Mesa Selimovic

Mehmed Meša Selimović (Tuzla, 26. april 1910 — Beograd, 11. jul 1982) je bio istaknuti srpski pisac iz Bosne i Hercegovine, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka.



Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.

Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umjetnički direktor "Bosna-filma", direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP "Svjetlost". Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Bio je biran za predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd.



Posle prve knjige, zbirke pripovedaka "Prva četa" (1950), s temom iz NOB-a, objavljuje roman "Tišine" (1961). Slede knjige, zbirka pripovedaka "Tuđa zemlja" (1962) i kratki poetski roman "Magla i mjesečina" (1965).

"Derviš i smrt" (1966) kritika je odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na Golom otoku, što je bio dodatni motiv. Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni. Glavni junak je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja. Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška. Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.

Roman "Tvrđava" (1970) vraća nas u još dublju prošlost, u 17. vek. "Tvrđava" je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je "svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija" zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, u haotičnu stvarnost sveta, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, i "Tvrđava" je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude, bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija.

Nakon romana "Ostrvo" (1974) koji obrađuje teme iz savremenog života, slede dela: "Djevojka crvene kose", "Pisci, mišljenja i razgovori", "Za i protiv Vuka", "Krug" i "Sjećanja" (1976). Ovo poslednje delo je autobiografsko. U njemu Meša S. opisuje mnoge važne događaje i ličnosti koje su na njegov život uticale i ostavile neizbrisiv trag.



U svojoj knjizi Prijatelji Dobrica Ćosić, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi deo testimentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. Selimović piše: "Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borislava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije 'Srpska književnost u sto knjiga', koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.".



Iste godine kad i Vladan Desnica objavio je prvu knjigu Meša Selimović (1910—1982), pripovedač iz istočne Bosne. Njegovo sazrevanje bilo je sporo, još sporije nego Desničino. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka Prva četa (1950), objavio je u 40-oj, a drugu, roman Tamnica (1961) u 51-oj godini života. Obe je kritika primila s nepoverenjem. Nisu mnogo bolje prošle ni sledeće njegove knjige, zbirka pripovedaka Tuđa zemlja (1962) i kratki poetski roman magla i mjesečina (1965), iako su to bila već sasvim zrela ostvarenja. Njihova vrednost uočena je tek kada se pojavio veliki roman Derviš i smrt (1966), koji je kritika odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Radnja romana zbiva se u 18. veku, u Sarajevu; junak je Ahmed Nurudin, derviš; svako poglavlje počinje nekim citatom iz Kurana kao motom. Međutim, taj istorijski i civilizacijski sloj predstavlja samo jednu, i to manje važnu, stranu ovog dela. Po gledanju na čoveka i razumevanju njegova odnosa prema društvenim institucijama ono je izrazito moderno i posve savremeno. Roman snažne misaone koncentracije, pisan u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim nadahnućem, Derviš i smrt povezuje drvenu mudrost s modernim misaonim nemirima. On počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došao do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca čovekovog življenja. Sve te kvalitete Selimović je ponovio i u sledećem romanu, Tvrđava (1970), koja nas vraća u još dublju prošlost, u 17. vek. Tvrđava je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je "svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija" zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u autentični život, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, Tvrđava je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija. Poslednji Selimovićevi romani, Ostrvo (1974) i posthumno objavljeni Krug (1983), oba s temom iz savremenog života, nisu dostigli snagu i upečatljivost prethodnih dvaju. Meša Selimović je prvi književni velikan koji je potekao iz bosanskohercegovačke muslimanske sredine. S njime je muslimanska komponenta, prisutna vidljivo od poslednjih decenija prošlog stoleća, doživela punu afirmaciju u srpsko-hrvatskom i jugoslovenskom književnom mozaiku.

"Pripadam naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Sremca, Bore Stankovića, Kočića, Ive Andrića, i svoje najdublje srodstvo sa njima ne moram da dokazujem", pisao je o sebi Meša Selimović. Ipak, posle smrti, njegovo delo "kidnapovano" je i, uprkos izričitoj zabrani supruge Darke, uvršćeno u sarajevsku ediciju "Muslimanska književnost 20. veka"

"Ja sam srpski pisac muhamedanske vere"

Ovo je rekao Meša Selimović, autor znamenitih dela kao što su "Tvrđava" i "Derviš i smrt", ranih sedamdesetih, prilikom "isleđivanja" na sednici Upravnog odbora Srpske književne zadruge, odgovarajući na optužbe da su taj Odbor i njegov predsednik Dobrica Ćosić leglo srpskih nacionalista.

A upravo, u ovoj godini, dodeljena je deseta književna nagrada "Meša Selimović", tradicionalno priznanje za najbolju knjigu godine "Večernjih novosti" i Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije. Nosioci ovog priznanja opredelili su se da ova nagrada nosi ime Meše Selimovića, imajući u vidu ogroman književni i univerzalni značaj Selimovićevog stvaralaštva i dostojanstven piščev stav u svim životnim nedaćama koje su ga, gotovo celoga života, pratile.

Pored činjenice da je Meša Selimović odrastao i da je, kao stvaralac, dobar deo života proveo u Tuzli i u Sarajevu, u sredinama, dakle, u kojima je muslimanski živalj činio dobar deo od ukupnog stanovništva, Meša će čak i u teškim godinama tadašnje bosanske majorizacije, a prisećajući se svog pradedovskog pravoslavnog porekla, u svakoj prilici pa makar ona bila i više no neugodna i po samoga pisca, tvrditi da je on srpski pisac, te da kao takav, pripada korpusu srpske kulture.

"Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin":
Pismo Srpskoj akademiji nauka i umetnosti

Uostalom, još trećeg novembra 1976. godine, Selimović će se obratiti Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, pismom sledeće sadržine:

"Još u vrijeme kada se počelo javljati pitanje kojoj od jugoslovenskih literatura pripadaju pojedinii pisci srpskohrvatskog jezika, ja sam u više navrata pokušavao da se oduprem svakom uprošćenom razvrstavanju književnih stvaralaca prema nacionalnom, republičkom ili čak, pokrajinskom osnovu. Činilo mi se da su pisci i njihova dela nezaštićeno izloženi vanknjiževnim insistiranjima svejedno da li nas neko prinudno izdvaja iz jedne, ili naknadno premješta u drugu, teritorijalnu književnost. U jednoj prilici bio sam prinuđen i da lično, napismeno, potvrdim ispravnost postupka istoričara književnosti koji me je uvrstio u svoju knjigu o poslijeratnoj srpskoj književnosti.

Bilo je to, u stvari, izlišno, jer je 1972. godine, u biblioteci "Srpska književnost u sto knjiga" izašao i moj roman "Derviš i smrt"! U Uređivačkom odboru, koji je vršio izbor pisaca za tu zajedničku ediciju najstarijih i najuglednijih izdavača kod nas, Matice srpske i Srpske književne zadruge nalazile su se i najpozvanije ličnosti da određuju ne samo estetsku vrijednost, već i književnu pripadnost jednog pisca. Bio sam veoma srećan što sam se, na taj način, našao na pravom mjestu.

Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem. Znali su to, uostalom, oni članovi Uređivačkog odbora edicije "Srpska književnost u sto knjiga", koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti i sa mnom su zajedno u Odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić, Boško Petrović.

Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom.

S poštovanjem i zahvalnošću, Meša Selimović.

"Lik dobrog čoveka opkoljenog prašumom zla i dobra, koji ima razumevanja i za jedno i za drugo"

Budući da je jedno duže vreme, odnosno gotovo stalno i od ranije prijateljevao i da se sastajao s Mešom Selimovićem, autor ovog teksta kao da je, godinu pred Mešino pismo SANU predvideo upravo ovakav sled događanja. I nije čudo, što ga je ovaj autor priupitao u okviru opsežnog razgovora za list "Književne novine" koji je i objavljen u broju od 6. juna 1975. godine (broj: 489): Koliko Vas motiv Vašeg ličnoga života i minulih događaja podstiče da pišete? Meša je, tada, odgovorio ovim rečima:

"Nezahvalno je, nepotrebno i neukusno govoriti o događajima iz ličnog života koji su poslužili kao osnova za književno delo. Malo je uzeto iz moga ličnog života, a opet, sve što sam napisao moje je lično iskustvo. Prema tome, ništa nije autobiografsko, naročito ako uzmem u obzir ne samo ono što sam neposredno doživeo, nego i ono što sam izvukao iz podsvesti, kao metapsihološki izvor. A, toga je mnogo, naročito u mojim docnijim delima, i gotovo bih rekao da se po toj osobenosti poistovećujemo s ličnostima koje nismo susretali. Na osnovi vlastitih skrivenih misli i osećanja može se ceniti vrednost književnog dela i moć prodiranja u ljudsku dušu. Naravno, najvažniji podsticaj za pisanje je iskustvo, sam život, moj i tuđ, najpre moj a, zatim, svačiji."

Pričaće Selimović, tokom ovog razgovora, i zašto je inspiraciju za svoje romane tražio u starim bosanskim knjigama, kao što je čuveni "Ljetopis Mula Mustafe Bešeskije" ili pak, u nekim drugim događajima.

Mula Mustafa Bešeskija je u svojoj čuvenoj sarajevskoj hronici iz osamnaestog veka beležio svakodnevne događaje o gradu na Miljacki, koliko životne i obične, toliko bliske našim današnjim shvatanjima, da sam se zaprepastio nad njegovom "savremenošću". Pomislio sam da bi bio vrlo rečit i slikovit lik dobrog čoveka opaljenog prašumom zla i dobra, koji ima razumevanja i za jedno i za drugo. Tako sam i započeo roman, Mula Mustafinim pričanjem, ali onda mi se nametnuo lik Ahmeda Šabe, nesnalažljivog i neaktivnog, dobrog, nezlobnog, običnog čoveka bez ikakvih izrazitih sposobnosti, osuđenog na čuđenje u prilično bezdušnom svetu. Tako je Šabo postao glavni junak a Mustafa sporedni lik. Neke slikovite događaje i ličnosti uzeo sam iz te hronike, mada sam ih stilizovao jer deluju suviše egzotično, a većinu sam izmislio, iako su ostali oni koji deluju najaktuelnije, kao da su aluzija na naše vreme, a zaista nisu, nego se život ponavlja."

U toj, 1975. godini, "povukla" nas je i "znatiželja" da od Selimovića doznamo i to šta on misli o našoj književnosti u poređenju sa svetskom, i zbog čega nemamo dobrih romana sa savremenom tematikom:

"Naša današnja SRPSKA književnost je vrlo razvijena i kvalitetna. Postoji niz izvanrednih pisaca koji ne zaostaju za svetskim. Naročito je veliko zadovoljstvo što možemo utvrditi da ima mnogo talentovanih mladih pisaca koji će našu književnost dići na viši nivo. Što se tiče romana sa savremenom tematikom, verovatno bi trebalo da se misli i o vremenskoj distanci, o složenosti i dinamici našeg razvoja, o osetljivosti naših savremenika, kad god se radi o našem vremenu."

Može li se ostati izvan "buke i taštine sveta"

Sudbina je, bez ikakve sumnje, htela da sukobi određuju potpun lični život i ukupno stvaralaštvo Meše Selimovića. Smrt je po Mešu došla relativno rano, uzela ga je na dan 11. jula 1982, kad je bio tek zakoračio u 73. godinu. U tom trenutku, potpisnik ovog teksta reaguje na vest o Mešinom odlasku, u "Večernjim novostima", dan kasnije, na sledeći način: "Selimović je, na jednom mestu, zapisao: — Smrt je preseljena iz kuće u kuću. To nije nestanak, već drugo rođenje."

Nekoliko dana pošto će Meša zaklopiti oči (16. jul) u listu "Komunist" povodom piščeve smrti, pojaviće se tekst neimenovanog autora sa "simptomatičnom" porukom iz koje će se videti i to da su "Selimovićevi junaci bili u sukobu sa sistemima vrednosti" društva u kome je on stvarao:

"Da Selimovićeva dela ne treba sagledavati samo kao potrebu da se obnovi i prizove svet prošlosti pokazuje i činjenica da je u središtu njegovih romana sudbina pojedinca, tačnije mesto pojedinca u sistemu vrednosti, koji je od epohe do epohe različit. Selimovićevi junaci vrlo zaoštreno osećaju sukobe sa sistemima vrednosti, i to je izvor njihove drame. Čak i onda kada kao Ahmed Nerudin pokušavaju da život provedu izvan "buke i taštine sveta", njihova moralna osetljivost ih uvlači u sukobe i suprotstavlja nasilju i zlu, bilo da ona dolazi od pojedinca, ili od društva. Po tom nastojanju da se sudbina pojedinca, njegovi napori da očuva svoju čistotu, podignu do osnovne preokupacije, Meša Selimović spada u one pisce modernih vremena koji su i izraz duha tih vremena..."

Dok su se oblaci rata na tlu bivše Jugoslavije sve neumitnije nadvijali gotovo od prvih meseci 1991. pod okriljem sarajevske izdavačke kuće "Svjetlost", aprila te iste godine, bila je doneta odluka o pokretanju edicije pod nazivom "Muslimanska književnost 20. vijeka", unutar koje je trebalo da nađe mesto i stvaralaštvo Meše Selimovića.

Sa svoje strane pak, piščeva supruga Darka, upućuje odgovornima u "Svjetlosti" kraće pismo sledeće sadržine:

"Žao mi je što moram da vas obavestim da ne mogu da vam dam saglasnost na objavljivanje romana "Derviš i smrt" u ediciji "Muslimanska književnost". Moj muž, Meša Selimović, ostavio je testament koji se čuva u SANU i kojim on izjavljuje da pripada srpskoj književnosti, i ja moram da poštujem njegovu volju. Zato i nisam mogla da potpišem ugovor".

Tim povodom, u "Književnim novinama" s brojem 819, od prvog maja 1991. godine, pojavljuje se "Napomena Uredništva" u kojoj se, između ostalog, kaže i ovo: "Tokom aprila u štampi, kao "najveći književni izdavački poduhvat", najavljen je projekat "Prve edicije muslimanske književnosti 20. vijeka u 25 knjiga" izdavačke kuće "Svjetlost" iz Sarajeva. Pod brojem 12, nalazi se roman "Derviš i smrt" Meše Selimovića".

U tekstu spomenute "Napomene", dalje, kaže se:

"Već dvadesetak godina, muslimanski narod u Bosni i Hercegovini predstavlja ideološku naviku i gotovu političku činjenicu. O tome, ovde, nije reč. Međutim, sporovi oko pripadnosti pisaca — a posebno kod Meše Selimovića — ostali su u političkoj, a ne u kulturnoj sferi. Tako je i ovog puta, jer u pitanju je državno-nacionalni projekat prema kojem, bar jednim romanom, ovaj pisac treba da bude vraćen u "matičnu" kulturu. Kada je o Selimoviću reč, takvi sporovi uvek su se pokazivali kao nedostojni. Pre svega, sa stanovišta vrednosti njegovog dela, kao i zbog univerzalnosti poruka njegove umetnosti kojima se nadmaša svaki lokalni horizont. Uostalom, i sam pisac razrešio je eventualne nedoumice svojom konačnom, testamentarnom voljom.

Izjavom koju o navodimo pisac se opredelio, ali - što je još važnije - njegovo delo se smestilo i stabilizovalo u srpsku knji-ževnost i kulturnu tradiciju i nasleđe. Tu činjenicu, kako se iz pisma direktora "Svjetlosti" vidi, ne osporavaju ni autori ovog projekta, iako direktor ističe da se njemu, s pravom čini, da roman "Derviš i smrt" autentično pripada muslimanskom kulturnom i civilizacijskom krugu. Ovom direktorskom pretencioznošću, problem se premešta u političku ravan.

Muslimansko prisvajanje Selimovića, a proglašavanje Andrića za neprijatelja

Uočljiva je vremenska podudarnost najavljivanja ovog projekta sa insistiranjem na "suverenosti" Bosne i Hercegovine, sa nastojanjima da se tzv. Deklaracija o suverenosti BiH proglasi jajetom jedne nove države koja će imati i "državnu" kulturu i književnost. Takođe, računa se s postojećom ideološkom nedodirljivošću "muslimanskog pitanja" kako bi se čitav problem pripadnosti stavio u područje izgrađenih jugoslovenskih nacionalno-ideoloških tabua.

Pri tome, administrativni zastupnik jednog književnog projekta, direktor "Svjetlosti", možda i nesvesno, pokreće neka neprijatna pitanja. Iznad ostalih, tu je osnovno pitanje: po kojem kriterijumu se određuje pripadnost muslimanskoj književnosti? Da li je to književnost koju pišu muslimani, ili ona koja piše o muslimanima? U koju se tradiciju smešta ova književnost? Sva ova neprijatna pitanja opravdana su, pre svega, sa stanovišta jezika.

Ipak, ovde nije reč o književno-istorijskim ili književno-teorijskim pitanjima. I tu činjenicu odlično znaju novi bojovnici muslimanske kulture u be-ha štampi (muslimansko-bošnjačke orijentacije) koji su po ideološkim kriterijumima već počeli da proizvode "neprijatelje" (Andrića, pre svih). Reč je o istorijski neutemeljenoj svesti, jer su procesi u formiranju i emancipovanju muslimanske nacije išli obrnutim redom. Prvo je političkom voljom formirana nacija, a sada joj se, naknadnim dekretima, dodeljuje ono što je moralo da bude na početku procesa.

Tako se u ime javnog državno-nacionalnog projekta, na ruševinama jugokomunizma i u tradiciji be-ha ideološke (titoističke) pravovernosti, vrši političko nasilje nad jednim od najvećih pisaca koji treba da pozajmi legitimitet književnosti što se uspostavlja ovih dana. Kidnapovanje Meše Selimovića neće pomoći da se izgradi nešto što se izgraditi ne može. A, ako može, onda može i bez njega. Političke činjenice i književne činjenice ne moraju biti ni u kakvom skladu. Uglavnom je to na štetu političkih činjenica", navedeno je u integralnom tekstu napred spomenute "Napomene Uredništva" lista "Književne novine" s brojem 819, koja je bila primljena kao svojevrsno reagovanje na pokušaj "nacionalnog svrstavanja književnika Meše Selimovića od strane sarajevske kuće "Svjetlost".

Svrha ovih redova dobiće, za verovati je, adekvatniji smisao kad se pripomene kako su, nedavno u Švedskoj i u Norveškoj, u zemljama Nobelove nagrade prevedeni romani Meše Selimovića "Tvrđava" i "Derviš i smrt". Ti novi prevodi bacaju novo svetlo, daju objetkivniju no dosad, sliku o ukupnom stvaralaštvu ovog velikana srpske književnosti.

Posmatrano od 1945. godine do danas, a na to upućuju i više no pouzdani podaci, dela Meše Selimovića našla su se među deset naj-prevođenijih sa srpskog na inos-trane jezike. Primat drži naš nobelovac Ivo Andrić, za kojim su Miodrag Bulatović, Milorad Pavić, Aleksandar Tišma, Desanka Maksimović, Branislav Nušić i Miloš Crnjanski, ali i Dobrica Ćosić... Kad je reč o Selimovićevom stvaralaštvu, to je osamdesetak naslova prevedenih na tridesetak jezika.


"Ja moram da poštujem volju svog supruga," — pisala je gospođa Selimović, pokušavajući da odbrani delo svog pokojnog supruga, od muslimanskih svojatanja

"Pripadam srpskoj literaturi, a književno stvaralaštvo Bosne i Hercegovine smatram samo zavičajnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika." (Meša Selimović, u pismu Sanu, 1972. godine)

Roman "Dervis i smrt" je najznacajnije djelo u knjizevnom stvaranju Mese Selimovica, ali i znacajno djelo u nasoj cjelokupnoj knjizevnosti. Djelo je osobeno po stilu, jeziku, filozofiji zivota, psiholoskoj analizi i tehnici oblikovanja. Po tim i mnogim drugim kvalitetima spada u sam vrh nase romaneskne proze. "Dervis i smrt" je roman lika — od pocetka do kraja u sredistu je licnost sejha Ahmeda Nurudina, koji ispisuje svoj zivotopis, a istovjedno sagledavanje zivota dovelo je do poraznog saznanja da je zivot prozao u praznini i neiskoriscenosti, u uzaludnosti i besmislu, bez jasnih tragova. Ovo je i psiholoski roman -oblikovan je kao ispovijest junaka koji, na kraju zivotnog puta, u ocekivanju smrti, svodi svoj zivotni bilans. To je i filozofski roman — u njegovom sredistu je covijek kao moralno bice i smisao njegove (covjekove) egzistencije.

Podsticaj za nastanak romana nalazi se u piscevom zivotu. Poznavanje tih autobiografskih elemenata olaksava razumijevanje romana, licnosti Ahmeda Nurudina, tehnike oblikovanja i stvaralackog postupka. Krajem 1944. godine u Tuzli je streljan Selimovicev najstariji brat Sefkija, partizanski oficir. Sefkijina smrt je snazno pogodila Selimovica: sedmoro ih je bilo u partizanima, a brata su streljali partizani. "Taj moj ubijeni brat je moja najveca tuga", pise Mesa Selimovic.

U romanu su izvrsena visestruka pomjeranja. Zbivanje je iz vremena Narodnooslobodilackog rata pomjereno u tursko vrijeme i time je ostvarena vremenska distanca i smireniji ton pripovijedanja. Dozivljaj je sa licnosti partizana i komuniste pomjeren na licnost dervisa i sejha. Problem je sa politicko-ideoloskog pomjeren na vjersko-ideoloski teren, cime je izbjegnuta politicka aktuelnost i neminovan prodor subjektivnih osjecanja i raspolozenja. Ovim postupkom je pojedinacno i privatno dobilo univerzalno vazenje.



"Ja sam htio da napisem roman o ljubavi, roman o tragediji covijeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj sluzi postane sustina njegova zivota: promasio je ljubav, promasice i zivot. Njegova tragedija pocinje onog trenutka kad izgubi voljenu zenu, kad se ne bori za nju, kad je olako prepusti drugome iako je ona spremna na bjekstvo s njim. Ostavlja je, povrijedjen ratom, povrijedjen njenom nevoljnom izdajom, zbunjen zivotom suvise grubim za njegovu naivnu i neotpornu mladost. Nurudin cini pogresan izbor i polazi krivim putem, trazeci sigurnost u tvrdom sistemu Dogme, misleci da ce se tako zakloniti od surovih udaraca zivota. Ali udarci zivota nikog ne zaobilaze. njega ce snaci s najneocekivanije strane, gdje je najnezasticeniji i najosjetljiviji, od sistema vlasti kojemu je njegova Dogma nepokolebljivi branilac: u ostar sukob su dosla prihvacena vjerovanja i ljudska osjecanja. Tako se nasao u procjepu izedju Vjere, Vlasti i licnog zivota. Sta ce u toj dilemi prevagnuti, dervis ili brat? Bratsko osjecanje je prirodjeno, i gubitak brata je licna pozlijedjenost. Vjera je Nurudinu pribjeziste od zivota, a htio je da sacuva oboje, i vjeru i licno osjecanje. Ali kako su oni u ostrom sukobu, to mu ne usoijeva. Ostajuci u dogmi, on sve vise gubi ljudskog. I ne okrecuci se protiv vlasti, on trazi pojedinacne krivce."


O ROMANU. — Pisan je u razdoblju od četiri godine (1962—1966) u piščevom poodmaklom dobu. Objavljen je 1966. godine od strane izdavačke kuće Svjetlost iz Sarajeva i doživio je veliki uspeh u okvirima čitalačke javnosti širom tadašnje Jugoslavije. Roman je doživeo brojna reizdanja.

"Derviš i smrt" doneo je Selimoviću mnogobrojne najviše jugoslovenske nagrade (između ostalih, Njegoševu, Goranovu, NIN-ovu).

Žanr romana je psihološka drama sa primesama filozofije uskomešane s lirskim doživljajem okolnosti i unutrašnjih previranja.

Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni, a glavni protagonista romana je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda, koji se susreće sa poteškoćama koje mu nosi hapšenje njegovog brata i sudar sa totalitarnom vlašću 19. veka u Bosni, u okolnostima koje izaziva navedeni događaj.

Prema rezimeu na koricama 2. izdanja BIGZ-a (Beograd, 1986):

"Klasičan sklad Selimovićevog pripovjedanja, prateći u nečemu Andrićev nenadmašni uzor, obogaćen izuzetnim filosofskim i lirskim sjenčenjima, u kojima duhovna drama šejha Nurudina zvuči u složenom akordu: prisutni su i andrićevski motivi bosanske kasabe i njenih šarolikih prizora i surovih naravi, ali i osobita orijentalna poezija i duhovnost. Povrh svega, tragedija Selimovićevog derviša, suočenog sa zamkama postojanja i sa neminovnošću propasti ljudskih vrijednosti, uzdignuta je do univerzalne slike ljudske sudbine u žrvnju nečovječne historije i totalitarne ideologije. Selimović je tako odista dao jednu od najuzbudljivijih knjiga naše epohe, pri tom, knjigu "za sva vremena"."

Docnije je Meša Selimović izdao svojevrsni produžetak ovoga dela u obliku romana Tvrđava (1970).

REAKCIJE. — Roman je kritika odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na Golom otoku, što je bio dodatni motiv.

To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja.

Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška.

Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.

EKRANIZACIJA. — "Derviš i smrt" je doživio ekranizaciju 1972. godine (u režiji Save Mrmaka i sa Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi) u obliku TV serije. 1974 je snimljen i film "Derviš i smrt" u režiji Zdravka Velimirovića, sa Vojom Mirićem u glavnoj, i Velimirom Batom Živojinovićem, Borisom Dvornikom, Pavlom Vujisićem, Abdurahmanom Šaljom, Farukom Begolijem i drugima u ostalim ulogama.

Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav. Zar smo mi slucajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodredjenosti?

Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je odredjeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplaštiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro. Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve izmedju toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj medji, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tudje ne možemo da primimo, otkinuti a neprihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmedji svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.

"Ahmet Nurudin u pocetku prihvata 'tudju' misao, nekriticki i apologetski prima jednu ideologiju, bez trunke sumnje i skepse. ta ideologija mu je, u stvari, postala zaklon od zivota. A kad zivot sam prodre do njega, kad srusi paravan pogleda na svijet, kad ga zapljusne svojim maticom, on od moguceg covjeka postaje stvarni. Tada, tek tada, on pocinje da osjeca mrznju, zavist, zelju za osvetom, cak i potrebu za ljubavlju, ali je ne ostvaruje. Da je ostvario ljubav, da nije posao putem mrznje, njegov ljudski lik bi bio cist i cjelovit; mrznja ga je destruirla."

"'Dervis i smrt' je knjiga o ljubavi i mrznji, dogmi i zivotu, licnom i nelicnom, izdvojenom i opstem."

Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počinje da shvata. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije.

Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednačen damar. Uhvaćeni nezaustavnim kolanjem krvotoka. Nije važno šta se dešava u svijetu, nije važno šta će biti sutra, važan je ovaj čas blaženstva bez misli... Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikada više. Nikada: jedina konačnost. Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim, mirišem.

Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema. I ima sreća. Da li je mogu zadržati?

San je ono što se želi a život je buđenje.

Kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročiti red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmo glavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš. Nisam zadovoljan takvim razmišljanjem, ali ne nalazim drugi odgovor. Šta je onda naše u tom gužvanju? Nešto mora biti moje.

Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti ti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje.

Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pečinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja. Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.

Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše. Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi. Pozivam za svjedoka mjesec kad najedri i zoru kad zabijeli. Pozivam za svjedoka sudnji dan i dušu što sama sebe kori. Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega DA JE SVAKI ČOVJEK UVIJEK NA GUBITKU!!!

Ne cini li nam se, kada se povucemo u razmisljanja, da sebi postavljamo bezbroj pitanja.
Odgovori koji nam se nude cine nam se sturi, nepotpuni. Vecinom odgovore odbacimo i samo ostane bezbroj pitanja.

Jesu li ta povlacenja u razmisljanja — zaustavljanja i osvrtanja?
Da li je to potreba svih nas da mislimo o svemu sto nas okruzuje i sto je u nama? Misliti jeste potreba svakog covjeka, a koliko smo mi danas u mogucnosti da mislimo?

Nametnuto nam je kako da mislimo, koga da slusamo, sta da jedemo, koga da volimo... Je li to ta sloboda covjeka koju toliko propagiraju? Nismo ni svjesni koliko nasim rasudjivanjem manipulisu (izmedju ostalog) i mediji koji su u rukama bogatih i mocnih. Rijeka sa zapada je donijela otpad na nase obale. Truje nasu tradiciju, obicaje, jezik, kulturu. Ako nam razboli glavna uporista, poput svetosavlja, folklora, cirilice, lako nama moze manipulisati. Mi, mali, treba da budemo pod ekonomskom, politickom, vojnom silom velikih.
Da li je to "novi svjetski poredak"? Toliko "hvaljena" globalizacija?

Brz tempo zivota donio nam je prije svega umor. Poslije napornog dana, mi cemo sjesti pred televizor (svi znamo sadrzaj nasih televizijskih programa).

Gledanje takvih programa je gubljenje vremena. I ne samo to — stetno je za zdrav razum.

Tako savremen covjek ima sve manje vremena za razmisljanje. I kad ima vremena, usmjeri ga u pogresnom smjeru.

Brzina je ljudima oduzela mogucnost da dodju do konacnog cilja — do spoznaje i ostvarivanja sebe.

Otvara se jos jedan problem ljudi danasnjice — zive, a ne vole.
Ostvaruju se kroz neke druge sfere, ali smisaonu, najznacajniju, zaobilaze i tako dolazi do potpunog otudjivanja.

Otudjeni smo od svoje biti zato sto smo nesigurni, puni straha, i to je glavni uzrok zasto toliko grijesimo. Ne nalazimo dovoljno sadrzaja i vrijednosti sami u sebi, jer ne znamo da volimo, ne znamo sustinu. Bojimo se i zbog toga smo gladni zivota, jer nam promice smisao, nikako da ga uzmemo. Strah je opasan.
Iz njega se radja zlo, opiranje i mrznja. Strasno je to sto je covjecanstvu postalo nuzno da bude zlo.

Mozda je potrebno vratiti se na sam pocetak. Cuti prvobitnu rijec ljubav, doziviti je ponovo, istinski. Shvatiti je kao glavnog pokretaca svijeta.

A pitanje sopstvene spoznaje i ostvarivanja je veoma staro. Otkako je covjek postao razumno bice, traga za odgovorima na ova pitanja. Mislim da nista nije slucajno. Cim se radjamo, zivimo, radimo — imamo smisao. Sta nas pokrece? Priroda, volja, rad, ili, mozda, nesto drugo, nepoznato, sto ne mozemo osjetiti svojim culima? IIi su nasi pokretaci svi oni zajedno?

Mesa kroz ovo djelo porucuje da izaberemo ljubav kao put do ostvarivanja. Ona je uvijek bila bliska uzimanju i davanju, stradanju i prastanju. Ona je jedinstvo. Sve antagonisticke sile zivota povezuje i cini harmonicnim, sve povezuje u cjelinu, krug — vjecnost. Pomocu nje smo djelic bozanskog.

Da nam ljubav bude put i da se vise nikada ne izgubimo!

Pocinjem ovu svoju pricu, nizasto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jaca od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, sa dalekom nadom da ce se naci neko rjesenje kad bude racun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji sto ceka kao izazov. Ne znam sta ce biti zabiljezeno, ali ce u kukama slova ostati nesto od onoga sto je bivalo u meni pa se vise nece gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam sta je bilo. Tako cu moci da vidim sebe kakav postajem, to cudo koje ne poznajem, a cini mi se daje cudo sto uvijek nisam bio ono sto sam sad...

Nezadovoljstvo je kao zvijer: Nemocna kad se rodi, strasna kad ojaca.

Zivimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveci. A znam, zaboraviti ne mogu.

Cuvaj se mrznje, da ne pogrijesis prema sebi i prema drugima.

Covjek dobija kad daje.

Ne mogu da kazem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kazem: bicu ti prijatelj.

Strah i nemoc radjaju niske nagone.

Nije dobro ono sto jeste, vec ono sto se zeli.

Mozda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu, ja nemam dva srca, jedno za mrznju, drugo za ljubav.

Sve je moguce, sve je na domak ruke, samo se covjek ne smije predati.

Kad pobijedis svoju malodusnost, otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svijet vise nije skucen ni pun prijetnji.

Nije covijek ono sto misli, vec ono sto cini.

Do kraja zivota upoznavacu ljude, a nikad ih upoznati necu, uvijek ce me zbunjivati neobjasnjivoscu postupka.

Dobri ljudi su sreca na ovome svijetu.

Ne volim nasilje, mislim da je to znak slabosti i nerazumnog rasudjivanja, to je i nacin da se ljudi otjeraju u zlo.

Gresne misli su kao vjetar, ko ce ih zaustaviti? I ne mislim da je to veliko zlo. U cemu je poboznost, ako nema iskusenja koja se savladavaju?

Nikad covjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo ono sto je proslo... ali zasto se javlja kad mi je najmanje potrebno?

Covjek najcesce govori radi sebe, ali mora da osjeti odjek svojih rijeci.

Nikad ne znamo sta izazivamo u drugom covjeku rijecju koja za nas ima sasvim odredjeno znacenje i zadovoljava samo nasu potrebu.

Do kraja zivota upoznavacu ljude, a nikad ih upoznati necu. Uvijek ce me zbunjivati neobjasnjivost postupaka.

Zivot je siri od svakog propisa. Moral je zamisao, a zivot je ono sto biva. Vise je stete naneseno zivotu zbog sprecavanja grijeha, nego zbog grijeha...

Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mijesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota. ...

Primi, Boze, molitvu moje nemoci, oduzmi mi snagu i zelju da izadjem iz ove tisine, vrati me u mir, prvi ili poslednji, mislio sam da izmedju njih postoji nesto, bila je nekad jedna rijeka, i magle u njenim predvecerjima, i suncev odsjaj na njenim sirinama, postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali nista se izgleda ne zaboravlja, sve se vraca iz zakljucanih pretinaca, iz mraka toboznjeg zaborava, i sve je nase sto smo mislili da je vec nicije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivsim postojanjem, podsjecajuci nas i ranjavajuci. I sveteci se zbog izdaje. Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehei podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje... Zivimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveci. A znam, zaboraviti ne mogu. Covjek je proklet i zali za svim putevima kojima nije prosao. Ako hoces da uvrijedis, to je lako. Treba samo biti bezobziran. Svaka nepravda je jednaka, a covjeku se cini da je najveca koja je njemu ucinjena. A ako mu se cini, onda i jeste tako, jer ne moze se misliti tudjom glavom.

"... Starost se boji sebe, mladosti, života, smrti, uspomene joj postaju muka, nekadašnja veličina prigovor savjesti. Starost je žalosna, jer je zavidna, netrpeljiva, zaboravna, nazadna. Divno bi bilo kad bi se čovjek rađao star i sve se više podmlađivao, dok ne bi na kraju života postao nerazuman kao dijete i čist kao zametak. Bar ne bi bio svjedok propadanja nečega što je nekada bio čovjek..."



"... Turska okupacija je jednima oduzela vjeru, a svima slobodu. Ali i oni koji su prešli u tuđu vjeru, ostali su samo Bosanci, čudan soj ljudi koji se nije miješao s okupatorom, ali nije više bio što su njegova druga braća, mada su im isti običaji, način života, jezik, ljubav prema zavičaju. Tako ostaju sami. Mislim da nikad nijedna grupa ljudi u istoriji nije ostala usamljenija nego što su bosanski Muslimani. Nije mnogo pomagalo ni to što je Bosna do 18. vijeka bila relativno razvijena, praktično bez nepismenih, sa mnoštvom škola, s uređenim urbanim životom, sa dosta vjerske tolerancije, neprirodnost njihovog položaja bila je očita. Nisu prišli tuđinu, a odvojili su se od svojih. Kuda je mogao da vodi istorijski put? Nikud. To je tragični bezizlaz. U zatvorenim zajednicama koje su se stvarale u Bosni, najzatvorenija je bila muslimanska. Od kuće i porodice stvoren je kult, a sav neistrošeni vitalitet tu se ispoljavao. Išli su s okupatorom, ali su ga mrzili, jer im put nije bio isti. S ostalima nisu mogli, ali su željeli kraj turske carevine i doprinosili njenom rušenju. A kraj turske carevine je i kraj svega što su oni bili. Razum tu nije mogao pronaći rješenje. Ostala je samo pasivnost i predavanje sudbini."


"Bosna je teška, teretna zemlja i ovdje nije lako živjeti, ako je čovjek samo za santimetar viši od prosjeka. Meni je slučaj dao taj santimetar, i osudio me na ispaštanje."


"Mozda zbog neravnog hoda kroz istoriju, zbog stalnih nesreca, zbog istorijske kobi. Nikad Bosna nije imala srecu da je mocni susjedi ostave namiru. Od dalekih bogumila, koji prestavljaju pravo, neortodoksno lice Bosne, ove ljude su proklinjali, palili, unistavali pape, carevi, kraljevi, a prezivjeli su se uvijek vracali svome prkosu. Turska okupacija je jednim oduzela vjeru, a svima slobodu. Ali i oni koji su presli u tudju vjeru, ostali su Bosanci, cudan soj ljudi koji se nije mjesao s okupatorom, ali nije vise bio sto su njegova druga braca, mada su im isti obicaji, nacin zivota, jezik, ljubav prema zavicaju. Tako ostaju sami. Mislim da nikad nijedna grupa ljudi u istoriji nije ostala usmljenija nego sto su bosanski Muslimani. Nije mnogo pomagalo ni to sto je Bosna do osamnaestoga vijeka bila relativno razvijena, prakticki bez nepismenih, sa mnostvom skola, s uredjenim urbanim zivotom, sa dosta vjerske tolerancije, neprirodnost njihovog polozaja bila je ocita. Nisu prisli tudjini a odvojili su se od svojih. Kuda je mogao da vodi njihov istorijski put? Nikuda. To je tragican bezizlaz. U zatvorenim zajednicama koje su se stvarale u Bosni, najzatvorenija je bila muslimanska. Od kuce i porodice stvoren je kult, i sav neistrosen vitalitet tu se ispoljavao. Ako se na taj nacin stvorila intezivna intimna atmosfera, s neobicnom jakom osjecajnoscu (nase naljepse narodne balade i romanse su muslimanske) stvorila se isto tako neophodnost za javnu djelatnost jer nikakve perspektive zaista nije bilo. Isli su s okupatorom ali su ga mrzili, jer im put nije bio isti. S ostalim nisu mogli, jer su zeljeli kraj turske carevine i doprinosili njegovom rusenju. A kraj turske carevine je i kraj svega sto su oni bili. Razum tu nije mogao pronaci rjesenje. Ostala je samo pasivnost i predavanje sudbini pri cemu je priklanjanje ili otpor Porti samo nesistematicno, afektivno reagovanje. Ako se tome dodaju mrznja, osjecanje nesigurnosti, strah, bijes, ispadi Muslimana kao neimanje pravca i ispadi drugih prema njima zbog mrznje prema turcima, eto vam, ukratko, skica jednog pandemonijuma koji se zove Bosna i njeni ljudi."

Htio sam da napišem roman o ljubavi, roman o tragediji čovjeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegova života, govorio je Meša Selimović.

Šta je smisao čovekove borbe u životu i svetu; sme li čovek da pristaje na sve, samo zato što zna da mu je život neponovljiv i kratak? — suštinsko je pitanje koje je, prema mišljenju Miroslava Egerića, postavio veliki Meša Selimović (1910—1982) u svom najvećem književnom delu "Derviš i smrt".

I u ovim danima, kada je navršeno 26 godina od smrti Meše Selimovića, kao što će to biti i u budućnosti, njegove misli ponavljaju se kao jeka, a pitanja iz njegovih knjiga nalikuju na ona u kojima se od iskoni začinjala filozofija. Do velikih istina koje je izrekao u svom romanu "Derviš i smrt" Meša Selimović došao je preko svog preteškog iskustva, sukoba sa neistomišljenicima, kao i usled saznanja da je trpljenje jedini način opstanka.

"Htio sam da napišem roman o ljubavi, roman o tragediji čovjeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegova života: promašio je ljubav, promašiće i život... 'Derviš i smrt' je knjiga o ljubavi i mržnji, dogmi i životu, ličnom i neličnom, izdvojenom i opštem", rekao je Selimović u jednom razgovoru sa novinarima, prema kojima je bio neobično predusretljiv.

Meša Selimović rođen je u Tuzli, u mahali među rudarima i sitnim zanatlijama. Počeo je da piše u mladosti, ali je prvu knjigu pripovedaka objavio tek u četrdesetoj godini života. Usledio je roman "Tišine", zatim zbirka pripovedaka "Tuđa zemlja" i kratki poetski roman "Magla i mesečina". Ove knjige kritika nije preterano cenila sve dok se nije pojavio roman "Derviš i smrt" 1966. godine. Usledile su nagrade AVNOJ-a, NIN-ova, nagrada "Ivan Goran Kovačić", šestoaprilska... zatim i nove knjige "Eseji i ogledi", "Za i protiv Vuka", "Djevojka crvene kose", "Tvrđava", "Pisci, mišljenja, razgovori", "Tišine", "Ostrvo", "Sabrana dela", "Sjećanja". "Derviš" je doživeo na desetine novih izdanja i prevoda na sve svetske jezike.

— Sve što sam napisao prije "Derviša" jest samo priprema, uvod, i uvertira. Znao sam da će doći, poslije toliko ispisanih stranica, pravi roman. "Derviš i smrt" bio je uslovljen mojim životom. Bio sam nezadovoljan, pretjerano samokritičan prema svemu što sam napisao prije "Derviša". Kritika je takođe pisala negativno... Pisao sam s pola snage, govorio u pola glasa, bojeći se eksplozije svoga temperamenta, za čiji sam intenzitet samo ja znao, dok su kritičari pisali o mojoj racionalnosti, o nedovoljnoj emocionalnosti, o nedostatku temperamenta. Niko nije slutio šta se u meni dešava. "Derviš" je dvadeset godina sazrijevao u meni. Bila je to duga i naporna priprema — govorio je veliki pisac.

Meša Selimović je smatrao da književnost treba da se opire zlu, uprkos tome što se oni koji su na vlasti nikada neće promeniti, ali je verovao da će čovek očuvati svoj moralni integritet i ravnotežu ako se u borbi protiv nasilja ne posluži neljudskim sredstvima.

Događaj koji je čitavog života progonio Mešu Selimovićadogodio se 1944. godine u Tuzli. Tada je partijskom odlukom streljan njegov brat, član poznate partizanske porodice, i Meša je njegovu smrt doživeo kao veliku nepravdu; nije spavao, nije jeo, samo je plakao.

"A sutradan, jedan jedini dan kako sam čuo za bratovljevu pogibiju, trebalo je da održim nekakvo predavanje. Nisam ga otkazao. I eto, baš to pokušavam da zaboravim, da sam htio da govorim, da sam mogao... da se nisam kao čovjek, kao brat, pobunio protiv te nepravde", Mešine su reči.

Zbog braka sa Darkom, kćerkom Živorada Božića, đenerala Vojske Kraljevine Jugoslavije, izbačen je iz partije 1947. godine, iako je do tada bio pomoćnik saveznog ministra za kulturu. Ipak, u svojoj poslednjoj oporuci Meša je napisao: "Čudo se desilo da sam našao najboljeg čovjeka na svijetu, moju ženu Daroslavu, i tako smo se udvoje držali svog praktičnog moralnog kodeksa, koji nas je ispunjavao ogromnim zadovoljstvom."

Iz Beograda Meša prelazi u Sarajevo, ponovo je primljen u partiju, radikao pomoćnik direktora izdavačke kuće "Svjetlost". Međutim, partija mu ne dozvoljava da dobije mesto profesora Filozofskog fakulteta. Još gora šikaniranja počela su kada je izjavio da je Srbin, rođen u muslimanskoj porodici. Govorio je da pripada srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u BiH, kojem takođe pripada, smatra samo zavičajnim književnim centrom. Supruga Darka govorila je da se Bosna odricala od Meše i nije shvatala zbog čega je bio toliko nepodoban.

"Da li zbog toga što je bio svoj, što se nije dao saviti?", pitala se.

U Bosni niko nije hteo da objavi njegovu knjigu "Ostrvo", kao ni "Sjećanja", delo koje se usudila da objavi beogradska mala izdavačka kuća "Sloboda". Prećutkivani su uspesi "Derviša" u svetu, knjige koja se pored "Tvrđave" i danas objavljuje u Francuskoj, Turskoj, Koreji… Knjiga "Sjećanja" je oštra, polemična i napadačka u kojoj jeMeša opisao okolnosti i imenovao aktere svoje nesreće.

Nikola Milošević je uočio da poruke "Derviša" nisu zatvorene "u uske okvire jednog istočnjačkog sveta, već da svojim značenjem zrače dalekoiznad svakog lokalnog vidokruga", noseći nešto opšteljudsko. Zbog toga što je i sam zračio humanošću i snagom, treba da se odužimo Meši Selimoviću sa više obeležja o njegovom životu i radu u Beogradu.



Tu će čuti i prve priče o svom poreklu i one će se duboko urezati u njegovo pamćenje. Zmaj pesnik domaće idile, a Jakšić nagonski boem

JUNAK ove priče rodio se jednog tmurnog dana u poslednjoj nedelji aprila 1910. godine. Padala je dosadna proletnja kiša, a potoci sa padina ovog rudarskog naselja nosili su prljavštinu i uginulu živinu.

Paši i Aliji Selimović, upravo tada, 26. aprila, rodio se sin Mehmed, potonje Meša, pisac koji će tek u poznim godinama doživeti počasti i slavu. Bio je viši od ostale dece — za glavu.

Odrašće u tuzlanskoj mahali, i tu će čuti i prve priče o svome poreklu i one će se duboko urezati u njegovo pamćenje. Sam će tu svoju muku o poreklu zapisati i javno saopštiti:

"Moji su svi iz Bileće i sada ima tamo Selimovića, u gradu Bileći. Bili su bogataši. Djed mi je bio, i preci uopšte bili su zlatari... Otac je bio posjednik... Živio je lako, lagodno, dosta neodgovorno. On je prototip za Hasana u "Dervišu", to je moj otac... On nije čovjek knjige uopšte. On je čovjek od akcije, dosta avanturista, jedan vedar čovjek, sposoban, ali izdržljiv... Živio je uglavnom od prodavanja imanja... Volio je konje, automobile, volio je žene, volio lov, piće, društvo. Veliki veseljak... On je bio apsolutni gospodar. Mi smo smjeli ući u sobu njegovu samo dvaput godišnje, na dva praznika. I to se uđe, pokloni se..."


I dok je oca obožavao (sam je na njega i fizički i psihički ličio), Meša je sa puno nostalgije govorio o majci, koja je imala vidnog uticaja na njegovo duhovno formiranje, pre svega u tradiciji dobre muslimanske kuće.

"Majka je živjela za oca... ona je obožavala tog čovjeka... Bila je jedno petnaestak-dvadeset godina mlađa od njega, ali ona je znala za život samo preko njega... A kad je otac umro, ona je jednostavno prestala da živi... Ona je bila dosta tiha, povučena. Ona je vjerovala, klanjala je stalno..."

Gligor, kako su Aliju sugrađani zvali, bio je izuzetno snažna ličnost — ulivao je strahopoštovanje bilo gde da se pojavio. Osnovao je prvu špediciju u Tuzli — imao je štajerske konje i bavio se prevozom majevičkog uglja.

Njihove kćeri Mulija (1908), Safija (1916) i Fadila (1922) među prvima su se u Tuzli evropski oblačile.

Aliju su Tuzlaci smatrali odvajkada dođošem. Zvali su ga — seljakom. On za to nije mario.

Deca su rasla okružena ljubavlju majke Paše. Bila su vezana za majku, a i međusobno su se pazila. Meša se ponosio sestrama, njihovom lepotom i razboritošću, pa je voleo da i svoje prijatelje dovede u kuću. Njegovi drugovi iz mladih dana bili su, pre svih, Dejan Vujasinović (kasnije sveštenik) i Rade Popović... Bila je to, uglavnom tuzlanska sirotinja.

Mešini savremenici se sećaju: čitao je mnogo, oduvek. Naravno, najpre Andersenove bajke, potom Zmaj-Jovine pesme, romane Karla Maja, Dikensa, a onda Dostojevskog, koji ga je opčinio i kojem će se vraćati i u poznim godinama.

Piše prvu pripovetku poput "Prvi put s ocem na jutrenje" Laze Lazarevića. Sestra Safija mu je rekla da je "to slučaj s ocem" njihovim, koji je na menicu izgubio ceo imetak i propao. Mati je založila svoje dukate, ali sve to nije pomoglo, pa ni sedamdeset duluma zemlje sa voćem u Tušnju, kod đumrukane.

U četvrtom razredu tuzlanske Gimnazije izdavao je školski list "Prvijenče" i u njemu je objavio svoju prvu priču. Svirao je na gitari, igrao fudbal, plivao. U školi je osvajao većinu nagrada za pismene sastave. Družio se, takoreći, isključivo sa Srbima. Jednostavno, progonila ga je priča koju je u kući svojih roditelja čuo: da su njegovi prapreci prešli u islam da bi sačuvali imetak... Smatrao je da će se na taj način vratiti svojim etničkim korenima.

Veliku maturu položio je školske 1928/29. Bila je to poslednja generacija tuzlanske Gimnazije koja je na kraju školovanja dobila štitove, kao znak zrelosti. Bilo ih je svega četrnaest na maturi: srpsko-hrvatski ispitivao je Muharem Zubčević, istoriju i geografiju Radovan Jovanović, a matematiku Jovan Bijelić.

Između studija u Zagrebu i Beogradu, opredelio se, bez dvoumljenja, za Beograd.

U jesen 1929. godine upisao se na Pravni fakultet. Te školske godine položio je crkveno pravo (6), diplomatsku i političku istoriju Srba, Hrvata i Slovenaca (kod Grgura Jakšića — 5), istoriju slovenskih prava (6), rimsko privatno pravo (6), teorijsku i narodnu ekonomiju (6), enciklopediju prava (4), rimsko obligaciono pravo (3) i Istoriju prava Južnih Slovena (4).

Prava ga, očito, nisu oduševljavala. Početkom naredne školske godine, 21. novembra 1930, piše molbu rektoru Beogradskog univerziteta da mu dozvoli prelaz sa Pravnog na Filozofski fakultet i to iz ovih razloga:

"Mesto da se, prema sposobnostima i želji, upišem na Filozofski fakultet, upisao sam se na Pravni još prošle godine, samo zato što nisam mogao da se izdržavam stalno u Beogradu, i što prema tome nisam mogao redovno da posećujem predavanja na Filozofskom fakultetu.

Sad sam dobio mesto u Domu Beogr. Gajreta i imam mogućnost da se posvetim disciplini za koju osećam volju i ljubav, pa molim Gospodina Rektora da mi dozvoli prelaz..."

Rektor Vladimir Ćorović odobrio je prelaz već 25. novembra. Dekanat Filozofskog fakulteta priznao mu je deo položenih ispita — dva semestra, mada je molilac tražio "makar jedan". U proleće 1931. godine polaže tri predmeta: latinski, istoriju i češki jezik. Ispitivali su ga Radovan Košutić, Veselin Čajkanović i Pavle Stevanović.

Naredne školske godine (1931/32) Mehmed Selimović polagaće trinaest ispita: kod Pavla Popovića istoriju jugoslovenske književnosti, srednji vek (3), istoriju jugoslovenske književnosti kod Pavla Stevanovića (2), istoriju slovenačke književnosti kod Uroša Džonića (1), istoriju srpsko-hrvatskog jezika i staroštokavski dijalekat kod Aleksandra Belića (2), morfologiju slovenskih jezika kod Stjepana Kuljbakina (2), uvod u nauku o jeziku kod Branka Miletića (2), eksperimentalnu psihologiju i pedagošku psihologiju kod Borivoja Stevanovića (1).

Otac Alija već je bio osiromašio i jedva je izdržavao sina na studijama — godišnje je plaćao 216 dinara poreza.


Na studijama su Mehmeda Sokolovića prijatelji iz Hercegovine prozvali Meša i to ime zadržaće sve do smrti. U fudbalskom klubu BUSK (Beogradski univerzitetski sportski klub) bio je jedan od viđenijih fudbalera — stasit momak, prefinjen tehničar, bio je omiljen među studentimaa. U Dalmatinskoj 37, gde se nalazio Dom beogradskog Gajreta "Osman Đikić", Meša će položiti i preostale ispite, među kojima i istoriju novije filozofije kod Dragiše Đurića.

Prvi deo diplomskog ispita iz jugoslovenske književnsti polagao je 16. juna 1933. godine pred komisijom: Pavle Popović, Veselin Čajkanović i Pavle Stevanović. Tema pismenog zadatka bila je "Jovan Jovanović Zmaj i Đura Jakšić kao liričari". Dobio je osmicu. Pavle Stevanović je na kraju zadatka zabeležio:

"Vrlo dobro napisano i vrlo dobro vođena paralela. Ima preteranosti u zaključcima, ali kandidat sam uviđa i konstatuje te preteranosti." Pavle Popović je bio oštriji u zapažanju: "Preteruje u 'pravljenju stila', fraza..."

Meša u zaključnom delu svoga rada kaže:

"I kad bi hteli da rezimiramo sve što smo naveli, i da povučemo glavnu razliku između njih, mogli bi reći da je Zmaj pesnik domaće idile, jak u svojoj pripadnosti i neposrednosti izražaja, dok je Jakšić, nagonski boem, pesnik nemira i nezadovoljstva sa životom. A kad bi trebalo odlučiti se za jednog ili drugog, čovek bi se našao pred dilemom: da li da odabere prirodnost i čist osećaj, ili uznemirenu strofu jedne složene duše. I zaista, teško je reći koji je bolji: i jedan i drugi su jaki na svoj način."

Drugi deo diplomskog ispita — iz srpskohrvatskog jezika sa staroslovenskim — polagao je 12. marta 1934. godine, od 8.30 do 12.30 kod Aleksandra Belića, Branka Miletića i Stjepana Kuljbakina. Na pismenom ispitu ("Rečenica i kongregacija u njoj") dobio je šesticu. Belić je bio kratak u svome sudu: "Uglavnom, odgovorio je na pitanje — šest."

Mehmed Sokolović diplomirao je u martovskom roku 1934. godine srpskohrvatski jezik, jugoslovensku književnost, češki jezik, narodnu istoriju i ruski jezik.

Vraća se u Tuzlu, varoš koju je veoma voleo i u kojoj je sa radošću provodio ferije — družeći se sa prijateljima koji su studirali u Beogradu i Zagrebu, igrajući fudbal, organizujući priredbe, a posebno je aktivan u Radničkom sportskom društvu "Sloboda", kao fudbaler.

Odlukom ministra prosvete Kraljevine Jugoslavije postavljen je 9. aprila 1935. godine za nastavnika Građanske škole trgovačkog smera u Tuzli. Predaje račun, higijenu, krasnopis i crtanje, a potom srpskohrvatski jezik.

Zbog narušenog zdravlja oslobođen je služenja vojske.

Mešino prisustvo u Tuzli je "osjetno snažno, naročito s obzirom na njegov uticaj na intelektualnu omladinu grada", zapisao je jedan njegov savremenik.


U jesen 1936. godine premešten je na rad u tuzlansku Gimnaziju, gde predaje srpskohrvatski jezik i higijenu u trećem, petom i šestom razredu.

Te, 1936. godine umire Alija Selimović, "u punoj snazi od apopleksije", u 54. godini.

I prvi incident mladog suplenta Selimovića u Državnoj realnoj gimnaziji. Evo kako ga je sam Meša opisao u predstavci direktoru:

"23. oktobra ove godine vodio sam Vb razred na ekskurziju u Doboj. Uspehom ekskurzije i vladanjem učenika zadovoljan sam, ali sam ogorčen neučtivim postupkom učenika Marković Nikole, postupkom koji ukazuje svu nevaspitanost tog dečaka i apsolutno nepoštovanje nastavnika.

Stvar je u ovome: na molbu većine đaka dopustio sam da igraju fudbal, jer sam smatrao da je to najnedužnije od zala koje bi eventualno mogli da učine. Pošto sam ručao u restoranu, otišao sam da vidim šta rade. Kad sam ušao na igralište, čuo sam da Marković Nikola psuje nešto nekim svojim drugovima. Jedan od njih (mislim Imamović Šefik) opomenuo ga je da ne psuje, jer je, Selimović na igralištu. Marković je odmahnuo rukom i bezobrazno rekao: 'Jebi ga!' Kad sam ga zovnuo sebi, on mi je mirno rekao da mu ponovim šta je to rekao, jer se on ne seća.

Ne znam izbliže ovoga učenika, ali mi se ovim postupkom vrlo žalosno pretpostavio.

Molim Vas, gospodine direktore, da se ova stvar ispita, i da se Marković Nikola što strože kazni."

Posle ospežne istrage, izjava učenika i saslušanja na kome se pokazalo da je učenik popio neku više — Nastavničko veće kaznilo je Markovića ukorom, većinom glasova.


KADA su pre 21 godinu "Večernje novosti" i tadašnje Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije pokretali nagradu za knjigu godine, kakva do tada nije postojala, sa najvećim i najautoritativnijim žirijem, dileme oko naziva ovog priznanja nije bilo. Ponelo je ime Meše Selimovića, autora blistavog romana "Derviš i smrt", koji je na prečac osvojio ne samo naše, nego i čitaoce širom sveta, kao i drugih značajnih dela. Zahvaljujući i tom imenu nagrada je vrlo brzo stekla izuzetan ugled i uvrstila se među naša najznačajnija književna priznanja.

Deceniju kasnije "Večernje novosti" su punih godinu dana vodile akciju "Knjiga veka" u kojoj su najbolje knjige (i pisce) srpskog jezika 20. veka birali najveći književni znalci, njih više od 80. Rezultat te najveće akcije ikad organizovane u nas, bio je da je najveći broj glasova od proznih knjiga dobio Selimovićev roman "Derviš i smrt". Pre i posle toga, dela ovenčana nagradom "Meša Selimović" ne samo što su dobijala i ostala priznanja, već su imala i imaju veliki tiražni uspeh, a neka i veliki broj prevoda u svetu. Modernim jezikom rečeno, "Meša" je književni brend i to — za sva vremena.

Krajem avgusta 1942. ustaše u porodičnoj kući uhapsile Mešu i njegovog mlađeg brata i sestru. Sledeće godine Meša odlazi u partizane

U Gimnaziji Meša sreće Desanku Đorđić, "zvaničnog dnevničara sreskog načelstva", koja je honorarno predavala gimnastiku. Vrsna gimnastičarka, prednjak u Sokolcu, Desa je poticala iz ugledne srpske tuzlanske porodice. Brat Pero je bio prvi Tuzlak koji je studirao teologiju, u Kijevu čak. I Meša će biti jedan od viđenijih članova Sokola. Kao član uprave Sokolske župe u Tuzli, u prvom broju "Vesnika sokolske župe", objaviće članak "Moralna obnova naroda": "... Tako je Sokolstvo proželo čitav život, postajući vođa, savetnik i oslonac u životnoj borbi..."

Uprava Behrambegove medrese u Tuzli dozvoljava mu da, pored svoje redovne dužnosti u Gimnaziji, drži honorarne časove u medresi.

Drži časove, igra fudbal, vežba u Sokolcu, piše priče. Brat Teufik (koga su posle Drugog svetskog rata zvali Buđoni) — piše mesme.

U januaru 1939. godine direktor je, uoči polaganja profesorskog ispita, Meši Selimoviću izdao uverenje u kome kaže "da je za sve vreme službovanja predavao svoje predmete i izvodio đake u ekskurzije; da ima moralnih i fizičkih osobina koje su za nastavnički poziv neophodne i da ispunjava sve uslove koji se traže za državnog činovnika".

Profesorski ispit položio je 14. maja 1939. godine.

Hteo je da ozvaniči svoju vezu sa Desom Đurđić. Porodica se, međutim, protivila. Ali ne zato što je Srpkinja, već zato što je gimnastičarka.

U tuzlanskoj Gimnaziji Meša će provesti petnaest godina — osam kao đak, sedam kao profesor.

Njegovo prisustvo u Tuzli se "osetilo snažno", naročito s obzirom na njegov uticaj na intelektualnu omladinu grada. Drugi svetski rat je, kako je sam zapisao, dočekao "izgubljen, deprimiran stvorenim stanjem u Jugoslaviji i svijetu". U Sreskom načelstvu u Tuzli bio je upisan kao pristalica komunista, sa kojima se intenzivno družio, iako nije javno učestvovao u manifestacijama rudara i gradske sirotinje.


Evo Mešinog iskaza datog u jesen 1949. godine, a koji se odnosi na vreme uoči samog početka rata: "... Ali stvarni preokret izvršio je u meni napad Njemačke na našu zemlju, kada sam osjetio da je odvratno biti antifašista samo teoretski. Stavio sam se Partiji na raspoloženje i od avgusta 1941. godine preko partijske veze (Ljudmile Pandžo) koju je odredio MK u MK Tuzli, ja radim po direktivi Partije. Zadatke sam dobijao od drugarice Lj. Pandžo, a kada je ona uhapšena, mislim krajem 1941, od člana MK Tuzla, Mustafe Vilovića (sada konzula FNRJ u Carigradu)..."

Brat Teufik već je otišao u partizane.

A onda je usledilo hapšenje Mešino. Meša je to hapšenje u izjavi partijskoj komisiji pedesetih godina ovako objasnio: "Krajem avgusta 1942. godine došla je u okolinu Tuzle jedna desetina IV istočnobosanske brigade sa zadatkom da mobiliše radnike za odlazak u partizane. Partizan-vodnik te desetine, Andrija Kruškovski, pobjegao je od drugova i, predavši se ustašama, ispričao je sve što je znao. Domobrani su opkolili desetinu, ali je većina drugova uspjela da pobjegne, a uhvaćena su dvojica. Prema nevezanom i nepreciznom pričanju Kruškovskoga — o vezama desetine sa Tuzlom (Kruškovski je bio kontuzovan u glavu i imao je slabo pamćenje), počelo je hapšenje u Husinu, Kreki i Tuzli. Tim povodom izvršen je pretres i u mojoj kući, u kojoj je do te noći stanovao ilegalac Muhamed Sadiković Škrab, sekretar MK Tuzla. Prilikom pretresa ustaše su našle nekoliko letaka upućenih rudarima Kreke, zapravo — našao ih je jedan žandarm vrativši se sam u sobu, u kojoj je pretres već bio izvršen. Mi smo iskoristili tu činjenicu i rekli smo (insistirajući na tome cijelo vrijeme) da je letke žandarm podmetnuo. Tada smo uhapšeni ja, moj srednji brat i najmlađa sestra. Sve troje smo vezani u lance (bili smo vezani 42 dana) i stavljeni u samice policijskog zatvora. Poslije 42 dana prebačeni smo sa cijelom pohapšenom grupom (oko 40 drugova) u sudski zatvor, u kome smo ostali 80 dana."


U zatvoru nismo bijeni, samo su nas u prvo vrijeme mučili glađu i žeđu. Na ispitivanjima smo sve odricali. Na našem oslobođenju mnogo se angažovala tuzlanska partijska organizacija, koja je organizovala nekoliko deputacija građana koje su tražile da se pustimo na slobodu. Kad smo stavljeni pod prijeki sud Partija je uspjela da izdejstvuje kod tadašnjeg državnog tužioca Rate Deletiša (sada sekretara Ministarstva rada NR BiH) da pošalje u Zagreb mišljenje da se pustimo ispod suđenja iz nedostatka dokaza.

"Poslije 120 dana zatvora uglavnom cijela je grupa puštena. Pred ustaškim isljednim vlastima i pred istražnim sudijom držao sam se dobro, ništa nisam priznavao, nisam pomenuo ničije ime, nisam se ničim ponizio, ni prljao. Napominjem da mi to nije bilo ni teško, jer prema nama nisu primjenjivane nikakve represalije, vjerovatno zbog zauzimanja uglednih građana (kao što je npr. muftija Kurt i dr.)

Omer Gluhić, uoči rata učitelj u Rastošnici, selu na padini Majevice, kod koga je Meša često dolazio o vikendu, i sa kojim je često vreme provodio na Spreči, učestvovao je kao komunista u spasavanju pohapšenih pristalica Narodnooslobodilačkog pokreta i partizana. Gluhić je Mešu po izlasku iz zatvora poslao u Kladanj, a kada je formirana zloglasna Handžar divizija, dogovoreno je da sa još nekoliko Muslimana i Mehmed Selimović ide u šumu, u Majevicu, u partizansku brigadu.

Primljen je i u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1943. godine otišao je na oslobođenu teritoriju. Postavljen je za člana Agitpropa Oblasnog komiteta KPJ za istočnu Bosnu. U partizanima se oženio Desom Đorđić.

Postavljen je, u decembru 1943. godine, za političkog komesara Tuzlanskog odreda. Bila je to dobro organizovana jedinica, sa preko pet stotina boraca, koja se u dolini Spreče često borila sa muslimanskim i četničkim formacijama.

Jedan je od viđenijih saradnika tek pokrenutog lista "Oslobođenje", organa Narodnooslobodilačkog fronta za Bosnu i Hercegovinu, a kada je ovo glasilo preseljeno u Krajinu, Meša je saradnik lista "Front slobode".



"U početku VI neprijateljske ofanzive postavljen sam za političkog komesara Tuzlanskog NOP odreda, koji je imao preko 700 boraca. Sa odredom sam prošao VI ofanzivu, koja je za nas bila naročito teška, jer smo mi tada bili jedina partizanska jedinica oko Spreče i još opterećeni civilima koji su izišli iz gradova na oslobođenu teritoriju, nesposobni za borbu. Na toj dužnosti bio sam do aprila 1944, kada sam opet vraćen u Agitprop Oblasnog komiteta...", piše Meša.

Šefkija Selimović je streljan zato što je uzeo krevet, ormar i stolicu iz zaplenjene neprijateljske imovine. Napuštena žena svog muža Mešu optužuje

U LETO 1944. godine, u ustaničkom Birču, popaljenom i opustošenom, formiran je Prosvetni odsek Inicijativnog narodnooslobodilačkog odbora za istočnu Bosnu od tri člana: Meša Selimović, Veso Jovanović i Milka Čaldarević, a zajedno sa Ismetom Mujezinovićem, Vojom Dimitrijevićem, Nenadom Petrovićem, Dušanom Blagojevićem, Vesom Jovanovićem i Mladenom Čaldarevićem, član je redakcije "Front slobode".

Dolazi decembar 1944. i oslobođenje Tuzle. Mešin pet godina stariji brat Šefkija, do rata ekonom u tuzlanskoj bolnici, pošten i čestit čovek, postavljen je za rukovodioca Odseka za raspolaganje zaplenjenom neprijateljskom imovinom. Među zaplenjenim stvarima nalazio se i jedan "solidan kućni nameštaj". Kako je Šefkija očekivao dolazak svoje žene, Dese, rođene Krasojević, medicinske sestre, a kuća im je bila potpuno opljačkana, smatrao je da ima pravo da je namesti. Uzeo je najpotrebnije komade nameštaja i za to je saznao štab Trećeg korpusa.

Komandant Vlado Popović zatražio je da se "zbog pljačke narodne imovine, Šefkija Selimović uhapsi". Naređenje je izvršeno, ali — šta dalje preduzeti? Posle konsultacije sa Cvijetinom Mijatovićem, sekretarom Oblasnog komiteta KPJ, odlučeno je da se uzme u obzir da potiče iz ugledne partizanske porodice i da bi najveća kazna bila raščinjavanje i slanje u jedinicu, kao običnog vojnika. Šefkija je prošao glavnom ulicom u Tuzli, neki borci su ga videli na slobodi i odmah su protestovali u štabu Korpusa. Nastale su ponovo konsultacije i odlučeno je da se Šefkija Selimović preda vojnom sudu.

Osuđen je na smrt zato što je uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice.

Bratu Meši iz zatvora je poručio, pred streljanje, da je nevin.

Nikad se nije saznalo gde je i kada streljan i sahranjen.

Treći brat Teufik, koji je bio u najužem rukovodstvu, znao je za bratovljevu dramu, ali nije mogao da utiče na njen tok. Bio je, istina, kažu savremenici, sasvim drugačiji od ostale braće: silnik, bahat, na oca.

Meša je došao kod Omera Gluhića, komandanta Tuzle, prijatelja iz predratnih dana, i zaplakao: "Streljan je Šefkija..." Bila je to užasna noć. Vremenom će ova trauma — streljanje brata — postati ono duhovno i moralno jezgro od koga je satkan jedan od najvećih naših posleratnih romana — knjiga o ljubavi i mržnji, dogmi i životu — "Derviš i smrt".

Streljanje Šefkije Selimovića pogodilo je i mnoge Tuzlake. Jer, streljan je u isto vreme kada su likvidirane bande ustaša i četnika. A Tuzlaci su ga smatrali za čestitog čoveka i odanog borca. Njegova smrt opteretiće celu porodicu Selimović. Mnogi Tuzlaci smatrali su da su Teufik i Mehmed mogli da ga spasu...

Šefkijina žena Desa, kada je došla u Tuzlu i saznala za njegovu smrt, napustila je grad zauvek i nastanila se u Sarajevu.

Meša je ubrzo premešten u Beograd za načelnika Odeljenja za publikacije Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Zabeležio je: "Ja sam prešao Drinu u dobru dok su meci zviždali..." Rodila mu se ćerka Slobodanka, 22. juna 1945. godine.


Majka Paša se, posle Šekijine smrti, sasvim povukla u kuću i avliju. Satima je sedela i pušila, gledajući negde u daljinu i ne zboreći. Na Teufika se ljudi žale da se u službi bezbednosti ponaša obesno — "kao drumski razbojnik".

Početkom leta 1945. godine Meša u Beogradu, igrom slučaja, upoznaje Daroslavu Darku Božić, 23-godišnju kćerku Živorada Božića, divizijskog đenerala bivše jugoslovenske vojske, uoči Drugog svetskog rata komandanta Bosanske divizije oblasti u Sarajevu.

— Zaljubio sam se — govorio je prijateljima.

Sve češće napušta ženu i ćerku. Darkin muž, mladi oficir, za koga se uoči rata udala, negde je u zarobljeništvu i od njega nije bilo ni glasa. Meša, pak, kako je govorio, nije mogao život dalje zamislit bez Darke.

Brat Teufik drži u Tuzli vatrene govore o novoj vlasti, na skupovima i konferencijama i o Meši se govori sa uvažavanjem i poštovanjem. Izabrali su ga u Odbor za "temeljitiji pristup planskom razvitku fiskulture".

Kada je rekao ženi da je napušta, "osećao se kriv, ali nepokolebljiv". Bilo je kasno veče kada je izašao sa svojim stvarima i krenuo niz ulicu, a supruga ga je pratila "u kućnoj haljini i papučama, iako je padala kiša", molila da se vrati... Iz Francuske ulice odselio se na Karaburmu, kod Darke.


Napuštena žena ga prijavljuje pretpostavljenima: otišao je od kuće i živi nevenčano sa "bivšom buržujkom". Nastaju brojne nevolje — istrage i saslušanja povodom "povrede komunističkog morala".

U leto 1947. boravi u Sovjetskom Savezu (Kijev, Moskva, Lenjingrad) kao član delegacije jugoslovenskih umetnika na otvaranju izložbe jugoslovenskog slikarstva i vajarstva.

Ispovedajući se pred partijskom komisijom u jesen 1949. godine, Meša je rekao: "Šesnaestog avgusta 1947. kažnjen sam isključenjem iz Partije, radi toga što sam, iako oženjen, održavao vezu sa svojom sadašnjom drugaricom, a krio sam to od Partije. Sa svojom prvom ženom nisam živio dobro, nismo se uopšte slagali, a svoju sadašnju drugaricu sam zavolio tako da je bilo potpuno normalno da priznam tu vezu i da tražim razvod. Ali plašeći se naglosti i neumjerenosti svoje prve žene, plašeći se scena (kakve sam i doživio), puštao sam da se stvar razvija, nadajući se da će se nekako naći rješenje. Time sam, naravno, sve komplikovao, a prema Partiji sam se ponio nepošteno, nanoseći joj štetu tim nedostojnim držanjem. Partijska jedinica Komiteta za kulturu, nakon ispitivanja cijelog slučaja, predložila je da budem kažnjen strogim ukorom. Međutim, Komitet saveznih ministarstava kaznio me isključenjem — "zbog neiskrenosti prema Partiji i zbog povrede proleterskog morala", kako mi je saopštio sekretar moje jedinice Boro Perković. Ta pravedna, ali teška kazna mnogo me je pogodila, ali mi je i pomogla da se riješim mnogih nedostataka koje sam imao..."

Sa novom ženom prelazi na rad u Sarajevo. Stanuje kod prijatelja Ismeta Mujezinovića.



Prijatelj Ismet Mujezinović, prilikom jednog dolaska u Tuzlu, portretiše Mešu. Prešao je da radi u Komisiju za kulturu vlade FNRJ. Postaje načelnik Odeljenja za kulturne veze sa inostranstvom.

Piše prozu. U novopokrenutom beogradskom časopisu "Naša književnost", u kojem sarađuju najviđeniji pisci nove Juoslavije, Meša Selimović je objavio svoju prvu pripovetku "Pjesma o oluji", čija je tema iz narodnooslobodilačkog rata. Bila je to 1946. godina.



Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 1949. jer "iako nije napisao mnogo, dela odaju dobrog pripovedača". U bogatom jeziku izbegavao je turcizme

U septembru 1947. godine Meša je postavljen za profesora Više pedagoške akademije. Rešenje o postavljenju potpisao je njegov zemljak, uoči rata pesnik, sada ministar u vladi Bosne i Hercegovine — Cvijetin Mijatović.

Sarajevska izdavačka kuća "Svjetlost" objavljuje prvu knjigu Mehmeda Selimovića "Uvrijeđeni čovjek".

Aktivno učestvuje u književnom životu Sarajeva.

Kada je početkom 1948. godine izašao prvi broj časopisa za književnost i umetnost "Brazda", Meša je postao njegov stalni saradnik. U ovom glasilu objaviće niz tekstova o Maruliću, Ćipiku, Nazoru, Branku Ćopiću, Branku V. Radičeviću i drugima.

Krajem marta venčao se sa Darkom — kumovi su bili Marija Mujezinović (supruga slikara Ismeta Mujezinovića) i Radmila Begović.

U julu su dobili kćerku Mašu. Stanuju u Ulici Vase Miskina broj 1, na prvom spratu u dvosobnom stanu.

Te godine dobiće nagradu vlade Bosne i Hercegovine za rad na književnosti (10.000 dinara), a već je ranije dobio više ordena: bratstva i jedinstva II reda, orden zasluga za narod III reda, orden Polonija V reda...


Kritičari ističu lirizam njegovih pripovedaka i iskrenost u kazivanju. Najčešće se druži sa uglednim sarajevskim piscima starije generacije: Isakom Samokovlijom, Markom Markovićem, Borivojem Jevtićem. Uživa u pozorišnim predstavama, interesuje ga film, slikarstvo.

Drži javna predavanja, na primer, o sovjetskom filmu "Mlada garda", kao član Umetničkog saveta pri Komisiji za kinematografiju, u sali bioskopa "Tesla" u Sarajevu.

Pripremio je za štampu i knjigu pripovedaka "U oluji" i predao je "Narodnoj prosvjeti", sarajevskoj izdavačkoj kući. Nakon odugovlačenja, saopštili su mu da je rukopis izgubljen. Taj javašluk Meša Selimović je shvatio kao još jednu zlobu čaršije.

Krajem aprila 1949. godine napisao je molbu Udruženju književnika Bosne i Hercegovine, smatrajući da je ispunio uslove za prijem u članstvo. Uprava je razmotrila ovu molbu, zajedno sa molbama Ilije Kecmanovića i Salka Nazečića, i svu trojicu primila za članove Udruženja. U preporuci Savezu književnika Jugoslavije Udruženja pisaca BiH, između ostalog, stoji:

"Selimović Meša nije napisao mnogo, ali njegove pripovetke odaju dobrog pripovedača koji zna interesantno da obradi temu i da joj umjetnički da izraz i oblik. Ove odlike naročito dolaze do izražaja u njegovim pripovjetkama 'Jedna će četa ostati', 'Veliko srce' i 'Uvrijeđeni čovjek'. Njegovi književni prikazi iako još ne pokazuju staloženije sagledavanje djela koje prikazuju ipak su pisani sa poznavanjem stvari i analitičkim prilaženjem... Sva trojica su profesori i struka im je književnost. Oni će sigurno ubuduće dati vrijedne književne kritike i književne studije..."

Uprava Saveza književnika Jugoslavije potvrdila je u julu ovaj prijem.

U septembru 1949. godine rodila mu se treća kćerka Jesenka.

Primljen je ponovo u Komunističku partiju. U svojeručno pisanoj izjavi naveo je: "... Smatram da sam za nepune dvije godine koliko je prošlo od mog isključenja do ponovnog primanja u Partiju imao stav i držanje komuniste, iako mi je ponekad bilo vrlo teško, jer mi se činilo da sam zaboravljen i odbačen. Ponovo sam primljen u partiju 16. juna 1949. godine u osnovnoj partijskoj jedinici Državnog izdavačkog preduzeća 'Svjetlost' u Sarajevu.


Sa svojom drugaricom (sa kojom imam dvoje djece) živim vrlo dobro, slažemo se i volimo. Ona je vrlo dobra po duši i djetinjski naivna. Kći je generala bivše jugoslovenske vojske: on ju je, dok je bila sasvim mlada, udao za bivšeg jugoslovenskog kapetana, koji je kao ratni zarobljenik ostao u Njemačkoj, ali od tog buržujskog porijekla i života danas u njoj nema mnogo tragova. Član je N. F. Od moje porodice članovi Partije su braća Muhamed, šef željezničke stanice u Tuzli, i Teufik, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova u Sarajevu, te sestra Safija Ramadanović, službenik u Tuzli..."

Zagrebačko Izdavačko preduzeće "Zora" objavilo je Selimovićevu knjigu pripovedaka "Prva četa" (belešku o piscu napisao je Novak Simić, a u njoj su pripovetke "Prva četa", "Uvrijeđeni čovjek" i "Veliko srce"). Simić i ističe neke vrednosti Selimovićeve proze: "U svojim pripovetkama Meša Selimović opisuje istočnu Bosnu i heroizam njenih ljudi za vrijeme oslobodilačkog rata. Neposrednost kazivanja, plastičnost u crtanju događaja, svježina izraza, bogat i lijep jezik, u kojem izbjegava turcizme (inače tako drage bosanskim piscima), osobine su Selimovićeve proze, koje ga stavljaju u prve redove naših mlađih pisaca iz Bosne".

Imenovan je za člana redakcije "Književnih novina", glasila Saveza književnika Jugoslavije (U redakciji su: Fran Albreht, Jovan Boškovski, Joža Horvat, Dušan Kostić, Tanasije Mladenović, Jovan Popović, Petar Šegedin i Risto Tošović).

Boravke u Beogradu koristi za susrete sa starim prijateljima — piscima kao što su Veljko Petrović i Milan Bogdanović.

Piše u "Književnim novinama" o "Majoru Bauku" Branka Ćopića, kao dramskom delu, ukazujući na vrline, ali pre svega mane "dramaturškog organizovanja građe".

Sebe svakim danom potvrđuje u partijskom radu. U njegovom dosijeu pretpostavljeni beleže:

"Bavi se pitanjima marksističke estetike i u tom je pravcu jače izgrađen nego u ostalim oblastima marksizma.
Predavanja su mu pravilno postavljena, ali su ponekad spremana na brzinu. Zauzet je drugim stranama te je često izostajao sa predavanja i nije završavao gradivo ili ga je stizao. Kao čovjek je ambiciozan. U ophođenju sa ljudima je pristupačan, iako često svojim držanjem ulijeva nepovjerenje — ljudima izgleda da on zauzima superioran stav.

Može politički vrlo dobro da djeluje među ljudima i prima takve zadatke.

Po izlasku Rezolucije Informbiroa (tada nije bio član Partije) stao je odlučno na liniju našeg CK i u tom pravcu vrlo pozitivno dejstvovao u svojoj okolini..."

U sastavljanju ove karakteristike učestvovali su provereni partijski radnici: Vera Špadijer, Tvrtko Kanaet i Salko Nazečić.



Putuje po Bosni i Hercegovini, po zadatku Partije i Narodnog fronta — drži književne večeri, govori o ulozi književnosti i literature u novom vremenu, ali učestvuje i u razgovorima o pozorištu, pa i o operi. Posebno je bila zanimljiva rasprava o operi "Knez Igor" A. Borodina, u kojoj je, pored Meše, učestvovao i niz viđenih kulturnih poslenika Sarajeva: Cvjetko Rihtman, Ivan Štajcer, Tihomir Mirić, Vlajko Ubavić, Ismet Mujezinović i drugi. Povremeno sarađuje u "Književnim novinama".

Nije prošao reizbor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Vreme retkih pohvala velikom piscu

POSTAVLJEN je za docenta na tek osnovanom Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Predavao je romantizam (po Timofejevu), dajući lični ton — nekonvencionalno, šarmantno, drugarski raspoložen prema studentima. Ta njegova glagoljivost i leporekost nije se dopadala nekim profesorima i to će mu se za koju godinu potom i osvetiti.

Vezan za ženu i decu, Meša Selimović nije bio čovek kafane. Studenti su ga voleli i cenili. Partiji se oduživao izvršavajući političke zadatke, ali ga je iznad svega interesovala literatura. Uporno je pisao i pisao.

U "Književnim novinama" piše o svom iskustvu čitanja književnih radova na priredbama i večerima:

"... Svaka književna priredba treba da bude idejna cjelina, da ima određeni okvir, okosnicu, akcente. To će se postići ne samo izborom djela, nego i njegovim tumačenjem i povezivanjem, isticanjem pojedinih ideja i činjenica značajnih za okvir koji je unaprijed postavljen, stvaranjem atmosfere..."

A u novogodišnjoj "Politici" 1951. na pitanje šta piše, odgovara:

"Zbirku pripovedaka, koju dugujem poodavno, završiću uskoro. Tematika pripovedaka je iz narodnooslobodilačke borbe. Ovom zbirkom želim da se odužim ustanku makar i najskromnijim prilogom — pre no što odlučnije priđem većem delu iz tog vremena — da se na ovaj način oslobodim izvesnih tema, izvesnih doživljaja, pošto ne mogu da krenem dalje dok najpre njih književno ne saopštim. U ovoj godini izdaću i knjigu članaka o književnosti, našim književnicima, starijim i mlađim. Druge zamisli, skicirane ali ne i završene, ne znam da li ću ostvariti; treba oduživati dug, naročito kod nas u Bosni, i dnevnim potrebama, a to oduzima mnogo vremena."


U sarajevskom dnevnom listu "Oslobođenje" povremeno objavljuje prozne tekstove i recenzije.

Završava veliki esej o Stevanu Sremcu.

Privodi kraju pisanje studije o stvaralaštvu Hasana Kikića (1905—1942). Po njegovom mišljenju, uz Kočića, Šantića i Samokovliju, Kikić spada među pisce koji su književnost Bosne i Hercegovine izveli iz regionalnih okvira i učinili je ravnopravnim delom jugoslovenske literature.

"Svjetlost" objavljuje 1952. godine stihove i prozu Jovana Dučića — knjigu je za štampu priredio i predgovor napisao Meša Selimović. Smatrao ga je velikim pesnikom, među najvećim koje smo uopšte imali. I prvim među modernim srpskim pesnicima.

A povodom "Izbora književnih radova 1941—1951", štampanih u Sarajevu, Zoran Gavrilović u "Književnim novinama" ističe Selimovićevu toplinu i jednostavnost, a potom zaključuje:

"Njegova pripovetka o grupi italijanskih vojnika koji se po kapitulaciji danima probijaju kroz bosanske šume, glad i bolesti, suprotnosti i svađe, plemenit lik Matka i lekarke Kurinija, sva je isprepletana zdravim čovekoljubljem, mirnom prostotom izlaganja bez patosa i izveštačenosti. Dobra je to priča... Selimović je blag i mek pisac..."

U to doba retke su bile reči pohvale ovome piscu. Tu svoju muku delio je jedino sa Darkom, najčešće u šetnji, držeći je pod ruku, onako stasit, izduženog, pomalo asketskog lica, najčešće sa naočarima, tamnim, ako je sunčan dan. A Darka, oniska, spremna uvek da ga razveseli, da ga razgali svojim karakterističnim osmehom.

Obeshrabren je i nezadovoljan onim što stvara. Sve te priče, pripovetke, govori — ne nailaze na nekakav veći odjek u javnosti. Kritike su konvencionalne, uglavnom.

"Bosna film" snima prvi dugometražni igrani film "Kuća na obali", prema scenariju Meše Selimovića i Norberta Kuntca iz Beča, a u režiji Boška Kosanovića.

I PONOVO nevolje: prilikom reizbora na Filozofskom fakultetu nije prošao. Njegov protivkandidat Boško Novaković imao je, po oceni komisije, značajnije radove. Ostao je bez posla. Zabeležio je rezignirano:

"Meni je otkazano poverenje. Nikad nisam saznao zašto. I ja sam četiri godine bio bez posla, bez zaposlenja ikakvog, i vrlo teško sam živio sa porodicom... I te četiri godine sam radio razne poslove, koji nisu imali nimalo veze sa književnošću, da bih prehranio porodicu..."

Naravno, bavio se pisanjem i od toga je živeo. Pisao je u "Oslobođenju", u "Borbi". Darka je otuđila ponešto od srebrnog posuđa.

Putuje na književne večeri u Jablanicu i Mostar. Održao je samo 1953. godine šest književnih predavanja, po čemu je prednjačio u Udruženju.

Umeo je da govori odmereno i polako. Kao da je uživao u dramskim pauzama.

Sa retkim prijateljima viđao se u pozorištu. Sa komšijama, slikarima Bogićem Risimovićem i Brankom Subotićem — na partiji karata. Karte su mu bile posebno zadovoljstvo. Kafa i duvan takođe.

Nije lako podneo uspeh Đamila Sijarića sa romanom "Bihorci", o kome se na sve strane govorilo i pisalo. Bio je to "grom iz vedra neba", ali i podsticaj da i sam prilježnije radi.

Novinaru "Omladinske riječi", u leto 1955. godine, izjavljuje:

"Pišem u slobodnim časovima. Ne znam šta će biti i ne znam kada će biti. Tema je savremena, vrlo teška, ne toliko zbog komplikovanosti same materije, nego i zbog metoda s kojim se još uvijek borim. Potpuno se emancipujem od svog dosadašnjeg načina prilaženja tematici. Zato će knjiga biti gotova prije svega onda kada sam sa sobom budem gotov..."



NA pitanje novinara o radu na filmu, Selimović veli:

"Sada se vrše pripreme za snimanje filma po mom scenariju "Palma u snijegu". Ujesen će početi snimanje, vjerovatno u koprodukciji. Režiraće Radoš Novaković. Ali to je ipak specifičan i više tehnički posao. Rad na literaturi je glavna stvar i u nju najviše ulažem sebe..."

Veoma je aktivan kao scenarista i supervizor filmskih projekata.

Jože Gale, poznati slovenački filmski režiser, snimiće 1956. godine film prema Selimovićevoj pripoveci "Tuđa zemlja". Na festivalu u Puli film će dobiti — specijalnu diplomu za humanističku sadržinu scenarija.


Bosanske vlasti nisu mnogo marile za Mešu, pa je sveden na ono što je bio i pre rata — mladi profesor. Ćopić: Nisam naročito poželjan u Bosni


U RAZGOVORU sa Slavkom Leovcem, za "Omladinsku reč", o savremenom izrazu u literaturi, Selimović kaže:

"Danas možemo da konstatujemo da naša književnost nije adekvatan odraz života. Život izmiče pred književnošću. To je jedna anomalija, utoliko pre što književnost ima funkciju da sagledava puteve razvitka..."

Pitaju ga novinari "Omladinske reči" o scenariju filma "Palma u snegu":

"Na scenariju stoji moto:

Ovaj film je posvećen bosanskim pesnicima prošlih vekova koji su ubijeni, u tvrđave zatvarani, odvođeni na daleka bojišta da ginu, kao Hasan Kaimija, Ilhamija Žepča, Muhamed Nerkezi i drugi o kojima malo znamo. Ako u tami svoga vremena nisu mogli ni da naslute svetlo naših dana, oni su bili iznad svojih savremenika po tome što su verovali u čoveka i u pobedu pravde.

Ličnost u ovom scenariju je fiktivna ali je inspirisana nekim pesnicima koji su stvarno živeli kao Hasan Kaimija, koji je učestvovao u Sarajevskoj buni. Ilhamija Žepča, čudna i buntovna fizionomija — pogubljen u Travniku kao buntovnik, Muhamed Nerkezi, koji je poznat po svojoj izvanrednoj pesmi o Sarajevu... 'Okvir Palme u snegu' je istorijski, ali je misao opšta... Provejava blaga nenametljiva ironija. Na primer, drumski razbojnik Kosta je pandur, ali pesniku oproštaja nema jer on pripada ljudima koji misle..."

I u to sirotinjsko vreme, Meša se gospodski ponašao.

Imao je držanje dostojanstveno, ponosito.

Njegov stan je bio jedan od prvih sarajevskih salona.

Naravno, takvo ponašanje se upisalo Darki u zaslugu: ona je pravila od njega gospodina, govorilo se u čaršiji. A on se, očito, dobro osećao — to njeno nastojanje mu je godilo, kao svojevrsni vid podrške.

Na Darku je, to Sarajlije dobro znaju, bio ponosan.

Imao je osobinu, koja je nekad i zbunjivala: nikad se na sastancima nije zaletao — pod konac je na liniji Partije i Narodnog fronta.


KADA je postao član kolektiva Narodnog pozorišta u Sarajevu, nastojao je da u repertoar unese izvesne novine. Kao direktor drame imao je umnogome odrešene ruke.

Oto Bihalji Merin mu se u leto 1956. godine javlja:

"Vrlo sam se obradovao kada sam na tvom pismu video zaglavlje pozorišta. Ne znam da li ti je poznato da me je pre nekoliko godina drug Roćko pitao da li bih preuzeo mesto upravnika tamo. Odbio sam, razume se, jer mi je bilo jasno da je potrebno uložiti veliki deo životne snage da bi se zaista stvorio neki visoki nivo.

Siguran sam da ćeš ti uspeti, ali ne gledam na tu stvar bez 'melanholije'. Nikako ne bih voleo da te preokupacija tekstovima drugih autora (recimo da sam ja jedan od njih) odvrati od sopstvenog pisanja. Zaista, to bi mi bilo žao, jer stvarno očekujem mnogo od tebe.

"Vidim iz tvoga pisma da se ozbiljno želiš upoznati sa mojom 'Nevidljivom kapijom', pa je šaljem, iako je taj jedini egzemplar, koji imam, slaba kopija, a izvesne manje izmene, koje sam uneo u originalni rukopis, nedostaju. Svejedno. Ti, prilikom čitanja, stavi svoje zamerke koje bi meni bile korisne ne samo za eventualnu inscenaciju u Sarajevu, već i za realizaciju u drugim pozorištima. Ako bi došlo do izvedbe u Sarajevu, posebno bih te molio da pomalo sarađujem, a, osim toga, voleo bih da malo posedimo. Imao bih da ti pričam o mojim susretima sa pozorištem, piscima i knjigama.

Ne bih hteo da ona moja primedba o znanju nemačkog jezika u vezi sa odlaskom kod B. Brehta ima za posledicu da uopšte niko ne ode. Možda bi čak mogao i ti sam da budeš taj i odeš na nekoliko nedelja u Berlin. Našao bih ti vodiča koji bi bio spreman da ti pomogne..."

Od postavljanja Bihaljijeve drame na sarajevsku scenu nije bilo ništa. Teatrolozi su Mešin rad u pozorištu kao dramaturga i direktora Drame visoko ocenili; nastojao je da "harmonizuje afinitete gledališta sa vlastitim zahtevima i naklonostima, ispunjavajući repertoar delima prevashodno dramske i komediografske sadržine". U to vreme od tragičara jedino su igrani Sofokle i Šekspir. Ali, na repertoaru su bila dela Čehova, Gogolja, Tolstoja, Brehta, Sartra, Milera, Judžina O'Nila, Joneska, a od naših Držića, Sremca, Nušića, Ignjatovića, pa do sarajevskog kruga — Žalice i Pašalića.


U NOVEMBRU 1958. godine, u "Oslobođenju" objavljuje odlomak iz romana "Tišine". Reč je o romanu "ratnog povratnika, borca, koji spoznaje ljudsku sudbinu u neminovnom padu vrednosti života čim teškoće prestanu da daju podlogu njegovom teškom i smrtnom opstajanju: rat je zlo, koje je rodilo dobro, a mir je dobro koje porađa zlo".

Oseća zadovoljstvo u pisanju.

I u pozorištu se upušta u novu avanturu; početkom 1959, zajedno sa Vladom Jablanom, režira Tolstojev "Rat i mir" (dramatizacija Piskatora, Nojmana i Prifera). Predstava je pobudila veliko interesovanje, a igrali su najistaknutiji glumci Boris Smoje, Milorad Margetić, Vladimir Jokanović, Safet Pašalić, Ljiljana Šljapić, Olga Babić, Esad Kazazović, Reihan Demirdžić.

Na premijerama imao je uvek istu ložu, a u pozorišnom listu, koji je uređivao pesnik i esejista Husein Tahmiščić, pisao je uvek sadržaj drame, bez potpisa.

Dobija još jedno odlikovanje — orden rada drugog reda.

Bosanski rukovodioci nisu mnogo marili za Mešu Selimovića. Istina, mnogi od njih su u ratu zauzimali manje položaje od njega, ali su se vinuli u visine i postali u vlasti — nešto. Meša je sveden na ono, takoreći, što je i pre rata bio — mladi profesor.

A nije više ni bio mlad: pedesetak godina.

Kao uredniku časopisa "Život" javlja mu se Branko Ćopić, 18. maja 1959:

"Dragi Meša,

"Primio sam dvobroj 4-5, 'Života', gde je i odlomak iz mog predgovora o Ziji. Milo mi je što ste se Zije setili.

Ja bih mogao da vam pošaljem jednu kraću priču od jedno desetak stranica, ako ste raspoloženi da je štampate (to je iz ciklusa priča o mom stricu Nidži). Čujem da u poslednje vreme nisam naročito poželjan u Bosni, pa hoću prethodno da te upitam prije nego vam pošaljem rukopis.

Kod nas ništa novo. Koljemo se kao žuti mravi i ogovaramo se, da je divota.

"Srdačno te pozdravlja..."

U redakciji "Života" bio je, po sećanju njegovih saradnika — "dostojanstveno strog, blage reči, a čvrste namere kad nešto predlaže da se to i ispuni..."