Da li znate?

Ovih dana mediji su puni navodno senzacionalnog otkrića britanske povjesničarke (NB i stručnjakinje za pivo) Džejn Pejton, da su uprkos imageu piva kao strogo muškog pića, presudnu ulogu u istoriji toga napitka odigrale - žene. No, nema mesta čuđenju, jer da je pivo (i) ženska stvar, to je opšte poznato, notorno, te posve razumljivo.

"Džejn Pejton rekla je kako su žene stvorile pivo te da je upravo i jedino nežnijem polu hiljadama godina bio dozvoljen boravak u pivnicama i konzumiranje tog pića. Razlog tome je što se pivo do pre 200 godina smatralo hranom te je kao takvo bilo pod "nadležnošću" žena, prenosi Telegraf. Pre oko 7000 godina u Sumeru u Mesopotamiji jedino je ženama bilo dozvoljeno da proizvode pivo i vode pivnice, a napitak je smatran darom boginja, a ne bogova. I u nordijskoj su kulturi, kao iu engleskoj, žene bile te koje su radile pivo koje je bilo popularno piće među ženskom populacijom, a postoje podaci koji govore kako je i kraljica Elizabeta I. pivo redovno pila za doručak. Industrijskom revolucijom je nov način proizvodnje ovog najraširenijeg i najstarijeg alkoholnog pića smanjio ulogu žena koja je s vremenom postala i zaboravljena. "Znam da će muškarci biti šokirani kada ovo čuju, ali trebaju zahvaliti ženama na pivu", ponosno je izjavila Džejn Pejton. "Eto, tako glasi ta agencijska vijest, koju niko nije htio propustiti preneti, no zanimljivo su svi koji su svoju publiku izvestili o rezultatima istorijskog istraživanja gospođe Peiton, to predstavili kao spektakularnu novost, koja naglavce okreće ustaljenu predstavu o nastanku i proizvodnji piva, iako je zapravo potpuno drugačije. Dakako, da kao uvereni pivoljubaca, poklonik zlatnog soka i donekle poznavatelj pivske kulture, pozdravljam svaki doprinos promociji dragocene tečnosti, a kao zagovornik potpune ravnopravnosti polova radujem se i ovom naglašavanju uloge žene u stvaranju najraširenijeg napitka, ali istorijske istine radi, valja reći i to da se ne radi ni o kakvom novom saznanju, nego zapravo o lanjskom snijegu io otkrivanju tople vode.
Pokazaću to citatima iz sopstvenih tekstova, objavljenih pre tačno jedne decenije. "Od egipatske mitologije, koja izum piva pripisuje boginji Hator, kraljici pijanstva i plesa, preko Finaca po čijoj su predaji to učinile tri žene - Osmotor, Kapo i Kalevatar, pa preko srednjeg veka, u kojem su pribor i alat za kuvanje piva bili vlasništvo žena, a pivarske posuđe standardni miraz udavača, sve do četiri kćeri Dicka Iuenglinga, vlasnika istoimene pivare u američkom Pottsvilleu, koje su sve uključene u posao s pivom, nebrojene su potvrde da žene itekako imaju šta da traži u tom navodno muškom poslu, kao iu svakom drugom, jer žena učini i da lonac vrije, može uraditi ono što ne mogu ni volovi ni plug, pa i puno više, jer žena, baš kao kocka i vatra, nikad nije zadovoljna malim. "Tako stoji u kolumni Žensko pitanje, objavljenoj u oktobru 2000. u programu Radio Daruvara. Ali, ni to nije sve. U Starom Rimu se pokroviteljica piva smatrala boginja zemljoradnje Ceres (Demeter) au Sumeru je boginja piva bila Ninkasi, u čiju su čast pisane himne, o čemu svedoče arheološki artefakti. Najpivskije nacije savremenog sveta, Česi i Nemci imaju takođe svoje pivske heroine - u Češkoj je to Anna Fungerhut (Naprstek), dobročiniteljica i vlasnica pivare i destilerije U Halanku, u kojoj je danas poznati muzej, au Nemačkoj je to Katherine von Bora, žena Martina Luthera , koja je velikom reformatoru kuvala domaće pivo. I drugde je kuvanje piva bilo ženska stvar, pa je tako u 18. veku u Engleskoj čak 78 odsto licenci za kuvanje piva bilo u rukama žena.
Nažalost, danas je najčešća veza žena i piva korišćenje ženske lepote i draži u reklamama, koje će navesti muškarce da popiju što više piva. Ali nije sve baš tako beznadno. Mnoga istraživanja, pokazuju naime da žene itekako vole pivo i da pivo nije nikakva muška privilegija. Čak u mnogim stvarima žene s pivom stoje bolje od muškaraca. Muškarci tako piju što im dođe pod ruku, a žene pažljivo biraju koje će pivo popiti, iu više od dve trećine slučajeva same nabavljaju pivo. I sve više to čine i na javnim mestima, pa u famoznoj minhenskoj pivnici Hofbrauhaus am Platzl postoji i stammtisch s imenom Gradske lepotice.

Farnsvort, izumitelj TV aparata, nije dozvoljavao da se gleda televizija u njegovoj kući. Tvrdio je da na njoj nema ničega vrednog.

Filo Farnsvort je bio četrnaestogodišnjak kada mu je na pamet pala ideja da snop elektrona može skenirati slike i prenositi ih na udaljene ekrane – drugim rečima, izmislio je televizor!

Mladi Farnsvort je živeo skromno, navikao da radi od malih nogu – i bio je fasciniran elektronikom, toliko da je uspeo da nagovori svog nastavnika nauke da mu dopusti da sluša časove elektronike u starijim razredima. Nije uspeo da završi fakultet, ali je znao o elektronima i elektronici mnogo više od većine ljudi na svetu. U 21. godini je uspeo da sakupi finansijsku podršku da pokrene istraživanje koje bi se zasnivalo na njegovoj zamisli. Ubrzo nakon toga krenuo je da patentira različite aspekte svog izuma.

Nažalost, ruski imigrant Vladimir Zvorikin je došao na istu ideju u isto vreme i podneo je prijavu za patent 1923.godine za cev koja bi služila za prenos elektronskih podataka. Njegov poslodavac, RCA, nije želeo da plaća honorar Farnsvortu za patent i tako je stvar završila na sudu.

RCA je izgubio, žalio se i opet izgubio i na kraju pristao da plati Farnsvortu honorar za izum. Međutim, Drugi svetski rat je počeo i proizvodnja TV aparata je obustavljena, a Farnsvortovo pravo na izum je polako isticalo. RCA je iskoristio momenat i pokrenuo kampanju u javnosti kojom je tvrdio da su pronalazači Sarnof i Zvorikin zaslužni za TV uređaj.

Tako je nastao jedan od najznačajnijih izuma u XX veku, kao najava i pratilac vremenu koje sledi. Loše društvo samo pronalazi svoje saputnike. I za Fila je sve krenulo loše, pao je u depresiju, postao alkoholičar, proveo dosta vremena u psihijatrijskim bolnicama i bio podvrgnut elektro-šokovima. Kada se kasnije pojavio na jednoj televizijskoj emisiji, upitali su ga da li aparat koji je on izmislio izaziva patnju kad se koristi. Odgovorio je, Da, ponekad je veoma bolno.

Pre više hiljada godina, daleko u praistoriji, ljudi su čistili svoju odeću tako što su je tresli ili udarali po kamenju. U predelima gde je postojao pesak, koristili su ga kao neku vrstu praška, tako što su ga utrljavali u odevne predmete, a zatim ih ispirali u potoku ili reci. Prvi sapun koji je korišćen za pranje veša datira iz kamenog doba, a dobijan je mešanjem pepela i životinjskog loja.

Prva veš-mašina bila je u stvari daska za lupanje veša, koja je počela da se koristi 1797. godine. Pola veka kasnije, tačnije, 1851. godine, Amerikanac Džejms King patentirao je prvu mašinu za pranje veša, koja je imala četvrtasti bubanj. Naravno, ova mašina je pokretana ručno, uz pomoć poluge.

Hamilton Smit je 1858. patentirao aparat koji je imao kružni bubanj, a 1874. Vilijam Blekstoun iz Indijane napravio je rođendanski poklon svojoj ženi - mašinu za pranje veša. Svi ovi aparati u početku su bili drveni, da bi kasnije, s pronalaskom novih materijala, počeli da se prave od metala i plastike. Prva električna veš-mašina predstavljena je 1908, a proizvedena je u "Harli kompaniji mašina" iz Čikaga. Ova mašina imala je električni motor i specijalni bubanj presvučen posebnim materijalom. Od tog doba mašine su počele serijski da se proizvode, a u razvijenim zemljama nicale su kompanije specijalizovane za izradu baš ovog kućnog aparata. Među prvim kompanijama veš-mašina u svetu bila je "Virpul korporacija", koja je svoje prve proizvode izbacila na tržište 1911.

U decenijama koje su usledile ovaj aparat je usavršavan i s vremenom je dobijao nov izgled. Od nezgrapne velike drvene naprave mašina za veš se pretvorila u elegantan, lepo dizajnirani aparat koji se koristi svuda u svetu. Danas su ovi aparati pravljeni tako da zauzimaju što manje mesta i da se uklope u postojeći ambijent.

Britanski vizionar matematičar sve više se smatra i utemeljivačem kompjuterske nauke i izumiteljem dominantne tehnologije 20. veka

Alen Metison Turing (1912-1954) rođen je kao drugo i poslednje dete Julijusa Metisona Turinga i Etel Sare Stoni. Neuobičajeno prezime "Turing" svrstalo ga je u prepoznatljivu porodičnu lozu engleskog gospodstva, daleko od bogate, ali nesporno više srednje klase u karakterističnom britanskom klasnom sistemu. Otac Julius je bio britanski kolonijalni činovnik u Indiji, služeći u Predsedništvu istočnog grada Madrasa. Majka je bila kćer glavnog inženjera madraske železnice. Otuda je moguće je da je inženjerska osnova porodice Alenove majke, kada je reč o primenjnim naukama, imala neki uticaj, koji je, međutim, bio podređen zahtevima klase, crkve i Imperije.

Međutim, po drugim mišljenjima, priča o Alenu Turingu nije ona o porodici i o tradiciji, jer se radilo o osamljenom i autonomnom umu. Alen je sa bratom delio detinjstvo rigidno određeno zahtevima klase. Pošto su mu roditelji bili u Indiji dok se otac nije penzionisao 1926, braća su se selila iz jednog u drugi engleski dom, u kojima ništa nije ohrabrivalo izražavanje, originalnost ili otkrića. U osnovnoj školi je bio "između prosečnog i dobrog učenika".

Mnogim originalnim misliocima su javne škole bile gotovo nerazumljiva stvar, što je, izgleda, bio slučaj i sa Alenom Turingom. Njegov genije ga je vodio u samosvojnom pravcu, a ne onom koji su zahtevali učitelji. Za Alena je nauka bila strast izvan uobičajenih predmeta, koja se prvobitno iskazivala u primitivnim hemijskim eksperimentima. Ipak je u školi Turing duboko zaronio u matematiku, mada učitelji verovatno nisu bili svesni studija u koje se on sam upustio. Čitao je Ajnštajnove papire o relativitetu dok se sa kvantnom mehanikom upoznao iz Edisonove "Prirode fizičkog sveta".

Godine 1931. upisao se na Kraljevski koledž u Kembriđžu na studije matematike. Zbog mnogo toga, Kembridž je za nekonvencionalne ljude poput Turinga bio znatno bolje mesto nego državne škole. Tamo je bio mnogo više u stanju da se posveti vlastitim idejama pa je čitao Raselov "Uvod u matematičku filozofiju", fon Najmanov tekst o kvantnoj mehanici i počeo da se interesuje za matematičku logiku.

Bio je to i početak rasta nacističkog vođe Adolfa Hitlera u Nemačkoj i antiratnog pokreta u Velikoj Britaniji. Turing se priključio antiratnom pokretu, ali nije skliznuo u marksizam ili u pacifizam, što se dogodilo mnogim mladim britanskim intelektualcima tog doba.

Turingova mašina

Kada je 1934. sa zapaženim uspehom diplomirao, izgledalo je da je blago ekscentrični univerzitetski predavač angažovan na čistoj matematici na putu uspešne karijere. No, jedinstvenost njegovog uma usmerila ga je u pravcu koji niko nije predvideo.

U to vreme je Turing bio fasciniran konceptom stvaranja apstraktne matematičke mašine koja bi predstavljala proces razmišljanja. Ona se danas naziva "Turingova mašina" i postala je osnova modernih teorija kompjuterske nauke. Takođe je zamislio "Univerzalnu Turingovu mašinu" - mašinu za sve moguće zadatke, koja je bila otelovljenje suštinskog principa kompjutera.

Možda je najznačajnija karakteristika Turingovog rada na "mašinama" bila da je on opisivao moderni kompjuter pre nego što je tehnologija došla do tačke gde je izgradnja izgledala realistična. Tako je 1936. pisao o "mašini" "koja može da bude načinjena da radi poslove bilo koje specijalizovane mašine, te da obavlja bilo koji deo sračunavanja, ukoliko traka nosi odgovarajuće "instrukcije" utisnute na nju.

U delu "O sračunavanju brojeva", Turing je izneo da se ta "mašina" kretala od jedne do druge faze, koristeći precizni konačni set pravila (određen definitovnom tabelom) i koja je zavisila od jednog simbola koji je čitala sa trake. Turingova mašina je mogla da čita simbol na traci, ili da ga ukloni sa trake.

"Neki od simbola koji su zapisani formiraće niz cifara koji predstavlja decimal pravog broja koji se obrađuje. Ostali su samo grube beleške koje treba da 'potpomognu memoriju'. Samo će ove grube beleške moći da budu obrisane", pisao je Turing.

Turingova originalnost je bila u tome što je sagledao važnost matematičke logike za problem koji je prvobitno smatran fizičkim. On je, kako tumači njegov biograf Endrju Hodžis, uspostavio most između misli i akcije, čime je prevazišao konvencionalne granice.

Imao je samo 24 godine i uputio se na Univerzitet Prinston u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je sagledao vezu između "beskorisne" logike i praktičnih ciljeva. Napravio je novu mašinu za šifrovanje. Takođe, pratio je zbivanja tog doba i, mada nije bio preterano zainteresovan za politiku, bio pod uticajem sve izglednijeg rata sa Nemačkom.

Turing se 1938. vratio u Kembridž i honorarno radio za britansko odelenje za analizu šifara, takozvanu Vladinu školu za kodove i šifre. Njegovo angažovanje je označilo prvi naučni uticaj u dotadašnjem odeljenju zasnovanom, pre svega, na umetnosti. Kada je izbio Drugi svetski rat, Turing se u potpunosti zaposlio u Vladinoj školi u Bličli parku u Bakingemšajru na jugu Engleske. Mada je delatnost u Školi bila regulisana Zakonom o zvaničnim tajnama, poslednjih godina je dosta toga obelodnjeno javnosti.

Turingovo odeljenje postalo je ključna jedinica u Bličli Parku. Turingove briljantne ideje u rešavanju šifara i razvijanje kompjutera koji su pomagali u razjašnjavnju tajnih poruka možda su spasili više života vojnika tokom rat nego drugi činioci (vidi [Kriptografija]: Ukratko o Enigmi ... WWII ... Enigma vs. Kolos).

To je, takođe, bilo srećno vreme za Turinga, možda najsrećnije u njegovom kratkom životu, sa punim mogućnostima za njegovu inventivnost. Bio je srećan da sam radi na problemu koji je izmicao drugima. Za svoj doprinos, Turing je odlikovan medaljom Reda britanske imperije.

Rađanje prvog kompjutera

No, Turing je imao još ambiciozniji cilj. U poslednjoj fazi rata on je planirao otelovljenje "Univerzalne Turingove mašine" u elektronskoj formi ili, u suštini, izum diitalnog kompjutera. Naime, 1944, posle iskrcavanja saveznika u Normandiji, nakon čega su mogli da kontrolišu Atlantski okean, Turing je gotovo u potpunosti bio u posedu tri ključne ideje: vlastitog koncepta iz 1936. o univerzalnoj mašini, potencijalne brzine i pouzdanosti elektronske tehnologije i dotadašnje nefikasnosti u projektovanju različitih mašina za različite logičke pocese. Zbirno, te ideje su predstavljale princip, praktična sredstva i motivaciju za nastanak savremenog kompjutera.

Turing bio opsednut mogućnostima kompjutera koji je zamislio. Smatrao je da će kompjuter pružiti neograničene mogućnosti praktične primene otelotvorenja inteligencije u veštačkoj formi i počeo je da projektuje Automatsku kompjutersku mašinu (ACE). Turingova predviđanja za upotrebu ove mašine bila su vizonarska. Ali, nijedna jedina komponenta ACE nije sklopljena i Turing nije imao nikakvog uticaja u ostvarenju projekta.

Od oktobra 1947, Nacionalna laboratorija za fiziku (NPL) je dozvolila da provede akademsku godinu na Kembridžu. Iz ovoga je proizašao pionirski rad o onome što se danas zovu neuralne mreže.

U zapećku

U međuvremenu, NPL nije napravila nikakav pomak u izradi ACE. I dok je Turingova pozicija slabila, drugi kompjuterski projekti u Kembridžu i Mančesteru su napredovali. U maju 1948, Turingu je ponuđeno mesto zamenika direktora kompjuterske laboratorije na Univerzitetu u Mančesteru. Prihvatio je i podneo ostavku u NPL. No, na uneverzitu je beznačajna titula odražavala Turingov nesiguran status. Nije imao kontrolu nad projektom čija je sudbina bila određena njegovom iznenadnom koristi za projekat britanske atomske bombe.

Iako marginalizovan u praksi, Turing je objavio teoretske ideje o veštačkoj inteligenciji 1950, u radu koji je danas jedan od najčešće citiranih u nauci. "Turingov test" za inteligentnu mašineriju sada ima dugačku i zanimljivu istoriju. Međutim, stalno tražeći nove svetove da osvoji, on se nije zadovoljio životom kompjuterskog gurua. Započeo je sasvim novu novu matematičku teoriju o rastu i razvoju živih stvari.

Tek 10. maja 1950. pilot model ACE pokrenuo je svoj prvi program. Sam Turing je u ovo vreme već napustio NPL i prešao na Univerzitet u Mančesteru. Pilot model ACE je bio Londonski prvi elektronski kompjuter i treći kompjuter sa storiranim programom koji je radio u Velikoj Britaniji. Sa brzinom od 1 MHz, stao je duže vreme jedan od najbržih kompjutera na svetu.

DEUCE, produkcijska verzija pilot modela ACE, napravljen je u Engleskoj elektronskoj kompaniji. Više od 30 ih je prodato. Kompletni ACE u posedu NPL počeo je da deluje 1958. Osnove nacrta za Turingov ACE iskoristio je Hari Haskej sa Vejni Univerziteta u Detroitu u SAD za izradu kompjutera Bendix G15. Navodno je G15 bio prvi lični računar i širom sveta je prodato preko 400 komada. DEUCE i G15 ostali su u upotrebi do 1970. godine.

MOSAIC, još jedan komputer izveden iz Turingovog nacrta ACE, imao je ulogu u važdušnoj odbrani Velike Britanije tokom hladnog rata.

Homoseksualni greh

U martu 1952. Turing je uhapšen i izveden pred sud, pošto je policija saznala za njegovu seksualnu vezu sa jednim mladim čovekom iz Mančestera. Nije pokušao ozbiljno da porekne ni da se odbrani od optužbi, govoreći da ne vidi šta je pogrešno uradio. Radije nego da ide u zatvor, prihvatio je da mu se ubrizgaju injekcije estrogena, koji je trebalo da neutrališe njegov libido.

Faktor u njegovom životu nepoznat mnogima oko njega je da je takođe nastavio da radi za obveštajnu agenciju Vladino sedište komunkacija (GCHQ), posleratnog naslednika Bličli Parka. No, od 1948, u uslovima hladnog rata i alijanse sa SAD, dokazani homoseksualci nisu bili podobni iz sigurnosnih razloga. Niko nije sa sigurnošću mogao predvideti njegovu budućnost.

Turinga je 8. juna 1954 pronašao mrtavog njegov poslužitelj. Umro je od trovanja cijanidom, sa polupojedenom jabukom pored njegovog kreveta. Njegova majka je verovala da je slučajno uneo cijanid koji mu je ostao na prstima posle hemijskog eksperimenta. Verovatnije je da je on na taj način smislio vlastitu smrt kako bi majka u to verovala.

Islednikova presuda je bila - samoubistvo.

Godine 1888. Emil Berliner izmislio je rаvаn disk koji je nosio zаpis. Ovi diskovi su se prvo proizvodili od vulkanizovane gume i bili veličine su između 12.5cm i 18cm u prečniku. Kаsnije je otkrio dа mešаvinа šel laka (Shellаc - sekret Lаc bubа) i prаšine škriljca proizvodi izuzetno teško poderivu аli veomа krtu površinu. Iz ovog otkrića nastala je ploča koja se vrtela na 78 rpm (prim.aut. rpm – rotacija po minutu).

Prаšinа škriljca je korišćena, jer su stаriji аkustični grаmofoni koristili čelične igle težine do 200 grаmа i zapis se lakše mogao preneti na zvučnik. Moderаn zаpis na vinilu registurje igla od tek 7 grаmа, a većinа grаmofonа proizvedenih u dаnаšnje vreme može dа pokupi zapis i sa iglom težine do 1 grаmа.

Između 1900. i 1960. diskovi su porasli na 25 ili 30cm i mogli su da nose zapis u trajanju od 2 do 5 minutа po strani. U početku se zvuk beležio preko roga, gumene opne i olovke kojа je ostavljala trаg u rotirаjućem disku sačinjenom od voskа. Ovаj metod je trаjаo do 1925, kаdа su mikrofoni postаli dovoljno rаzvijeni dа se preko njih može snimati muzika. Zbog sastava diskovi/ploče su bile veoma krte i često su se lomile u trаnzitu, pa je ubrzo otkriveno novo jedinjenje. Vinil. Bio je mnogo fleksibilniji, ali je u to vreme (prom. aut. - vreme drugog svetskog rata) vinil bio veomа skup mаterijаl.

Do 1948, Columbiа Records rаzvila je svoju 30cm long play (LP) ploču, koja se rotirаla 33 rpm i imala je zapis oko 20-30 minutа po strani. Vinil od tog trenutka pruzima primat nad šel lakom. Godinu dаnа kаsnije iyba;ena je prva ploča sa 45rpm, a producirаla ga je RCA, imala je 18cm u prečniku I zapis oko 3 minute sа svаke strаne. Ploče sa 45rpm bile su idealne zа kompаnije koje snimaju pop muziku i proizvođаče juke-box-ova. Bila je lаgаna, kompаktna I zvučаla je mnogo bolje nego one sa 78rpm,a I bile su otpornije bar što se lomljenja tiče.

Prvi stereo zaopis na vinilu pojavljuje se 1958. Godine, na zadovoljstvo "kolekcionаra", аli na žalost trgovаcа koji su morаli na zalihama dа imaju LP u mono i stereo zvuku i nаrаvno, kompanija koje su proizvodile ploče jer su morale dа pripreme mono i stereo verzije ploče. Kako je napredovala pop muzika I uzimala maha na LP pločama oko 1970. godine, mono LP postаlа je stvаr prošlosti.

Iako LP ploče danas izgledaju identično kao i one iz 1948. napravljeno je mnogo pomaka i izmenjeno toliko detalja da je zvuk sa vinila doveden gotovo do savršenstva. Čak ni nagli uspon CD nosača zvuka nije uspeo do kraja da slomi I istisne ploče sa tržišta, jer vinil I danas omiljeni fonografski zapis velikog broja kolekcionara, među kojima su I neki od najpoznatijih svetskih DJ-eva.


CD disc

Ideja o proizvodnji optičkoga diska na koji bi se pohranili podaci rodila se u nizozemskoj tvornici Phillips još 1970. godine, a na usavršavanju CD-a radili su i u japanskom Sonyju.

Prodaja počela 1982.

Krajem desetljeća dvije tvornice udružile su snage i 8. ožujka 1979. predstavile prvi CD. Stručnjacima su bile potrebne još tri godine da bi novo "čudo tehnike" pripremili za izlazak na tržište. Prodaja je počela u listopadu 1982., a prvi album izdan na CD-u bio je "52nd Street" Billyja Joela. Istovremeno je Sony na tržište plasirao prvi CD player CDP-101 koji je u Velikoj Britaniji stajao 450 funti.

Prvi CD player prodan je 1. listopada, 1982. u Japanu, a kupci su na dar dobili album "52nd Street". Nakon Sonyja, CD playere počeo je proizvoditi i Phillips, a krajem 80-ih uključili su se i još neki poznati proizvođači tehnike.

'Brothers in Arms' prvi inozemni CD u Jugoslaviji

Prvi inozemni CD prodan u bivšoj Jugoslaviji bio je "Brothers in Arms" grupe Dire Straits izdan 1985., a riječ je i o prvom CD-u koji je u svijetu prodan u milijun primjeraka. Domaći izvođači svoje prve CD-e izdali su tek 1990., među prvima je tu bio "Kreativni nered" Dine Dvornika izdan još pod etiketom Jugotona.

CD kao medij i danas je sveprisutan, ali čini se da u nekim segmentima polako gubi na popularnosti. Iako svi izvođači svoje albume i dalje izdaju na CD-ima, memorijske kartice, mp3 playeri, USB-diskovi sve su popularniji među ljubiteljima glazbe prvenstveno zbog jednostavnosti upotrebe.

Osim što velik broj korisnika interneta besplatno može doći do bilo koje pjesme ili albuma, raste i legalna prodaja nosača zvuka u mp3-formatu dok se sve manje ljudi odlučuje na odlazak u prodavaonice nosača zvuka. Glavna riječ za nabavljanje glazbe danas više nije kupovina nego "skidanje".


Zvuk vinila tj. gramofonske ploče nekima će ipak ostati najdraži, pogotovo onima kojima su ploče obilježile mladost. Mnogi tvrde da CD i ostali digitalni mediji nikad neće moći reproducirati bogatstvo zvuka kako to može kvalitetna ploča.

Gramofonske se ploče proizvode i dalje, a prvenstveno ih koriste neki DJ-i za svoje setove. Na izdavanje albuma na vinilu odlučuju se i neki izvođači popularne glazbe, no cijena takvih nosača zvuka je poprilično visoka. Koliko god šira javnost DJ-e percipirala kao glavne novovjekovne "potrošače" gramofonskih ploča, čini se da ipak nije tako.

CD je DJ-ima olakšao 'život i posao'

Tom kao DJ prednost daje CD-u jer je manjeg formata i lakši je za prijenos. On smatra da današnji tehnološki napredak CD-uređaja donosi puno više mogućnosti u manipuliranju glazbom naspram gramofona i vinila.


- Većina glazbe koja se vrti u klubovima rađena je potpuno digitalno i tu nestaje ona priča o „toplini" i „vjernosti" jer upravo CD nudi tu istu vjernost. Nabavka nove glazbe je izuzetno jednostavna - „skočite" na internet, preslušavate što je novo na glazbenoj sceni, kupite za dolar ili dva neku pjesmu, spržite je na CD i iste večeri je možete puštati, dok smo do vinila dolazili putujući u zapadne zemlje ili u web shopovima (gdje smo čekali po tjedan dana i plaćali nehumane carine i PDV), kaže DJ Tom i dodaje da je konačno vrijeme da se okrenemo digitalnom zvuku koji će uz buduće nasljednike CD-a donijeti još vjerniju reprodukciju glazbe.[img][/img]

OKTOIH - Prvoglasnik, štampan u 4.januara 1494 u Obodskoj štampariji. Dimenzije 254 * 186 mm, obim 269 listova (538 strana). Štampan je na papiru u dve boje (crna i crvena), u stilu renesanse. Ukrašen inicijalima i zastavicama, na naslovnoj strani zastavica sa ukomponovanim grbom Crnojevića i inicijalom P. Štampanje i ukrašavanje Oktoiha izvelo je sedam monaha pod budnim okom jeromonaha Makarija u Obodskoj štampariji. Štamparija je poznata kao Štamparija Crnojevića, prva južnoslovenska ćirilična štamparija i prva državna štamparija u svetu. Oktoih je štampan u relativno velikom broju, od čega je do danas sačuvano 105 primeraka. To ukazuje želju izdavača da knjiga bude distribuirana i u okolne prostore.

Vreme za katastrofu koja je zdesila Teslu nije moglo da bude gore - baš u to vreme Italijan Markoni je radio na usavršavanju bežične telegrafije. U Engleskoj on je prvi patentirao uređaj ove namene, ali nije mogao da prenosi podatke na veliku daljinu sve ok nije upotrebio Teslin oscilator. Kada ga je upotrebio, preneo je signale preko Engleskog kanala.

Otis Pond, ainženjer koji je radio za Teslu, rekao mu je: "Izgleda da se Markoni navrzao na vas." Tesla je odgovorio, "Markoni je dobar momak. Neka nastavi. On koristi sedamnaest mojih patenata."

Ali Teslino samopouzdanje palo je vodu 1904, kada je Američku patentni zavod odobrio Markoniju patent za otkriće radija. Razlozi za ovo nikada nisu obrazloženi, ali Markonijeva jaka finansijska podrška u Americi mogla bi da bude objašnjenje.

Svoje patentne zahteve broj 645,576 i 649,621 za radio Tesla je podneo 2. septembra 1897, i priznanje istih dobio 1900. godine. Danas se Marconi smatra tvorcem radia, za šta je čak dobio i Nobelovu Nagradu 1911. Tesla se na ovo žalio 1915. godine i Americki Vrhovni sud doneo je odluku br. 6369 prema kojoj se Marconijev patent br. 763,772 od 28. jula 1904, poništava u korist Teslinih patenata od 15 maja 1900. Nazalost, odluka suda doneta je kasno, juna 1943, pet meseci nakon Tesline smrti.

Markoni je, inače prvi preneo radio signal preko Antlantskog okeana.

Izgledao je baš ovako, kao na slici. Klasična šnicla od mešavine mlevenog goveđeg mesa, servirana sa grilovanim crnim lukom i komadićima svežeg paradajza. Sve to je lepo upakovano između dva komada sveže prepečenog toast hleba.
Louis Lunch je bio mali restoran, otvoren 1895 godine u Crown Street u New Haven-u, državi Connecticut. Priča je slična kao i kod nastanka sendviča. Godine 1900, čovek u žurbi, između dva poslovna sastanka, uleteo je u pomenuti restoran i zatražio ručak za poneti, koji će biti brzo spremljen. Vlasnik i kuvar Louis Lassen je u trenutku inspiracije, uzeo šniclu od mlevenog mesa i upakovao je na gore pomenuti način i – istorija hamburgera je počela.

Restoran radi i dan danas i predstavlja svojevrsnu turističku atrakciju.
Interesantno je da se hamburgeri peku u originalnim pećima na specijalnim držačima u uspravnom položaju.
Važna i interesantna je činjenica je da su u restoranu zabranjeni kečap, senf i majonez.



Naravno, ovo je samo jedna od mogućih verzija. Više američkih država svojataju pravljenje prvog hamburgera.

Činjenica je da je naziv Hamburger izveden od Hamburg, nemačkog grada, tako da je i originalni recept za pripremu donet u Ameriku od strane nemačkih doseljenika iz okoline tog grada.

Pretečа kаmerа Cаmerа Obscurа bila je zapravo tamna komora, sastojala se od zatamljene komore ili kutije, u koju je svetlo ulazilo kroz rupu malog prečnika (kаsnije konveksno sočivo), formirаjući sliku spoljnih objekаtа koji su se nalazili u fokusu sočiva nа površini od pаpirа ili stаkla, itd.

U 6. veku, grčki mаtemаtičаr i аrhitektа Antemije koristio je taj tip kamere u svojim eksperimentimа. Arаpski nаučnik Ibn аl-Hаithаm u svojoj knjizi Optikа (1015-1021) opisao je prvi put kameru. Nаučnik-monаh Rodžer Bejkon tаkođe je izučavao tu materiju,a tаčаn nаziv Cаmerа Obscurа prvi put je primenjen od strаne mаtemаtičаra i аstronoma Johаna Keplera u njegovom delu "Ad Vitellionem paralipomena" iz 1604.. Upravo on je kаsnije dodаo objektiv i nаprаvio prenosni аpаrаt, u obliku šаtorа. Portabl kameru dalje su razvijali engleski nаučnik Robert Bojl i njegov pomoćnik Robert Huk.

Prva Cаmerа Obscurа koja je bila dovoljno mаla i prenosiva osmislio je Johаn Zаhn 1685.godine. U to vreme nije postojаo nаčin dа se sаčuvа slikа u produkciji ove kаmere, osim ručnog iscrtavanja. Međutim, 1724., Johаn Hаjnrih Šulc je otkrio dа mešavina srebra i krede potаmni kada je izložena svetlosti. Prva fotogrаfijа nаprаvljenа je 1826., a napravio ju je DŽozef Nicephor Niepce pomoću kliznih drvenih kutija unutar kаmere i mešavini srebra i krede. Žаk Dаger populаrni proces koristi na bakarnoj ploči, dok je proces snimanja na papiru izmislio Vilijаm Foks Tаlbot.