Oslikaj stih osobe iznad i predlozi drugi

BLIŽI SE LETO

Bliži se, bliži, leto;
U duši već ga slutim.
Pomalja zlatnu kosu
U zrelim njivama žutim.
Zrikavci su mi rekli
Koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."
Bliži se, bliži leto.
Pomalja usne rujne
U bulkama crvenim.
Mirišu livade bujne
I polja i šumarci.
Koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."
Bliži se, bliži leto.
Kao sjajna carska kruna.
Zlatna mu svetluca kosa
Rumenih svitaca puna.
Svi su mi oni rekli
Kad ih u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Desanka Maksimović

Ćutanje

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Jovan Dučić

Ulazis u pesmu kao u vrt

Ulazis u pesmu kao u svoj vrt
slazes reci,pomeras mlado drvece
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao sto u san moj
ulazis kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radoscu
docekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i necujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noci u noc tako sa morem
snagu premeravas,umirujes ga
recima i u poslusnu pticu pretvaras.


Ulazis u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reci ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

Pero Zubac

Herman Hesse

Odgovor  

Pobrala sam spokojno reči tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, nećeš otići u monahe,
kao što zbog nečeg kaza.
O, veruj mi, biće i drugih staza
kojima ćeš pobeći od mene ti.

Pomisli samo kako me nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi duša smeta
da imam duše,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja satkana
od nadopunjavanja života snom.

Pomisli sve što ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
što u meni još pre rođenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i živa
strast da svoje i tuđe radosti
pretvaram u bol...

Desanka Maksimovic

Ti si zemlja.
I vatra.
I vir koji nema milosti.
Bezdan si.
I kap ljudske krvi
na stabljici ruže.
Ugasla zvezda padalica
što ne vidi svoj trag.
More si.
I talas oko ranjene hridi.
Vidar osušene trave,
i urlik samoće
u praznoj vaseljeni.
Sve si.
I ništa nisi.
Tek jedan deo
nečijeg sna.

Svetlana Fucić

Zaljubljen u ljubav

Volio sam je
kao travu
i kao jasenje,
ko trstiku i kanarinca,
ko uspavanku
i majčino budjenje.
Zaljubio sam se u nju,
u malu djevojku,
u njezine prste nemoćne
u struk kostelje moje
zelene.
Volio sam je,
vodu divljeg jezera,
dijete u povoju,
vitku i brzu
jegulju.
Nju u čijim se kosama
migoljila magla,
nju, čiji je vrat
skladni snop žita,
čiji je hod šetnja paprati.
Nazivao sam je
vidrom i lasicom,
rijekom i pašnjakom,
srnom
i janjetom.
Jer se svlačila kao zora,
jer se podavala kao svijeća
i otimala
kao živica.
Volio sam je kao ženu,
ko dijete,
ko brata,
volio sam je kao mir
i kao povratak
Nju, vodu divljeg jezera,
dijete u povoju,
vitku i brzu jegulju.

Josip Pupačić

Dok sam te imao

jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao

Pero Zubac

Mali kamerni nokturno

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu...

...Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.
I polumrtav od ljubavi...

Miroslav Antić

VEČERA



Na sred stola žuta treperava sveća
našarala lica, u oči se slila,
zaigrala kolo,
pa kraj suvog cveća
i obris detinjstva senkom ukrasila.

Misli kradom žure i preleću stolom
dok trpeza mami i opija gosta;
iznad, na ormaru,
s razigranim kolom
dunje šapću tajne mirisom što osta.

Klize reči s lica, previru u žaru,
tek poneka skoči i žamor nadjača;
najzad se sve sliše
u tu ruku staru
što sa setom pruža dah sitnih kolača.

Već dugo sad liju neke druge kiše
al' misao beži, otima se, skreće,
još bi da prosanja
čega nema više
kad oči zacakle uz titraje sveće.

Dragana Konstatinović