dvoje smo ein-stain' (ajn-stajn=jedna stena, na nemackom). Albert je dobio svajcarsko drzavljanstvo 1905. Od 1909. bio je professor teorijske fizike u Zurichu, a 1911. i 1912. u Pragu. Gotovo svakog vikenda dolazio je kuci da bi mu Mileva radiala matematicke zadatke, posto su mu kolege primecivale koliko je bio 'tanak iz matematike' (3,4). Biran je 1913. za clana Pruske Akademije nauka i 1914. ponovo postao nemacki drzavljanin. Od tada pa do emigracije u Sjedinjene Drzave bio je direktor Kaiser-Wilheim-Physical Instituta u Berlinu. U Sjedinjene Drzave emigrirao je 9 Decembra 1930. i americko drzavljanstvo dobio 1940. Umro 18 Aprila 1955. u Princetonu.

Nakon zvanicno sklopljenog braka izmedju Mileve i Alberta Einstein rodjena su im jos dva sina, prvi sin Hans Albert rodjen je 14 Maja 1904. koji je kasnije postao profesor na hidraulickom inzenjeringu, Univerziteta u Berkliju, California. Drugi sin Edward rodjen je 28 Avgusta 1910. godine, sa znacima sizofrenije. Bolest sina Edwarda bila je tezak udarac za Milevu, koja je posedovala veoma izrazen majcinski instinkt. Preduzimala je sve sto je tada bilo moguce pa cak bila i u poseti kod Sigmunda Frojda, a nauku je morala sve vise zapostavljati. To vreme za Milevu je pretstavljalo tesko porodicno breme, dok je u isto vreme Albert poceo sve vise da zanemaruje porodicu. Bio je to period kada je on radio u Bernu u Patentnom birou, odakle je samo povremeno slao novac Milevi. Albert je prema Milevi bivao sve okrutiji i cak je nazivao 'odvratnom'. Neke pogrde koje joj je upucivao neprijatno je i navoditi. Sve ce to tako potrajati do 28 Decembra 1918. godine, kada ce doci i do zvanicnog razvoda (cesto se kao godina razvoda Eisteinovih navodi Februar 1919). Milevin zivot bez Alberta bio je izuzetno tezak, izjavio je njihov sin Hans Albert u Julu 1971. koji dugo sa ocem nije govorio. Ona ga je istinski volela i sama je podizala decu uz veoma teske materijalne prilike. Njihovom sinu Edwardu posle Milevine smrti dato je starateljstvo, a umro je 1965. godine

_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: Zene koje zive kroz istoriju    Pet Maj 04, 2012 3:59 pm

Mileva Einstein Maric
II



Mileva i Albert



Tokom godina plodne saradnje Eisteinovi su dolazili u Beograd i Novi Sad (Kisacka ulica 20) gde su ziveli 1905. - 1907. Sa malim Hansom cesto su boravili kod Milevinih roditelja, gde je malisanu odgovarao ambijent kod bake koja mu je pruzala ono plemenito sto u 'pristojnoj porodici' Pauline Einstein nije postojalo, bakina istinska ljubav za malog Srbina.

Inace, Dr. Laza Markovic, cuveni lekar i dobrotvor novosadski, veoma ucen i obrazovan covek bio je kum Milevi i Albertu Ajnstajnu i krstio je njihova oba sina 1913. godine u praoslavnoj Nikolajevskoj crkvi. Iz porodicnog dogovora poznato je da je dr. Laza organizovao starateljstvo za malu Lesel, uz uslov da se o istome ne prica niti pise. Detalji neki postoje u knjizi Ajnstajnova Kcerka' (Einstein's Daughter, od Michele Zackheim, 1999).

Neki autori na zapadu opisuju Milevu sa tendencijom njene ljudske diskreditacije, zbog cega, navodno, takodje nije zelela da se pojavljuje u javnosti vec je to umesto nje cinio Albert. I mada je Mileva sve svoje radove licno potpisivala zajedno sa Albertom on ju je sa svih eliminisao i na istima publikovao samo svoje ime. Time je uspeo da bude proglasen za najveceg naucnika dvadesetog veka. A Mileva, Srpkinja darovitog uma i nacionalne naivnosti pala je u zaborav i napustila ovaj svet gotovo anonimna. Ellen Goodma navodi reci dr Stachela koji kaze: “Imali smo mit o Ajnstajnu kao o svetoj figuri, a sada sve vise kao o demonu. Imali smo mit o njegovoj supruzi kao ni o kome, a sada nam se nudi mit zene mucenice”. Na Srbima je da Milevin lik ilustruju istinskim bojama i da je u njenom pravom svetlu pretstave svojim sledbenicima. Za Srbe lik Mileve Maric sija poput zvezde Danice, koja je zasijala nebom Srbije i ozarila nas energijom svemira iskazanom cuvenom formulom E = m c2.

Milevin brat je nestao u Prvom svetskom ratu, otac Milos umro je 1922. zatim majka Marija 1935. i sestra Zorka 1938. u Novom Sadu, gde je Mileva tom prilikom boravila poslednji put. Mileva je umrla 4 Avgusta 1948. i sahranjena na groblju Nordheim u Zurichu. Kamo srece da je sahranjena na Titelskom bregu, odakle se pruza velicanstven pogled ka uscu Tise u Dunav i blagorodnu Vojvodjansku ravnicu. Tu bi joj grob grejalo sunce toplijeg podneblja i mladalacka srca ekskurzijskih djaka.Takav ambijent Mileva je istinski zasluzila. Od 1994. Univerzitet u Novom Sadu ustanovio je nagradu 'Mileva Maric' za najbolje studente matematike, a i jedna ulica u Novom Sadu nosi njeno ime. Najvece zasluge za to pripadaju profesorki dr. Svenki Savic, istinskom pregaocu za delo Mileve Maric.

Mileva u senci Alberta, u mnogim radovima egzistira samo kao 'prva supruga genija'. Iz svih radova koje je zajednicki radila sa Albertom i iste svojerucno potpisala tragovi njenog imena potpuno su izbrisani, kao da nikada nije ni postojala. Otuda danas imamo veoma brojne knjige o Albertu Einsteinu u kojima se Milevino ime apsolutno ni ne spominje. Takve su: 'The Einstein Paradox' i 'Ideas and Openions'. Pored toga, a sto je jos tragicnije, na svajcarskom Politehnikumu je nestala disertacija Mileve Maric Einstein. Indikacije postoje da je bas njena disertacija bila 'Teorija Relativiteta', pa je najverovatnije zato i 'nestala' (sklonjena). Tuzno je, takodje da na primer u knjizi velikog enciklopedijskog formata 'Znameniti Srbi XIX veka', u izdanju Kulture Beograd 1990. takdje nema ni pomena o imenu Mileve Maric. Ako nas brisu na Zapadu, nebi to smelo da se desava u Beogradu. Srecom, danas imamo nesto bolju situaciju. Objavljena su njihova ljubavna pisma, iz kojih se saznaje sve vise i sve je vise zainteresovanih za naucne istine. Priblizava se vreme kada ce se utvrditi pravi znacaj Mileve Maric–Einstein u naucnom doprinosu za teoriju relativiteta. Ruski fizicar dr. Abraham Joffe ostavio je iza sebe pisani trag kao svedok koji je svojim ocima video potpise Mileve Maric na originalnim papirima koje je Albert Einstein dostavio 1905. casopisu 'Annalen der Physik' na objavu, samo pod svojim imenom. Dr. Abraham je u to vreme bio urednik Anala Fizike. On takodje tvrdi da je Mileva svoje devojacko prezime potpisivala kao Marity, sto je madjarizovani oblik prezimena Maric, u tadasnjoj Austro-Ugarskoj. Istovetni potpisi Mileve nadjeni su na njihovim vencanim dokumentima. Albert je, medjutim, sve njihove zajednicke radove publikovao samo pod svojim imenom, a Milevino ime znalacki je uklonjeno kao da nikada nije ni postojalo. Slicno potvrdjuju profesor E.H. Walker i Desanka Trbuhovic-Djuric.

Carol Barnett poredila je rad Mileve Maric i Marie Sklodowski Curie (Kiri), obe iz slicnih socialnih sredina i slicnog obrazovanja. Marie Curie mogla je raditi i publikovati naucne radove zajedno sa svojim suprugom Pierre Curie i za isto dobila Nobelovu nagradu i medjunarodno priznanje. Mileva Maric, iako veoma obrazovana i inteligentna zena, imala je drasticno razlicit profesionalni zivot. Milevin suprug Albert Einstein iskoristio ju je maksimalno, a zatim joj ime uklonio sa svih njenih radova i iznad svega tretirao je krajnje ne humano. A o priznanju Mileve u naucnik krugovima tada nije bilo ni reci. O tragicnosti Milevinog zivota detaljno je pisala Desanka Trbuhovic-Djuric. Pojedinosti iz Milevinog zivota zabelezila je na filmskoj traci Alane Cash. Supruga Hansa Alberta Einstein Frieda Knecht, spremajuci Milevin stan u Zurichu posle njene smrti, nasla je pisma Mileve i Alberta. Zelela je da ih publikuje 1958. godine kako bi donekle sanirali troskove Albertove sahrane, ali su joj to zabranili detektivi Otto Nathan i Robert Schulmann, bojeci se nezeljenih detalja. Ipak pisma su kasnije objavljena. Spominju se takodje i Einsteinova pisma, koja su deponovana u Jerusalemu, ali nikada nisu izneta pred svetsku javnost.*
Steta, mozda bi se i iz tih pisama saznalo nesto sto ide u prilog Milevi. Ima se utisak da naucni svet sve vise prihvata stvarnu istinu da je Mileva zasluznija, ili bar jednako zasluzna, za sve naucne doprinose koji su pripisani samo Albertu Ajnstajnu. Pijedestali srpskih velikana Mileve Maric i Nikole Tesle vec postoje i niko ih vise ne moze srusiti u srcima srpskoga roda.

Kada je americki fizicar dr Evan Harris Walker na godisnjem skupu Americkog udruzenja za unapredjenje nauke u New Orleansu 1990. postavio pitanje ko je utemeljivac teorije relativiteta, isto je uskovitlalo naucne duhove. Nemacki lingvista Troemel-Ploetz je pretostavio da je Albertova mogla biti ideja za teoriju relativiteta, ali kaze da ju je sigurno matematicki definisala Mileva. Ona je u matematici bila superiorna. Kako navodi Ellen Goodman 'u svom zivotu Albert ipak nije bio Einstein'.

Poznato je da je Albert Einstein 1905. godine publikovao tri fundamentalna rada iz tri razlicite oblasti fizike, sto je jedinstven slucaj u domenima nauke u ljudskoj istoriji. Svi su objavljeni u nemackom naucnom casopisu 'Annalen der Physik' (Anali Fizike) i svi samo pod njegovim imenom, sto ce kasnije definisati i tri nove grane u fizici. U svojim radovima Einstein je postavio hipotezu da su materija i energija uzajamno zamenljive velicine, po cemu je dobio najveca svetska priznanja i sto je postala osnova za razvoj atomske energije. Zakon odnosa masa-energija izrazio je cuvenom formulom E = m c2.


*Pisma koja se trenutno nalaze u Jeruzalemu cuvaju se zatvorena do 2oo6. nakon toga se moraju dati u javnost. Mozda bi se moglo saznati nesto vise o braku izmedju Alberta i Mileve, i o njihovoj tajanstvenoj kcerki.


Mileva Marić – Ajnštajn sahranjena je 1948. godine na ciriškom groblju Nordhajm u aleji zaslužnih građana. Izdržavanje grobnog mesta niko nije plaćao, pa je, prema pravilim agroblja, trebalo da se preore kada se navrši 25 godina od sahranjivanja. Međutim, zahvaljujući Petru Stojanoiću, članu Teslinog memorijalnog svetskog udruženja, koji je pet godina tragao za Milevinim grobom, mesto je ipak otkriveno 23. juna 2004. Na parceli 9, kraj groba broj 9357, 29. avgusta 2004. održan je prvi parastos ženi koja je toliko zadužila svetsku nauku. Međutim, nadgrobna ploča još uvek nije podignuta. Vlasti grada Ciriha dale su dozvolu za njeno postavljanje, ali niko u Srbiji izgleda nije zaslužen za to. Mileva i dalje čeka.


_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zene koje zive kroz istoriju    

Nazad na vrh Ići dole
 
Zene koje zive kroz istoriju
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Put vina kroz istoriju Srbije
» Lepeze,kisobrani ...modni detalji kroz istoriju!!!
» Staklo kroz istoriju
» Depilacija-kroz istoriju
» Feminizam

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Night fairy :: Riznica - Treasury :: Istorija-
Skoči na: