Ana Ahmatova

Naslov: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:46 pm

(1889 - 1966)

Ana Ahmatova (Ana Andrejevna Gorenko) rodila se 24. juna 1889. godine u Velikoj fontani — predgrađu Odese, ali se već u drugoj godini života obrela u Carskom Selu kod Peterburga (Lenjingrada), đe je provela djetinjstvo i mladost do 16. godine.
Njena majka — Ina Erazmova Stogova, ljepotica iz Tverskog, pored divnog obličja, izražene čulnosti — ostavila je Ani u nasljeđe mekotu i senzibilnost duše, trpkost i sjetu, koja nikada nije napuštala umiljato lice. Rodila joj je, uz to, još dvije sestre i dva brata, jednog iz prvog braka.

Otac — Andrej Antonovič Gorenko, naprotiv, bio je strog i bezosjećajan. Sklonost ka poeziji koju je već u ranim godinama njene mladosti primjećivao kod svoje šćerke za njega je bila porok, koji se ne može ničim pravdati. Možda je i zbog toga Ana, od svoje babe Tatarke, s majčine strane, uzela drugi dio svoga pjesničkag imena — Ahmatova.

Uz bezosjećajnog oca rasipnika, porodicu Gorenko pratile su i druge nedaće. Sestre Anine su bolovale i umrle od tuberkuloze, od koje je i Ana bolovala u 16. i 20. godini. Sve je to dovelo do brodoloma u kući i roditelji su se razišli već 1905. godine.

Ipak mladost Ane Ahmatove nije bila neinteresantna. U Carskom Selu, izletištu i ljetnjem prebivalištu carske gospode i velmoža najvišeg sloja ruskog društva, koje je baš tada neumitno počelo da silazi s pozornice svjetske istorije, u divnim parkovima raskošnog zelenila, uz „zamišljene" tihe vode, pored hipodroma, između dugih i prekrasnih drvoreda — rasla je vitka crnooka đevojčica, sanjarila i kradom pisala stihove.

Ljeto je provodila na Krimu, na obalama Crnog mora, predajući se „žestoko" suncu i talasima. Oni koji su Ahmatovu poznavali iz tih dana, pisali su da je to nježno, krhko stvorenje najviše ličilo na vilu iz narodnih predanja. Bijele puti, poput snijega, duge crne kose, sjekla je oštre valove crnomorske „upravo" kao vila brodarica.

A šta je to krhko đevojče moglo da uradi u poeziji?

Početkom 20. vijeka propjevao je i nježni glas Ane Ahmatove. Istina, ona je pisala pjesme u gimnazijskim klupama u Peterburgu i u Kijevu, đe je završila gimnaziju 1907. godine i upisala pravne nauke, koje je baš nijesu mnogo privlačile. Ali prva knjiga „Veče" izašla je 1912. godine, a 1914. druga — „Brojanice".

„Veče" i „Brojnice" već su Ahmatovoj donijele simpatiju i slavu. „Ove knjige su postale književni događaj", pisao je njen savremenik K. I. Čukovski. „U rusku poeziju ušla je rijetka po svojoj ljepoti, uvjerljiva za čitaoca, lapidarna, dragocjena, zategnuta ženska nota". O njoj su s uvažavanjem pisali istaknuti kritičari u istaknutim žurnalima. Njeni stihovi su ulazili u modu, u život, u spomenare. Čukovski je govorio da je njene stihove, iz pjesme „Pjesma poslednjeg susreta" zapamtila cijela Rusija.

U 1910. godini Ahmatova se udala za Nikolaja Gumiljeva, jednog od predstavnika kružoka „Akmeista" čiji su članovi bili još Osip Mandeljštam, Vladimir Arbut, i Mihail Zenkejevič. Ta Petrogradska grupa pjesnika, mada je, u krajnjoj liniji pripadala simbolistima, nastojala je da prevlada njihovu mističnu i mračnu narav, njihovu književnu čistotu, čehovsku uslovljenost i nadsocijalnu zainteresovanost.
Putujući s mužem u Pariz, zatim u Švajcarsku i vrativši se ponovo u Petrograd, Ahmatova je sazrijevala kao pjesikinja, širila svoje književne vidike studirajući istorijske književne nauke, posebno proučavajući Homera, grčku tragediju, zatim Vergilija, Katula i Dantea, Šekspira. Istočni spjevovi i Biblija, takođe je privlače kao i francuska poezija. Puškina detaljno proučava.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:47 pm

Nastupala je na književnim večerima sa Blokom, Anesenskim, Ivanovim, ali je bila uvijek tiha, povučena, s pečalnim usnama na izuzetno blijedom licu. Umjetnik Anengsov, jedan od autora njenih portreta, pisao je: „Sjeta je bila najkarakterističniji izraz na njenom licu. Čak i kada se smijala. I ta očaravajuća sjeta činila je njeno lice izuzetno lijepim. Nijesam mogao odvojiti pogled od njega. Visoka, tanana, lijepo građena ličila je na petnaestogodišnju đevojčicu.

Još u svojim ranim pjesmama pokazivala je uzuzetnu intuiciju, složenu senzibilnost i dar predskazivanja. Čuveni slikar Modiljani, koga je srela 1911. u Parizu, divio se njenom pogađanju misli, otkrivanju tuđih snova. „Duboka, tajanstvena, mjesečeva polunoćna struja takla je kroz njene stihove", primjećuje Banikov. „Intuicija i duševno pamćenje Ahmatove čudesno su se ređali u jasnom, čistom i, po shvatanju K. Čukavskog, geometrijski tačnom mišljenju, ne mijenjajući se do kraja života.

Majstorstvo detalja, psihološki dobro uočenih i probranih, svaka riječ izabrana s neobičnom strogošću, smisao za lapidarnost, za minijaturu, bez obzira da li pjesnikinja oslikava pejzaž ili portret, strast ljubavi, ili žestinu bitke — davali su njenim pjesmama uvjerljivost, ubjedljivost, plijenili pažnju čitaoca.

„Umjetnička jasnoća Ahmatove, psihološka dubina njene poezije nerazdvojno su vezani, slivani s fonetikom, zvukovnom bojom njenog stiha. Strofa i faza ne javljaju se u Ahmatove kao neki elementi muzikalne proizvoljnosti, crteža, kako je to bilo u mnogih njenih savremenika simbolista. Pažnja u stihovima Ahmatove prenešena je na intonaciju, na riječ, nosivu riječ... Čitatelj s osobenom jasnoćovi iz njenih pjesama upija prvosazdanu svježinu ruske riječi, punoću njenog zvuka, njegovu reljefnost, njegovu boju i ukus, njegovu težinu", »konstatuje N. Banikov.

Poetesa Ana Ahmatova sa ogromnom silom lirizma pisala je o ljubavi. Ljubavni stihovi Ahmatove tkaju čitavu povijest sa mnoštvom mizanscena, peripetija, lica koja su se našla u njenim vrtlozima slučajno ili neslučajno. Susreti i rastanci, nježnost, osjećanje krivice, razočarenje, ljubomora, ogorčenje, čežnja, razdraganost srca, neispunjena očekivanja, samozadovoljstvo, gardost, tuga i gorčina i razni oblici i pojavnosti ljubavnog zanosa i žara. Tu je i ljubav prema bližnjima, na rodoljublje.
No, ljubav je rijetko srećna, češće je trpnja, gorčina, patnja, a nerijetko se pretvara i u tragediju, koja za čitav život ostavlja u duši bolni pečat, na licu pečalnu masku. „Kao i u likovima u stihovima Ahmatove u duši pjesnikinje je živjela istinska potreba o pravoj ljubavi, vreloj ni čim ne unakaženoj", kaže Banikov.

U lirici Ahmatove otkriva se bogatstvo, ne samo njenog, duhovnog života, nego čitavog njenog pokoljenja. Eto, otuda i „Veče" i „Brojnice" i „Belo jato", i
„Bokvica" (1921) i „Anno Domini (1922), mada su neki kritičari smatrali da je stihotvorenije Ahmatove lirski dneviik, nose iskustvo čitavog pokoljenja.
Ljubavne pjesme pisane u prvom licu, nijesu, dakle, samo ispovijest duše pjesnika. Prije bi se relčo da je u njima sadržana ispovijest njenog vremena. To se naročito pokazuje u pjesmama koje je pisala u godinama prvog svjetskog rata, a zatim oktobarske revolucije.

Vrijeme je pokazalo da nijesu bili u pravu ni oni kritičari koji su poeziju Ahmatove smatrali kamernom u negativnom smislu. Visoko majstorstvo, izvrsna versifikacija, lakoća u pjevnosti stiha davali su joj tek kamerni prizvuk.

Još manje su u pravu oni koji su smatrali da se Ahmatova bavi ograničenim brojem tema i motiva, ograničavajući svoje pjevanje i na mali broj poetskih slika. Zar u njenoj poeziji nijesu našli mjesta: široke ruske stepe, rijeke, divne šume, ptice, proljeće, ljeto, jesen, „škrta Tverska polja", „zlatni Bahčisaraj", divni stupovi Hersona „Pavlovsk brežuljkasti", „zamišljena voda", prekrasni grad na Nevi, sa čuvenim mostovima, kolonima, arkadama. . . Zar to ne govore i ovi stihovi:

,,Ti znaš, ja se patih u nevolji
I gospoda za smrt svoju moljah,
Al' jednako u sećanja volji
Behu meni škrta Tverska polja,
U bunaru zaronjene ptice,
Ključi pene — nad njima oblaci,
Na ogradi škripave vratnice,
Miris hleba u tuge ugarci. .."

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:47 pm

Onaj plodonosni uticaj u razvoju poetske ličnosti dogodio se Ahmatovoj baveći se Puškinom, i pišući o njemu. S te strane u poeziji Ahmatove učvrstila se ta klasična nota, koja se naročito ogleda u stihovima iz knjiga „Belo jato", „Bokvica" i „Anuo Doimini".

U životu Ane Ahmatove, kao i u njenoj poeziji, nijedna čaša meda nije ispijena bez otrova, bilo je dosta ljubavi, ali i gorčine. Pored „bogatog" djetinjstva u Carskom Selu i na obalama Crnog mora, brodolomi u porodici činili su to djetinjstvo i nesrećnim. I dalje kroz život pjesnikinju prate slični događaji. Sjaj Pariza, Venecije, Firence, zamjenjuje brodolom u braku, samovanje u Slepnjevu, u koje je redovno odlazila sve do 1917. godine. Ratni vihor i gladne godine poslije rata imale su svoju cijenu trpljenja i življenja. Ni Staljinove čistke, takođe, nijesu je zaobišle. Njen sin Lav Gumiljov tek je 1956. rehabilitovan.

Nešto od ovih događaja našlo se u njenoj poeziji. Poema „Rekvijem", koja se sastoji od pojedinačnih pjesama obrađuje taj period. Ona u cjelini nije objavljena u Sovjetskom Savezu.

Iz neposrednog predratnog perioda i prvih dana rata je i knjiga pjesama „Trska", a tek 60-tih godina pojavila se njena „Sedma knjiga" i „Poema bez junaka", koju je pisala više od 20 godina.

Za vrijeme života pjesnikinje i poslije njene smrti (marta 1966) objavljeno je više zbornika njene poezije.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:50 pm

LJUBAV

Čas u zmička obmota se klupče,
Oko srca koluta i čara,
Čas celoga dana ko golupče
Sa prozora guče, zagovara.

Čas u inju razgori se, sevne
Iz cvetova uspavanih boja.
Čas potajno usred duše pevne
Zaleluja niti nespokoja.

Ume tako slatko da zarida
S ustreptalih struna violine,
Zagonetkom srce da iskida
Iz osmeha što nenadno sine.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:51 pm

U CARSKOM SELU

Razigrani konjići poletni
Po aleji, griva dugi vali...
Ja te volim, grade zagonetni:
Zavoleh te u prvoj pečali.

Čudno pamtim: duša kao rana
Zapečena, u bunilu sniva. ..
Ko igračka sad sam razigrana,
Ko papagaj, moj drug, samoživa.

Bol mi grudi ne tišti, ne zove.
Gledni, tuga iz oka ne lazi.
Ne volim tek zalazaka časove,
Vetar s mora niti reč: „odlazi".

II

A tamo je moj mramorni dvojnik
Opervažen, nad njim javor sneni.
On, zanesen šuštanjem zelenim,
Jezerskoj je vodi dao svoj lik.

Svetli su mu daždi s lica sneli
Tugu, ranu ohladio žamor.
Ah, pričekaj, ti hladni i beli,
I sama ću da postanem mramor.

* * *
Pod tamnim je velom ruke svila...
„Zašto si ti danas tako bleda?"
„Zato što sam njega napojila
Pićem tuge i oporog jeda".

Pamtiću to: hodom je pijanim,
Iskrivljenih usana do grča
Niz stubište sišao. Ja za njim,
Krilca se ne dotičući, strčah.

A pred kućom kriknuh: „Sve je šala!
Ako odeš, umreću naprasno".
Nasmej'o se sav zelen od žala:
„Hladno ti je, idi, već je kasno".

* * *
Sećanje na sunce u srcu bledi,
Žuti trava.
Pahuljice retke, vetar što se jedi —
Ovejava.

U kanalima uskim već zamreće
Voda usred pada.
Ovde nikad ništa desiti se neće,
O, nikada.

Na nebu pustom tek iva ostala,
Lepeza vetrena.
Možda je bolje što nisam postala
Vaša žena.

Sećanje na sunce u srcu bledi.
Tama obuzima?
Možebit... Doći će noćas, dah se ledi
Zima.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:51 pm

VEČERNJI SATI

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo - bijela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mjesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:52 pm

NEĆEMO PITI IZ ISTE ČAŠE

Nećemo piti iz te iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino, niti
ljubiti se u rano jutro naše,
ni navečer kroz prozor motriti.
Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.

Uvijek je nježni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja.
Ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.
Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš sačuvaćemo suđeno je.

Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah.
O, ima plamen kojega ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.

I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suve i rumene.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:53 pm

PESMA POSLEDNJEG SUSRETA

Studen mi je pakla grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu.
I ja na desnu ruku sam namakla
S leve rukavicu.

O, koliko ovde stepenica ima
A ja sam verovala — tri.
Šapat jesenji među klenovima
Prošumi: „Umri sa mnom ti!

Varljivost života sreću mi zakrili.
Prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom".
Ja mu odgovorih tiho: „Mili,
Meni, takođe. Umreću sa tobom".

O poslednjem pesma to beše susretu.
I ja pogledah na sumorni dom.
U spavaćoj sobi, ko na drugom svetu,
Gorele su sveće ravnodušno za mnom.

* * *
Ukrašenim tuk'o me kaišom
Moj muž — do modrica tela
Zato što ti sa prozora krišom
Motriš. Svunoć u vatri sam bdela.

Sviće. I nad modrom kovačnicom
U kolute dimčić se izvio.
A ti sa mnom tužnom sužnjanicom
Opet nisi — opet nisi bio.

Ja sam tebi, uz ranjenu dušu,
Sudbu-muku prinela na dlanu,
A možebit ti voliš plavušu,
Riđokosu milu, nasmejanu?

Ja ne umem skriti jauk pjani.
Srce tuži, u duši bol grsti.
Tanki zraci, ko sablasni prsti,
padaju na čaršaf nezgužvani.

* * *
Da mudro živim već sam naučila,
Gledajuć' u nebo i moleć' se bogu
I da dugo skitam da bih izmučila
I nemir duše i dušu ubogu.

A kada u dolji vetar prene čičke,
Grozdovi rjabine sviju se po plotu,—
Ja veselo slažem mozaik-kamičke
U pesme o divnom prolaznom životu.

Vraćam se. Tople dlanove mi liže
Baršunasti mačak, preduć natenane,
I jarki se oganj razgoreva, striže
Nad vodom iz modrih dimnjaka pilane.

Samo tišinu cepne iznenada
Krik rode koja već sleće na krov.
Ako na vrata pokucaš sada —
Neću čuti tvoj zov.

* * *
Sahrani, sahrani, ti vetre, mene.
Najbližih mojih na pogrebu nije.
Okolo mrtvih već lutaju sene,
I disanje je zemlje potmulije.

Biće moje beše slobodno i žedno
Ko i ti i htede još životne muke.
Pomiluj, vetre, ovo telo ledno
I prekrsti mu u nedrima ruke.

Zatvori na njemu ovu crnu ranu
Pokrovom tkanim od večernje tame.
Naredi sutonu plavome, svečanu
Da nada mnom čita tihe psalme.

Da bi bilo lakše osamljenoj meni
Sna poslednjeg zgasit' buktinju goruću,
Šumite svom snagom, visoki jaseni,
O proleću, o mome proleću

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:54 pm

SIVOOKI KRALJ

Slava tebje, bolu preduboki,
Juče umro kralj je sivooki.

Veče beše jesenje, nemirno,
Moj muž, došav rekao je mirno:

Iz lova ga doneše u selo.
U starom mu dubu našli telo.

Za kraljevnom žal. Bol je opsada.
Samo za noć postala je seda.

Uzev lulu sa kamina, tmurno
Na noćni rad pošao je žurno.

Devojčicu istog trena prenem
I gledam u sive oči njene.

Nad prozorom šapuće topola:
„Nema kralja, ovo je noć bola".

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:54 pm

PODRAŽAVANJE I. F. ANENSKOGA

S tobom mojom prvom ćudljivicom
Opraštah se. Istok granu plavim.
Ti si rekla: „Zar da zaboravim?"
A ja ipak odoh s nevericom.

Izranjaju izanđela lica —
Bliska danas, a sutra daleka.
Zbog čega sam uglove stranica
Tu previo, i zašto me čeka

Ono mesto oproštajnog trena
I samo se u knjizi otvara?
Zar godine behu samo pena,
Otplovivši, ne raspretav žara?

Još si rekla: „Srce je kameni
Stup čekanja, a od vatre bila".
Ni sad ne znam da l' si bliska meni
Samo bila, il' si me ljubila.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 12:55 pm

VEČERNJA SOBA

Govorim sad reči koje tami streme
I samo se jednom rađaju u duši.
Pčela oko bele zuji hrizanteme.
Jastučić starinski za miris me guši.

U sobi, čiji prozori su uski
Još prebiva ljubav i starine skrama,
I nad krevetom napis po francuski
„Gospode, smiluj se nad nama".

Kazivanje drevnih, tajanstvenih slova,
O dušo moja, ne diraj ne išti...
Buni se odbljesak sevrljskih kipova
Ispod odežda tame što ih tišti.

Poslednji zračak žućkasti i gordi
Vene u buketu jarkih georgina
I, ko u san, kaplje: zvuk sa violina
I s klavira jecaju akordi.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 1:00 pm

UVEČE

Oplakuje tiha muzika predvorjem
Ispaćene duše tajanstvenu bedu.
Sveže i oštro mirišu morem
Sa poslužavnika ostrige u ledu.

„Prijatelj sam ti", šapće, a uzdisaj
Meni se ote kada mi ramena
Dotače tek nežno, i iz mene žena
Zavapi ruku njegovih zagrljaj.

Pogled mu je pogled mačaka i ptica.
Na jahačice se jedre tako gleda.
Ispod laganog zlata trepavica
U oku se osmeh spokojan ogleda.

Napeve setne sred šumnoga plesa
Zakovitlani uvis diže dim:
„Blagoslovi, bože presvetli, nebesa,
Ti si noćas prvi put s ljubljenim".

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 1:01 pm

ODLOMAK

... I nevidljiv neko u drveća seni,
Uznemiriv lišća opalog sloj —
Kriknu: „Šta uradi sa tobom voljeni,
Šta uradi voljeni tvoj?

Kao u gustoj ogreznuli tmuši —
očni ti kapci sviti otežali.
On ti ostavi ljubav koja pali
Otrov sumnje i tugu što guši.

Prestala si davno ubode brojati
Tupih igala u umrle grudi.
Lakše ti se živoj sa zemljom spojiti
Nego sa osmehom koji nadu budi..."

„Skrivaču crni i hitri bez stida,
Sa pakošću niskom što vreba u seni:
On je tih i nežan i privržen meni
I volim ga više od očinjeg vida".

***
I tvrda, hladna riječ je pala
Na žive grudi, kocka jada.
Svejedno, sve sam to već znala
I smirit’ ću se, bar se nadam.

Još mnogo posla predstoji meni:
Treba i spomen da posivi,
Treba, da duša okameni,
Učiti opet kako da živim.

Svejedno, vrelo šumi ljeto,
Kao da praznik neko slavi.
Odavno ja sam znala sve to,
I pustu kuću i dan plavi.

* * *
Iz mojih očiju sivih mami
Još uobrazilju česta slika;
Kao u mojoj tverskoj osami:
Sećam se gorko tvoga lika.

Prekrasnih ruku srećni zarobljenik
Na obalama usnule Neve.
Dogodilo se (htede ti il' vreme?)
Da moj znameniti budeš savremenik.

Govorio si: „Ti si zadovoljna..."
Pođi i ubij svoju ljubav, je li...?
Nisi znao da će venuti bezvoljna
Krv moja i duh zamreti veseli.

A ako ja umrem (o ne da se branim),
Ko će moje pesme o tebi da piše?
Ko će rečima još neiskazanim
Pomoći da ti zov pesme usliše.

* * *
Prvi zraci, blagoslov od boga
Ljubljenom skliznuše po licu.
No, on samo pobleđe od toga
I u sna se uvi nevidicu.

Jamačno od poljubaca slađa
Toplota ga neba dirnu zrakom.
Nekad davno kada bejah mlađa
Usnama ga uspavljivah tako.

A sada ja u miru telesnom,
Al’ ljubavi neutešnoj strasti,
Njemu letim na krilima pesmom
U jutarnjim zracima plavkastim.

***
Dugo, dugo kroz sela i luge
Išao je i pitao redom:
„Gde je ona, svetlost moje tuge —
Njenih oči sa zvezda pogledom?

Sve vedriji i manje snežniji
Proleća se nižu dani novi.
Sve je češće sanjam, sve nežniji
O njoj su mi snovi.

I došao u naš grad je tmurni
U smiraja predvečernjeg tren.
Mislio je još na London burni
I sanjao Venecije rumen.

A u crkvi, svod visok i tanak,
Nad granitnim sjajem blešti srmom,
Molio se za novi sastanak
Sa ljubavlju i radošću prvom.

Nad prestolom u okovu zlata
Božji vrt se rasja vatrom bledom.
Tu je ona. Sevnu umiljata
Svetlost oka sa zvezda pogledom.

* * *
Dvadesetprvi. Noć je. Ponedeljak.
Prestonica u magli se davi.
Kakav je to stvoritelj smetenjak
Koji ljubav na zemlji ostavi?

Od dosade il' lenjosti svoje
Svi u život poveruju pravi:
Susreta se i rastanka boje
I pevaju samo o ljubavi.

Nekima se i otkrije tajno,
I tišina svije im svoj hlad.
Mene ona zavede beskrajno
I od tada bolujem svoj jad.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 1:01 pm

NOVOGODIŠNJA BALADA

Mesec se zapliće u oblaka kolu,
Baciv u salon tek pogleda zor.
Šest pribora je večeras na stolu,
I još jedan nedostaje pribor.

Moj muž i ja, prijatelji naši
Sa godinom srećemo se novom.
Zašto su mi prsti krvavi? U čaši
Zašto se vino meša sa otrovom?

Domaćin prvi podiže zdravicu,
Titrajući kruto ko plamen na sveći:
„Ja pijem za našu plodnu oranicu,
U koju ćemo svi na kraju leći!"

Drugi, u oči pogledavši moje,
Kao da traži neki odraz sveti,
Reče: „Ja pijem za stihove tvoje,
U kojima ćemo svi živeti".

Treći, kad ponoć otpoče da bije
Pomalo lenjo sa staroga sata,
Kao da moje tamne misli hvata,
Reče odvažno: „Ja za njega pijem. . .
Koga još nema — za sedmoga brata!"

Naslov: Re: Ana Ahmatova Ned Sep 30, 2012 1:02 pm

LOTOVA ŽENA

“Žena pak Lotova obazre se idući iza njega
i u slani se kamen pretvori”.

Knjiga postanja

Za izaslanikom boga je išao,
Ogroman, svetao preko gore crne,
A nemir ženin, vreo, nestišao,
Još ga je zvao da se bar osvrne.

„Pogledaj kule prekrasnog Sodoma,
Parkove gde pevah, dvore gde sa prela,
Prozore puste visokoga doma,
Gde sam ti rodila dete, gde sam čela".

Okrenula se, i sa smrtnom bolju
Zavapiše oči, sa prizorom srasle.
Telo se prozračnom ukrutilo solju,
I noge joj hitre za zemlju prirasle.

Ovu divnu ženu oplakati ko će?
U ošptem gubitku njen udio šta je?
Samo srce moje nikada ne hoće
Zaboravit': život za pogled se daje.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Pon Dec 24, 2012 12:57 pm

Kraj samoga mora

1.

Reckaju drage obale nisku,
Sva jedra pobegla u more,
A ja sam sušila slanu kosu
Vrstu daleko od kopna, na steni.
Plivahu k meni zelene ribe,
Sletao mi je i beli galeb,
A ja sam bila drska, ljuta, vesela
I nisam znala da je to sreća.
Haljinu žutu peskom zatrpavah,
Da je ne oduva vetar, odnese skitnica,
I otplivavah daleko u more,
Ležeć' u valima tamnim, toplim.
A kad se vraćah, svetionik s istoka
Već je treperio svojim sjajem,
I monah s kapije Hersonesa
pitao bi: ''Što ti lutaš noću?''

Susedi znahu - imam njuh za vodu,
I, kad bi kopali novi bunar,
Pozivahu me da kažem gde će,
Da ljudi ne bi uzalud radili.
Ja skupljah francuske metke stare
K'o što se gljive i jagode beru,
ili donosih kući u skutu
Parčad od bombi, zarđalu, tešku.
I u ljutini govorih sestri:
''Ja ću, kad postanem carica,
Da sagradim šest jakih oklopnjača,
I još šest torpednih čamaca,
Da brane drage sve do Fiolenta''.
Uveče, molih se pored kreveta
Pred tamnom ikonom na zidu
Da gradni oblak ne smlati trešnje,
Da mreže izvlače krupnu ribu,
A i da haljinu onu žutu
Skitnica lukav ne primeti.

Družih se s ribarima često,
Ispod izvrnutog starog čamca
Za vreme pljuskova s njima sedeh,
Slušah o moru, sve pomno pratih,
Potajno verujuć' svakoj reči.
I oni su na mene svikli.
Ako me nema u pristaništu,
Starešina bi po mene slao
Devojku: ''Vratili su se naši!
I sad ćemo pržiti ribu.''

Bio je visok sivook dečak,
Pola godine od mene mlađi,
On mi je doneo bele ruže.
Upitao me je kratko: ''Smem li
Da sedim s tobom na onoj steni?''
Ja se nasmejah: ''Šta će mi ruže?
Pune su trnja, bodu!'' - ''Pa šta ću -
On će tad meni - sad ja da radim,
Kad se u tebe zaljubih tako.''
Mene to povredi: ''Čuj gluperdo! -
Upitah ga. - Šta si ti, princ možda?''
Bio je samo sivooki dečak,
Pola godine od mene mlađi.
''Hteo bih da se tobom oženim, -
Reče on - brzo ću da odrastem,
Pa ću sa tobom na sever poći...''
Zaplakao je visoki dečak
Zato što nisam ni ruže htela,
A ni da s njim na sever krenem.

Ja sam ga tešila, dosta slabo:
''Pomisli sam, biću carica,
Zašto bih imala takvog muža?''
- ''E ja ću onda da budem monah,
I to kod vas - u Hersonesu.''
- ''Ne, ne treba, bolje: jer monasi
Neprekidno samo umiru.
Kad god im dođeš - neka sahrana,
A oni ostali ne plaču.''

I ode dečak, bez pozdrava,
Odnese sobom prelepe ruže.
Ja sam ga pustila da ode,
Ne pozvav: ''Ostani malo sa mnom.''
A tajni bol zbog rastanka je
Zacvilio k'o labud beli
Nad plavom stepom pod pelinom,
Nad pustim gradom, nad Korsunjom.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Pon Dec 24, 2012 12:58 pm

LUNA U ZENITU

Taškent 1942.-1944.

1.

Usnut rastužena,
ustat zaljubljena,
ljepotu vidjet u maku.
nekakva je sila
danas ulazila
u tvoje svetište, mraku!
S mangalom dvorak,
tvoj dim je gorak
i jablan ti je visok...
Šeherezada
iz vrta sada
ide... Takav je Istok!

2.

S groznih trgova u Lenjingradu.
ili s blaženih Letinih polja,
jesi li ti poslao zahladu,
okitio jablanom ogradu,
i azijskih luči milijardu
razlio iznad mojih bolja?

3.

Kad bi mi se opet vratilo:
ta užarena noć i mučenje
(kao Azije u snu bunilo),

Halimino slavujsko pjevanje,
i biblijskih narcisa cvjetanje,
i nevidljivo blagoslivljanje
kao vjetrić bi zemljom šumilo.

4.

I u sjećanju, dnu kovčega išarana:
sveznajućih usta sijeda smješkanja,
plemeniti nabor nadgrobnog turbana
i carski patuljak - bokor mogranja.

5.

Treće proljeće čekam daleko
od Lenjingrada.
Treće? I ono, čini mi se,
bit će posljednje.
Al' nikad neću zaboraviti
do časa smrti,
kako zvuk vode bje utješan
u sjeni granja.
Breskva procvala, a dim ljubica
sve mirisniji.
Tko smije reći da sam ovdje
ja u tuđini?!

6.

Sedamsto ne bjeh tu godina
ovdje, a sve je kao prije...
Ista se božja milost lije
s tih neporecivih visina.

Sve istih zvijezda kor će sjati,
sve isto nebo svoda crna,
i vjetar isto nosi zrna,
i istu pjesmu pjeva mati.

Moj azijski je dom još trajan,
potrebe nema strahovati...
Još ću doći. Ogrado, cvati,
neka je prepun bazen sjajan.

7. Pojava lune
A. K.

Od sedefa i ahata,
od zadimljenoga stakla,
ukoso lebdjeti nagnata,
tako je čudnom postala -
kao da "Mjesečeva sonata"
ispred nas je na put stala.

8.

Kao u trpezariji - klupe, sto, prozor
s ogromnom srebrnastom lunom.
Kavu pijemo i crno vino,
muzikom smo zaneseni...
Svejedno...
I procvala je grančica nad zidom.
I u tome je bilo oštre slasti,
neponovljiva neka slatkoća.
Besmrtnih ruža, i suhoga grožđa
domovina nam utočište dala.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Pon Dec 24, 2012 12:58 pm

Natpis Na Knjizi "Trska"

M. Lozinskom

Skoro od sjeni prekoletne
u chasu smaka svjetova,
primite darove proljetne
zauzvrat boljih josh darova
da se ta, iznad svih vremena
neslomljiva i odana,
sloboda dushe uzvishena,
a prijateljstvom uvijek zvana,
osmjehne meni isto rada
k'o prije trideset ljeta....
I Ljetnoga parka ograda
i Lenjingrad pun snjezznog smeta.
iskrsnu kao sred te knjige
u magijskih zrcala tmushi,
i ponad lete što nosi brige
uskrsnula da trska shushti.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Pon Dec 24, 2012 12:59 pm

Cinque

1.

Kao na oblaku da stojim
ja prisjecam se rijechi tvojih.

Od mojih rijechi tebi je
nocu, ne danju, svjetlije.

Otrgnuti od zemlje, vishi,
tako smo, kao zvijezde, ishli.

Ni ochaja, a niti stida,
ni sada, a ni tada, nikada.

Ali te zzivog, i na javi
dozivam, chujesh, da se javish.

Ta vrata koja otvori ti
ja nemam snage zalupiti.

2.

Zvuci u etru trunu u letu
i zora se chini tamom.
U vjechnom zanijemjelom svijetu
dva glasa: tvoj i moj, samo.
I prije vjetra s Ladoge tajne,
skoro kroz odjek zvona spor,
u duge unakrsne sjajne
pretvoren nocni razgovor.

3.

Ja nisam bila zaljubljena
da sazzaljenje prosim,
vec idem, kap tvog zzaljenja,
u tijelu, kao sunce, nosim.
Eto zashto je zora svuda.
Ja idem tvoreci chuda.
Eto zashto!

4.

Slaviti necu, znash i sam,
susreta nasheg dan chemerni.
Shto da za uspomenu dam?
Moju sjenu? A shto cesh od sjeni?
A spaljene drame posveta
od koje pepela nemam,
shto cesh od strashnoga portreta
shto napusti odjednom ram.
Ili hocesh najnechujnije
zvon od brezovine u peci,
il' to shto nitko uspio nije
o tudjoj mi ljubavi reci.

5.

Ne odisasmo snenim makovima,
tko znade kojom krivnjom zgodjeni,
pod kakvim smo zvjezdanim znakovima
na nesrecu sebi rodjeni?

Zar paklenu nam kashu namijenila
sijechanjska tama da nas ponudi?
Zar sjaj nevidjenoga rumenila
do svitanja da nas zaludi?

Naslov: Re: Ana Ahmatova Pon Dec 24, 2012 12:59 pm

MJESTO MUDROSTI ISKUSTVO

Mjesto mudrosti iskustvo. Ta hrana
u bezukusnom stanju.
Mladost je bila k'o molitva nedjeljnog dana,
i zar da ne mislim na nju?

Koliko sam pustih putova prošla
s tim što mi ne bješe mio.
Koliko se molila u crkvi za onog
što je u me zaljubljen bio.

Sad sam zaboravljiva kao nitko na svijetu.
Tiho prolaze sati.
Nepoljubljene usne, nenasmijane oči
ko će mi više dati!

Naslov: Re: Ana Ahmatova Pon Dec 24, 2012 1:00 pm

Lenjingradska se beda
rukama isprati neda,
suzama se neće smiriti
ni u zemlju zariti.

Čitava vrsta hoda treba
da se zaobiđe ova beda.
Neću ni pogledom, ni znakom,
ni prekorom ni rečju lakom,
ja ću je zemaljskim poklonom,
u polju zelenom

Spomenuti.

***

Đavo ne oda. Uspelo mi je, znači.
I jasni znaci moći su tu.
Uzmi mi srce iz grudi i baci
najgladnijem psu.

Sve to ni na šta ne liči,
ni reči neću izgovoriti vama,
nema sadašnjosti, prošlošću se dičim
i zagrcnuh se od takvog srama.

***

Ništa mi ne ostavljaj za uspomenu.
Znam ja koliko kratko uspomene traju.

***

Ti me izmisli. Takve na svetu nema,
takve na svetu i ne može biti.
Dan i noć muči te sablasna scena –
ni lekar izlečiti – ni pesnik utoliti.

Sreli smo se u nemogućoj godini,
kada svetu su presahli i snaga i snovi,
sve svelo je od jada, sve bi u crnini,
Sveži su bili samo grobovi.

Bez fenjera ko crna smola nevski talas.
Okolo gluva noć ko zid je stajala.
I kad me je pozvao tvoj glas,
šta sam činila – ni sama nisam znala.
A ti mi dođe – ko vođen zvezdom,
stupajući, po toj tragičnoj jeseni,
u taj zanavek napušteni dom,
odakle prohujaše jata stihova spaljenih.

***

Već je i jastuk vreo
sa obe svoje strane,
i druga gasne, evo,
sveća, i krici vrane
postaju sve glasniji.
Noćas u san nisam smela,
kasno je misliti o snu,
kako je neizdrživo bela
pruga na belom prozoru.

***

Tri meseca me bolest skovala za postelju,
a ja smrti u oči mirno gledam,
slučajnim gostom u tom strašnom telu,
samoj sebi, kao kroz san izgledam.

***

Tamo se još muči iz opere Zibelj,
i začarani cvetovi će biti.
A ovde je ušla gospodarica pogibelj,
a i ta pogibelj – takođe si ti.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Pon Dec 24, 2012 1:00 pm

Dok jedni gledaju u drage oči,
a
drugi piju sve do jutra orno,
ja pregovore vodim svake noći
sa
savješću tom svojom nepokornom.

I govorim: "Ja nosim tvoje breme
preteško,
znaš sama koliko ljeta".
Samo što za nju ne postoji vrijeme,
i za
nju nema prostora ni svijeta.

I opet crna karnevalska večer,
zloslutni
park, i spor kas konja mine,
i vjetar prepun veselja i sreće
dolijeće
na me s nebeske strmine.

A iznad mene miran, dvorog pazi
svjedok...o,
tamo, tamo neka budem,
po drevnoj pokraj paviljona stazi
uz onu
mrtvu vodu i labude.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Pon Dec 24, 2012 1:02 pm

НЕМА У ЖИВОТУ

Нема у животу спокојног сата
за који бих рекла да сам га заслужила;
да не бих увек роптала и тужила.
доста ми мало звезданог злата.

Кад ми пошаљеш бол сагнем се смерно;
кад коракнем бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог ком се не бих дивила,
па, ма као црв, мало неизмерно.

Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу,
Незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и да праштам,
ако је то мило праведном Богу.

Naslov: Re: Ana Ahmatova Pon Dec 24, 2012 1:02 pm

РЕКАО ЈЕ

Рекао је да немам супарница
Да за њега нисам обична жена
Него пријатна светлост
И песма необузданог завичаја
Када умрем, да неће туговати
Да неће завапити, изгубивши памет:
„Ускрсни!“
Али ће у исти мах схватити
Да је немогуће живети
Телу без сунца и души без песме.
А шта сад?

Naslov: Re: Ana Ahmatova Pon Dec 24, 2012 1:04 pm

ТЕБЕ СЕ ВРЛО РЕТКО СЕТИМ

О, тебе се врло ретко сетим
И твоја ме судбина не дражи,
Ал' ми душа као да полетим
Сусрет с тобом понекад потражи.

Твој црвени дом као да ме мами;
Црвени дом преко мутне воде,
Али знам да у горкој осами
Не смем таћи сунце ти слободе

Не дај да се са мојих усана
Чују речи које љубав моле,
Ни да будем стихом очарана –
Жудње вечне док ме песме боле

Ал' будућност молим тајно често
Када ноћ се сећањем заплави,
Наслутим нам и сусрета место –
Сусрет већи нег' сви заборави.