Srbija kroz vekove

Naslov: Srbija kroz vekove Pet Mar 30, 2012 10:18 am

Nas pocetak

Po becko - berlinskoj skoli prvi put ime Srbi se pominje 822. godine.
Ovo datiranje odgovara podatku da se Ljudevit Posavski sklonio iz Siska (Sisciae) kod Srba u oblasti lickog grada Srba na Uni.
U istoj knjizi navedeno je u "Imenu grada Gordosevorna u Vitiniji, zabelezenog 680 -681. godine, sacuvan najstariji pomen srpskog plemenskog imena.
A prema Porfirogenitu, car KonstantinVII-i (913-959), stoji:
"Vladarski sin koji je doveo Srbe u novu postojbinu, umro je jos pre no sto su se doselili Bigari, sto znaci pre 680. godine"
No i ovi podatci su sturi?
Vizantiski careci : Konstantin II-i (641-695),Konstantin IV-i (668-685), i JustinijanII-i (685-695); dakle u prvom delu vladavine cara JustininanaII-og), vrsili su preseljavanje veceg broja Slovena, sa Balkana u Malu Aziju, u oblast Vizantije.
Ti Srbi su preseljavani ugalavnom iz danasnje Makedonije (Strimon) dakle, svakako pre 680. godine.
Ovde se javljaju vec sumnje?
Srbi (Sloveni) podizu svoj grad u znak secanja na svoju postojbinu.
Grad nosi ime Grad Srba: GORDOSEVRON. Znaci nema pomena o navodnim Makedoncima.
Ovaj grad je izrastao izrazito brzo do episkopskog sedista, sto nije slucaj sa ostalim centrima. Tako je Srbin, episkop Gordoservona Isidor, pomenute 680. godine, bio medju ucesnicima Sestog Veseljenskog Sabora (680-681) u Konstantipolju.
Sistematizacijom podataka se moze polako ali sigurno dokazati ko je u pravu.
Na Balkan se doseljavaju Srbi, krajem sedmog veka, koji se definisu kao Srbi, no?
U nasoj istorografiji, za Slovene su vezani jos konkretni epiteti: Stari,Drevni, praslovenski jezik,praslovenska religija.
No Jirecek pise malo drugacije,ali o tome ce mo kasnije.
Balkan izmedju dva svetska centa i polozaj Srba!

"Catena mundi'-najpotpuniji naziv za ovo podrucje je bio na vetrovetini svih mogucih osvajaca toga doba.
Svako je hteo da "zagrize" u Balkan, a nije ni cudo zasto?
Podrucje izmedju Dunava, Jadrana, Crnog Mora je jedno od najbogatijig predela sto je priroda mogla podariti coveku.
I normalno u to vreme, glavni vid opstanka su bili snaga i otimacina.

No Balkanom je vladao onaj ko je umeo i bio jaci i lukaviji.

Vergolije rimski pesnik lepo kaze:

"A ti, Rimljanine znaj da vladas narodima", a za druge kaze da su bez zudnje i mogucnosti da komanduju i vladaju!
Otuda i objasnjenje, samo po sebi, zasto je rimsko carstvo bilo toliko veliko.
Rimsko carstvo je podeljeno na Zapadno i Istocno, a linija njihovog razdvajanja je isla nesto istocnije od Srbije.
A linija sever -jug reprezentovala je dva sasvim razlicita sveta, kao strukturom, tako i ideologijom, a posebno interesima pri odlucivanju i vladanju.

Znaci do 1054. godine, Hriscanstvo je jedinstveno, izvorom, naukom, nebeskom hijerarhijom, jedan je Bog: ali?!

Pravoslavlje i rimokatolicizam su apsolutne dimenzije koje su nasu istoriju tako tragicno okarakterisale.
Tako da je Hriscanstvo u stvari bilo najveci KAMEN SPOTICANJA pri formiranj nase drzave.
Hriscanska religija je znaci potisla Olimpisku (grcku) religiju, a sto nas narod u to vreme nije umeo ili nije hteo da prihvati hriscanstvo potpuno i u obliku koji mu je nametan, moze se osetiti i te kako i danas.
Taj kamen spoticanja je ustvari i najveci neprijatelj koji je uvek kocijo srpsku drzavu u njenom razvitku i napretku.
Balkan, je bio naseljen plemenima starinaca i dosljaka, na podrucju Srbije su se vodile borbe oko papskog primata, sukobljavali su se Rim i Carigrad.

Rim prihvata tradiciju o tripartitnosti jezika kao nacelo, a zabrana ispovedanja Hriscanstva na jezicima domorodaca je i te kao bila znacajna, kad aje u pitanju pokrstavanje Srba.

Hriscanstvo se pripovedalo na: aramejskom, grckom i latinskom, normalno je da niju mogle mase da budu ukljucene u ispovedanje religije?
U to vreme je tako i bilo. Sto zatucaniji, bio si odaniji gospodaru, i otuda je kasnije ostalo u narodu nepoverenje u velikodostojnike bilo koje crkve jer narod nije verovao tim "uciteljima" koji su "ubijali" narodu duhovnost nametanjem ideologije koja nije imala niceg zajednickog sa normalnim razvitkom covekove sredine, a samim tim i srpske drzavnosti uopste.
Kako Prokopije iz Cezarije kaze nas vrhovni Bog je bio Perun, tvorac munje, gromovnik, kome su nasi preci zrtvovali goveda. Prema Cajkanovicu, srpski vrhovni Bog je bio Dajbog, koji je bio nosioc kulta Sunca Sin
Kod nas arheoloskim dokazima ne mozemo potvrditi da je Perun nas vrhovni Bog, dok je kog Rusa pronadjen kip boga Peruna, isto kao i kod Polapskih Slovena.
A prema sacuvanim obicajima ,u nasem narodu,domacin je za svoju porodicu bio svestenik. Badnjak, krsna slava, spaljivanje udovica pored umrlog domacina, gromile,sve je to bilo nase, i danas se moze naci dokaza bas u nasim krajevima (gromile -Golia, Pester?).
Prve 'vesti" o pokrstavanju Srba je zapisao Car Kostantin VII-i Porfigorent u svom knjizevnom delu "O upravljanju drzavom-De administrado imperio", i u " Vasilija I-og".
Prve misionare na nase prostore je 'ubacio" Car Iraklije(610-641).
Prema paskoj juristikciji na Balkanu misionari su bili latinski svestenici iz dalmatinskih gradova.
Ipokrstanjem naseg naroda je tesko menjano nase verovanje u stare obicaje, te bas otuda i dan dana se zadrzali obicaji, kao :slava porodicna svetkovina, krstonose, plemenska svetkovina, badnjak zastitnik porodice!. Svi ti obicaji su ipak najaca obelezja danas nas kao pravoslavaca?
Ikonoborstvo cara Lava, kult ikone, prisustvo islama u istocnim provincijama, previranja i Rimu i Vizantiji sve je to uticalo i na nas narod da nije u potpunosti prihvatio Hriscanstvo!.
Neki nasi "visoki ljudi" su nametali Hriscansvo knjigom,dok su pak neki koristili "Oganj i Mac"?
U prvoj grupi su bili: knez Mutimir, kralj Vladimir, Jovan Rilski, Gavrilo Lesnovski, Prohor Pcinjski, Joakim Osogovski,Sv.Sava.
Dok je nazalost u drugoj grupi bio Stevan Nemanjic i neki znezovi u Zeti i Duklji?
Cak i pri pokrtavanju, pape i vladari su darivali one koji su im verno sluzili, tako da su od pokrstavnja imali korist ljudi od moci,a ne obican narod?!
Otuda je svako ko je koristio papi i dobijao pravo na osnivanje svoje crkve ili promene vere. U to doba to su cinili vladari nocih drzava: Bugari, Srbi, Madjari i drugi narodi na Balkanu. I bas u potrazi za nasim episkopijama, nailazimo na plemena koja su vodili ljudi Srbi,pominju se plemena Dragovica, Radoviska, Smolena, Velikaja, Jezersa i mnoga druga.
Neki istoricari tvrde da je iz tih plemena bio i carigradski partijarh Nikita (766-780), a k.Jiricek, tvrdi da nije biji o jedini.
Solunjani Konstantin (Cirilo) i Metodije, sinovi Lava vizantiskog oficira su dosta ucinili u pokrstavanju Srba, posebno u okolini Soluna,Trakije i Makedonije.
A uceni Konstantin se jedini uspeo suprostaviti uticaju jevrejskom i arapskom, kada je u pitnju taj deo Vizantije, samim tim i Srba.
Sloveni tog podrucja su imali pismo, to svedoci i Cernorizac Hrabar, sluzili su se crtama i slicnim znacima ali je Konstantin u slovenski jezik ipak uveo pismo grcke minskule i prilagodio ga upotrebi u nasem narodu. Tako je nastala glagolica, dok je cirilica nesto kasnije nastala prema grckom unicijalnom pismu. Cak su i Moravci prihvatili ovo pismo, no nazalost pobune u nemackom svestenstvu, Ratislav je napadnut i pobedjen (864) i Moravci ponovo podpadaju pod Franacki uticaj.

Izvor: Raska oblast

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Pet Mar 30, 2012 10:39 am

II

Nemanjici su samo obnovili srpsku drzavnost, neki su to radili cak i uspesno, a neki su joj dosli glave.
U istoriji je to tako.
Vreme, okolina, uzroci su i te kako vazni, kada se stvara ili gubi drzava.

Crkva je imala i te kako velikog udela u slabljenju ili podizanju drzave.
Crkveni velikodostojnici su bili mocna-slaba ruka u podizanju drzave srpske, kao i drzava oko Srbije.
Slabljenjem za nas vaznog u to doba Ohrida crkveni centri su otimali eparhije, samim tim i slabili uticaj Ohridske patrijarsije koji je degradirao car Vasilije II-i.
Vasilije je kasnije (trecom poveljom) Ohridskoj arhieskopiji pripoio dve eparhije (bugarsku i eparhiju Perta Gojnikovica?)
Samim tim Dracka papska arijepiskopija je umanjena i da se dracki episkopije zadovolji onim sto ima.
Sta je bilo po sredi?
Episkopije :barska, trebinjska, zahumska, Bosna i Srbija su ostale u "paketu" a sta je car time nameravao?
Izdvojiti ih u zasebnu celinu ili koristiti za svoje "CILJEVE"?
U to vreme se jos radilo na destabilizaciji regiona u kojem su Srbi imali u to vreme rec koja je mogla da odlucuje.
Nazalost, ovo sto i danas radimo, radili smo i u ono vreme i to veoma "uspesno", tj.pogubno za sopstvenu kozu.
Pogledajmo knezevine srpske iz tog boda!

- Neretljanska knezevina
- Zahumlje
- Travunija
- Duklja
Veliki problem za proucavanje ovoga doba je u tome sto ima jako malo oskudnih porataka. Samim tim i utvrdjeni red, hronoloski je tesko saznati i tacno utvrditi istine, pogotovu sto je i u to doba vazilo da vlada i sudi a i pise svoju moc na kamenu najaci!.
Zna se samo to i veoma sigurno, da su obale istocnog Jadrana bile naseljene Srbima.
A odakle danas ti ljudi sebe deklarisu Hrvatima je pitanje na koje se jednog dana MORA POSTENO I JASNO RECI?!
Iz tog doba poznati nasi knezevi u Neretljankoj oblasti su bili Druzak i knez Ljudita, koji je kaznije sklopio savez sa knezom Petrom Gojnikovicem.
Poznata imena su jos (XI vek): Berigoj, Jakov, Rusin i Slavac( po dokumentima rimskih papa, on je nosio titulu kralja?)

*
{Jiricek pise da je Gviskar zarobio hrvatskog kralja Slavica? Slavca1080,ali izgleda da je on mogao samo zarobiti Kresimira jer je Slavac poceo vladati tek 1091 god.} ....... ipak se mora uvek logika koristiti, bas zbog oskudice pisanih dokumenata

U knezevini Zahumlje vladao je knez Svetolik, sin Budimira (861-873), da bi ga nasledio brat Tomislav, a njega njegov sin Viseslav.Viseslav je svoju drzavi ostavio svojim sinovima Razbivoju i Vladimiru.
Razbivoj je upravljao Primorjem a Vladimir Zagorjem sa Podrinjem
Po smrti Razbivoja (917) Vladimir je zavladao celiom drzavom, sproveo pokrstavanje Neretljana, samim tim i on se prekrstio i dobio ime MIHAILO. U istoriji je poznat kao Mihailo Visevic ili Mihailo Zahumski.
U to doba se knezevi-kraljevi-vladari lome ko ce na koju stranu, menjali su misljenja, saveznike, obicaje, religiozna obelezja, tako da obican narod nije bio upucen ni u sta!.
Kralj Mihailo je umro 937. godine a nasledio ga Hranimir sin mu koji je kratko vladao jer je iste godine poginuo u borbi protiv Tomislava koji ga je odmah napao po ocevoj smrti.
Na presto, zatim stupa sin Razbivoja, Ostrivoj, koji vlada do 959. godine da bi ga nasledio sin Tolimir, kao zupan Huma jer je njegova drzav usla u sastav TRAVUNIJE.
Podatci o Travuniji su isto jako oskudni. Pretislav(840), negov sin Belus (Pavlimir), koga je nasledio Krajina (Ratimir), da bi Hvalimir vladao (930-950), njega zamenjuje Tjesimir i u to doba u savez ulazi Zaljumlje u njihovu drzavu.
Po Tjesimiru na vlasti su bili Prelimir sa cetvoricom sinova (Hvalimir, Bolesav, Dragoslav i Prevladi}, podeli su Travuniju na cetiri male drzavice koje su nazvali Tetrahija.
No njih je narod poubijao (valjda zbog mrznje), da bi ovim drzavma zavladao dukljanski knez Hvalimir, time je 995. godine Travunija postala deo Duklje.
Imati u vidu da se u to vreme dogadjaji nisu mogli objaviti brzinom, kao danas, tako da su i "price" o nacinu ili vremenu promena na kraju dobijale sasvim drugaciju sadrzinu.
O tuda i slabo poznavanje kod naseg naroda sopstvene istorije. Uglavnom nasa "masa" poznaje negativnu istoriju i "junake" koji nisu ucinili nista na polju srpske drzavnosti.

Duklja i njeni vladari!
Naziv Duklja (Dioklitija) je u upotrebi od X veka i negde vec u XI -om veku ova drzava se poce nazivati Zetom. Kasnije se Duklja upotrebljavala samo u vladarskim titulama.
Prostor oko Bojane i deo Boke se nazivao Dioklitija a istoricari kazu da je ime verovatno dobila po rimskom gradu Docela a mozda od ilirskog plemena Docleatina?!.
Tesko je ovde dokazati istinu.
Oko 1077 godine Duklja (Zeta) je uzdignuta u rang kraljevine.
Grgur VII-i je dao dozvolu da se Mihailo krunise za kralja.
"Barski rodoslov" navodi vladare Duklje ovim redom.
Tugomir se prvi pominje oko 950. godine, njega je nasledio sin Hvalimir, koji je po osvajanju Travunije (995) drzavu podelio sinovima: Petrislavu, Dragomiru i Miroslavu.
Po rodoslovu, Miroslav je rano poginuo (nesrecni slucaj) a Pretislava i Rodoslava je nasledio Petrislavljev sin, maloletni Vladimir (999-1015)
Jovan Vladimir je poznat po epizodi svoje zenidbe sa Kosarom cerkom cara Samuila, on je kao Samuilov zet dobio zemlje tasta, a posle bitke na Belasici 1014. godine a te zemlje je kasnije po njegovoj smrti nasledio Radomir Gavrilo.
Kralja Jovana Vladimira je ubio stricevic Vladislav (1015-1018) i telo kralja Jovana Vladimira je pronadjeno u manastiru Svete Marije u Elbasanu (9. januar 1991. godina).
Nazalost sveta lobanja (glava) Jovana Vladimira jos nije pronadjena!

Po smrti Jovana Vladislava u Duklji se javlja stric ubijenog kralja Vladimira, Dragomir sa namerom da obnovi Duklju. Iz Travunije je posao, svuda lepo docekivan, ali nazalost u Kotoru 1018. godine biva mucki ubijen. Kotorani su ga ubili na ostrvu sv.Gavrilo kod Tivata i to u crkvi.
Po smrti Dragomira, gasi se i ovaj "barski rodoslov" Duklje.

I vetovatnoca je da od obezglavljenog kralja Jovana Vladimira pocinje nase uobicajeno skrnavljenje: loze, vere, obicaja, prihvatamo sve ono sto ne valja.
Valjda je teska kletva Kosare imala svoje?!.
Uglavnom od mucenicke smrti Vladimirove se uporno ponavlja: oceubistvo, bratoubistvo, vadjenje ociju sopstvenoj deci, silovnja maloletnih devojaka a sve pod zastitom crkve i dvora.
Gorka istina koja se preplice od tada pa do pada zadnjeg u dinastiji Nemanjica,c ara Urosa.
Na prestolu Duklje se pojavio Stefan Vojislav (pod Dukljanin) ga naziva Dobrosav, u zelji da ga prestavi kao Dragomirovog sina, tu treba biti rezervisan.
Rodonacelnik Dobrosav mozda cak i nije naseg porekla.
Vec 1040-41godine, vodi veliki rat Petar Deljan, koji se izdavao za sina bugarskog cara Radomira u tim ratovima mu je pomogao i Jovan Vladislav, tako da su porobili sve od Beograda do Soluna. Smrcu Stefana, drzavu dele petorica njegovih sinova: Saganek, Goislav, Mihailo, Radoslav i Predimir, oni su vladali pod pokroviteljstvom svoje majke, sve do njene smrti 1046. godine, kada je presto oteo Mihailo (1046-1081).
Duklja kao kraljevina.
Kralj Mihailo Voislavljevic je svakako pripremao teren i polozaj svome sinu-nasledniku Bodinu.
Mihailo je imao JEDANAEST sinova iz dva braka.
U prvom braku: Vladimira, Prijaslava, Sergija, Dedija, Gavrila, Miroslava i Bodina.
U drugom braku (grkinjom, rodjakom cara Konstantina IX):Dobroslava, Petrislava, Nicifora i Teodora.
( Srbi zar nije mnogo bolji nacin se boriti ovim sistemom za uzdizanje Srbije no vojevanjem?)
Veze sa Vizantiom su omogucile jedno vreme uspesan razvoje Duklje, no zelja za vlascom i rastom je skupo kostala nepromisljene vladare tog doba.
Bodin se okrenuo protiv Vizantije, potucen u ratovima do nogu kod Nisa i tu biva zarobljen
Bodinova burna biografija nije time zavrsena.
Iz manastira SV. Srdja i Vlaha, biva prabacen u Anadoliju, odatle u Siriju, iz Sirije, veneciski mornari su ga doveli ocu u Duklju.
Bodin se zeni Jekvintijom, ponovo ratuje ali ovoga puta na strani Vizantije da bi se dodvorio caru Aleksiju I-om ( to tvrdi careva cerka Ana).
U daljem napredovanju Bodin za zupane Raske postavlja Vukana i njegovog brata Marka 1083. godine ili godinu kasnije.
Ovi zupani su bili sinovi Petrislava Bodinova brata po ocu. Deset godina kasnije 1091. godine namesnik Draca Jovan Duka u vojnom pohodu zarobljava kralja Bodina.
Ne zna se tacno kako se Bodin po drugi put spasaio,no ima podataka da se u Skadru za vreme krstaskih pohoda pobratimio sa grofom Rajmondom Tulinskim.
Tim zapisom se zavrsava sve poznato o Bodinu kao kralju. Na scenu stupa veliki zupan Raske Vukan.
Po nekim zapisima Bodin je umro 1101. godine, pak po drugima mnogo kasnije 1108. godine. Sahranjen je u manastiru sv. Srdja i Vlaha na Bojani.

Po Bodinovoj smrti na scenu stupa "proklestrvo" u Duklji. Pocinje "brza smena" na prestolu (po liniji brat na brata, otac na sina, sin na oca).
Tako je Mihaila zbacio Dobrosav,Bodinov brat po ocu, njega zbacije Cocopar.
Bodinova udovica JEKVINTIJA (ta je dosta krvi prolila) je bila protiv pretedenta Vladimira.
Na vlast dolazi Bodinov sin Djorje 1118. godine a i pojavljuje se jos jedan naslednik Gradihna.Kralj Djordje biva zarobljen i poslan u Carigrad (umro je u tamnici). Gradihnu nasledjuje sin Radoslav, za to vreme Duklja pocinje da primetno slabi i cak Radoslav nosi titulu kneza, a ne kralja.

Proces raspadanja duklje se time i zavrsava, na scenu stupa jedna druga drzava koja ce podici ugled srpskog naroda ali isto tako i baciti neke dosta velike krvave mrlje na taj narod.
U to doba se tako radilo. Dok se jednom ne smrkne, drugom nije svitalo.
A i dalje na "snazi" ostaje, pravilo, OTIMANJA prestola, gazenja rodoslova, cerecenja u rodbini su pojava koja nikog nije zabrinjavala, otac sinu, sin ocu, brat bratu, ubijalo se, klelo se," zakivalo do kroca" a to sve zbog toga da bi se UZDIGLO na nivo na kome se moglo APSOLUTIZMOM dokazati vrednost za kojom tezimo!?
A taj nacin vladavine i vodjenja drzave je na kraju najvise stetio srpskom narodu. Te poledice cak i danas se osecaju i te kako u nasem narodu.

Izvor: Raska oblast

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Pet Mar 30, 2012 11:09 am

III

Zupani Raske i njen uspon
Drugom polovinom XI-og veka nastaju talasanja i pomeranja interesa srpskih vladara, crkve i naroda! Napusta se Jadranska oblast i pocinje rokiranje u unutrasnjost Srbije u planine i gudure.
A zasto?
Dugogodisnji ratovi, nedace, gubljenje kapitalnih rezervi, strano uplitanje u unutrasnje poslove srpskih SUVLADARA dovodi do toga da Vukan odlucuje da se "skloni' sa 'puta" i povuce u tisinu i mir srpskih planina i suma.
Zupan Vukan u Raskoj oblasti ucvrcuje svoj polozaj, daleko od ociju Vizantije, da bi ojacan ponovo pokusao prosirenje svoje drzave na racun Vizantije?
Ratuje ali nema srece, sklapa mir sa carem Aleksijem a u "zalog" za mir daje dva svoja sinovca Urosa i Stefana.
Nemiri ponovo zahvataju i ovaj predeo, zbog krstaskih ratova (1113-1140).
U to vreme zupan Raske postaje Vukanov sinovac Uros I-vi. Kako se on oslobodio od Vizantije nije poznato. U to vreme stupa na scenu i Ugarska. U stalnim ratovima Vizantiski car Jovan II-i Komin (1118-1143) ostro kaznjava srpski narod.
On je citav deo srpskog naroda preselio u Malu Aziju u oblast Nikomedije.

Stim cinom srpski zupani traze savez u zenidbenim vezama sa Ugarskom. Uros "zrtvuje" cerku Jelenu udajuci je za Belinog naslednika. Ovom zenidbom doslo je do stabilizacije u Srbiji.
U to vreme raski zupan je bio sin Urosa I-og, Uros II-i sa sinovima Belusom i Desom.

Uros II koristeci svoje rodbinske veze sa Ugarskom opet ulazi u ratove sa Vizantijom, no on biva zbacen s'prestola i na njegovo mesto dolazi njegov brat Desa (1155).
No Vizantiski car, zbacuje Desu i opet postavlja Urosa II-og za zupana, da bi Uros II-i vec sledece godine (1156) umro.
Proterani Desa je upravljao primosrskim oblastima, zblizio se u savez sa protivnicima dukljanskog kneza Radoslava.
Neki istoricari navode i podatke da je Deasa svr nut upucen u tamnicu u Carigrad (uspeva se izbaviti) postaje ponovo zupan,ali je tesko odrediti vrenme ovih dogadjanja.
Period od 1163. do 1165. godine,jer se vec na prestolu Srbije 1165. godine pominje Tihomor (1165-1166) najstariji sin Zavide.
"Ime mu je zabelezeno na jednom nadgrobnom natpisu u crkvi sv.Djurdja u Budimlju, u dolini Lima"- ovo navodi Jiricek.

Vazalno zivljenje Srbije je obelezilo i ovaj period i stalni ratovi sa Vizantijom. Vazalno potcinjena Srbija je neki put ratovala za racun Vizantije,a neki put protiv iste,i u takvim odnosima se i belezi da je 1167 godine u ratu protiv Ugarske na strani Vizantije ratovao najmladji sin Zavide veliki zupan Nemanja.

Svetorodna dinastija Nemanjica
Ova dinastija je isto kao u svaka u svoje vreme cinila sto su i druge cinile.
Izgradjivali su i uzdizali drzavu kako je kome bilo po volji, neki macem, neki knjigom, neki mudroscu.
Uglavnom, nasilje je bilo prioritet,samovolja a tek na kraju umesnost i briga o sopstvenom narodu.
Uglavnom,uvek se vodilo racuna prvo o sebi, pa tek o narodu.

Evo i te loze.

Zavida

____________________________________________________

Tihomir veliki zupan__________Stevan Prvoslav

Stracimir___________________(25 nov.1189)

Miroslav__________________(17. juli 1190) veliki knez humski H, sestra bosanskog bana Kulina_________Toljen (1189) ________ Andrija(1250) veliki humski knez_________Bogdan zupan, Djordje (1280) Radoslav zupan Vukosava (Barbo Krusic)

Stefan Nemanja_______oko 1132 (kao monah Simeon 13. feb 1200.godine, veliki zupan oko 1171 do 1195 godine (Ana ,kao monahinja Anastasija__________________________Vuk (Vukan) veliki knez dukljanski (1208)___________Djordje posle 1242, 1208. kralj, 1241. ulcinjski knez 1242. dukljanski veliki knez ( grod Sopocani) Stefan(1252) Dimitrije zupan (1286 monah David) Vladin 1208.
Od Dimitrija zupana deca Vratislav i Vlatko knez, a deca im Nikola zupan i Milica kneginja zena kneza Lazara.
Rastko 12. jun 1235. godine kao kaludjer Sava, kasnije arhijepiskop srpski
H cerka oko 1216. udata za Manojla cara epirskog, H cerka udata za Konstantina Asena cara Bugarskog oko (1257-1277).

Stevan Prvovencani 24. setembar 1223,1195/6, veliki zupan, 1217, kralj
Jevdokija kci AleksijaIII-eg vencana 1191, odagnata 1201, preudala se za Aleksija V-og,posle njegove smrti za Leona Zgura, Ana, kci Renijera Dandolo, H (izmedju 1204-1207)___________________
Stefan Radoslav, kao monah Jovan, posle 1235. godine, savladar od 1223-1234 kralj. Ana zena mu kci epirskog cara Teodora Andjela, Komina (Dimitrije sin progonov) 2 ( Sevast, GrgurKamona, oba albanske poglavice), Predislav ,kao kaludjer Sava, episkop zahumski, arhiepiskop srpski SavaII-i (1263-1270), Stefan Vladislav 11 novembra (?) godine, kralj 1234-1242, zatim kralj Primorja, poslednji put 1267. Belosava kci cara Arsena II-og_Stefan, Desa (spominje se 1281 i 1285). N( kci) Djura Kacic, omiski knez spominje se (1239-1274).______Stefan Uros 1. maj 1277. godine.

Stefan Uros I
grob Sopocani
1. maj 1280.
kralj (1242-1276)
Jelena francuska princeza branjci 8. februara 1314. godine______________Stefan Dragutin, kao monah Teokrist, grob Djurdjevi Stupovi (12. mart 1316). mladi kralk, kralj srema.kralj Srema, Beograda i Macve) Katarina, kci Ugarskog kralja Stefana V-og i Jelisavete Kumanske.
Deca im: Jelisaveta 1284. zena Stefana bana bosanskog, Vladislav, protukralj (1321-1324), Kostanica Morozini kci Mihaila Morozinija, Urosic, kao Stefan monar, grob u Arilju.

Stefan Uros II.Milutin (1253-1321) grob u Sofiji, kralj od 1282-1321. godine
Pet zena (?) N, kci tesalskog Jovana, odagnata, Jelisaveta, kci ugarskog kralja Stefana V,odagnata, Ana kci bugarskog cara Djordja Terterija I-og, odagnata (kasnije se preudala za epiriskog despota Mihaila), odagnata,
SIMONIDA (samo 5 godina stara pri udaji) kci cara AndronikaII-og, kasnije monahinja u Carigradu
(ovde sledi jedna napomena. Bruka SPC da takvog coveka proglasi za sveca ( rascereciti dete, a biti svetac)

Milutinova deca_________Stefan Konstantinprotu kralj, poginuo, Carica, Stefan Uros III Decanski oko 1274. godine, grob u Decanima. kralj od oktrobra 1321. godine do setembra 1331.godine, Teodora kci bugarskog cara Smilca (grob Banjska), Marija kci Jovana Paleologa i Irine Metohite, kasnije monahinja Marta, Anakao prognanica zivi u Dubrovniku, Mihailo vidinski despot, kasnije bugarski car (1324-1330) poginuo 28. juna 1330. godine Od Ane Sisman (Dubrovnik) i Stefan Jovan (Ljudevit) poginuo 1373. godine a nije poznato gde, da li:Napulj, Apulija ili Sicilija?

Od Stefana urosa III-eg, se izrodi verovatno najveci Srbin svih vremena.

Stefan Dusan Silni
* oko 1308. godine, savladar (mladi kralj) 1321. godine, kralj 8.septembar 1331. godine, car 16 april1346.
20 dec 1355 grob manastir Sv. Ahanjel kod Prizrena, kasnije prebacen u Skoplje, a zatim u Beograd( dva puta premestan-bi ce reci i o tome!)
Dusica (Dusman) umro u Carigradu.
Jelena, udala se za Mladena III-eg Subica gospodara Omisa, Klisa i Skradina ,SimeonI Sinisa epirski despot kao Uros Paleog, Tomanda kci episkopske despotice Ane. od njih se izrodise Car Jovan Uros Duka Paleolog (kasnije se zakaludjerio) Stefan i Marija (!) udala se za Toma Preljubovica, a kasnije za despota Isuala.

Od Dusana Silnog sin Stefan Uros 1337., 4 decembar 1371 godine.
Kralj savladar, zatim car (1355-1371) i Ana kci ugeovlaskog vojvode Aleksandra
Ovim se gasi loza velikih Nemanjica!
Znaci period u kome je Srbija rasla propadala, jacala, uzdizala se, padala uvek ipak bio potresan unutrasnjim sukobima u samoj Srbiju u toj lozi.
U to vreme ,je tako cinjeno i okolo Srbije, pa nije ni cudo sto se tako i u Srbiji radilo.

Znaci da samo ponovim, redom, velike Nemanjice radi lakseg pregleda!:

Stefan Nemanja ________________________Veliki zupan( 1166-1196)
Kralj Stefan Prvovencani____________________________(1196-1228)
Kralj Radoslav____________________________________(1228-1233)
Kralj Vladislav____________________________________(1233-1243)
Kralj Stefan Uros I ________________________________(1243-1276)
Kralj Stefa dragutin________________________________(1276-1282;1282-1316)
Kralj Stefan Uros II Milutin__________________________(1282-1321)
Kralj Stefan Uros III Decanski________________________(1321-1331)
KRALJ I CAR STEFAN UROS IV DUSAN SILNI_________(1331-1355)
Car Stefan Uros___________________________________(1355-1371)

Raska oblast

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Pon Apr 09, 2012 10:53 am

IV
Stefan Nemanja

O Stefanu.
Ako prihvatimo kazivanje "Barskog rodoslova" a po profesoru Dr.Momiru Jovicu, da je sestric velikog zupana, Stefan (brat Urosa I-og), imao tri sina: Stracimira, Miroslava i Nemanju, tada bi to ujedno bilo i drugo ima Zavidu, ocu Nemanjinu. Prema izvorima, Nemanja je imao najstarijeg brata -Tihomiora, sto znaci da je Zavida Stefan imao cetiri sina.
I po profesoru A.Ivicu, Zavida je imao cetiri sina.

Zavidina porodica je napustila Rasku i naselila se u Ribnicu u zetsku olast, prepostavlja se da je Zavida bio u srodstvu sa lozom dukljanskih vladara, ali o tome nema sigurnih podataka.
U Ribnici se rodio Zavidi Stefan i bi krsten po rimokatolickom obredu barske vladajuce Crkve. To se desavalo u vreme zupana Dese i cara Manojla I-og, koji je POSTAVIO 1163. godine Tihomira za zupana Raske, Zavidinog najstarijeg sina (1163-1166). Zavidina porodica se ponovo vraca u Rasku i Nemanju ponovo krste, ovog puta po pravoslavnom obredu u crkvi sv.Petra i Pavla ( u Novom Pazaru).

U to vreme braca su uobicajeno dobijala deo zemlje na upravljanje i Nemanja je dobio oblasti: Toplice, Ibra i Rasine.. U to doba braca su priznavala Tihomora i njegovu vrhovnu last.
Nemanja je dobio i od cara Manojla oblast Dubocice (podrucje oko danasnjeg Leskovca), i to je verovatno bio povod za rat izmedju brace?!
Bitkom kod Pantina na Kosovu, u kojoj je poginuo veliki zupan Tihomir, Nemanja postaje Veliki zupan i stupa na presto Raske 1166. godine,nazalost preko krvi sopstvenog brata.
Tim cinom i Nenmanjicka loza, nastavlja krvavi trag, otimanja i suludila, kada je u pitanju vlast. Ne biraju se sredstva da bi se ipelo na vrh.
Nemanja se okrece Ugarskom kralju Stefanu III-em (1162-1172), ali po smrti Stefana, na presto Ugarske dolazi BelaIII (1172-1196) sticenik Vizantije, i Nemanja se odjednom nalazi u neobranom grozdju.
Nemanja je pokusao da pregovorima ucini nesto, no biva zarobljen i odveden u Carigrad. U Carigradu se Manojlo "setio" da je bolje imati slugu i vazala i tako dozvoljava Nemanji da se vrati u Srbiju i preuzme vlast.
Taj carev stav se pokazao ispravan jer je Nemanja celog zivota bio na strani Manojla i nije pokretao ratne pohode protiv Vizantije.
I u todoba, kao i danas, politika jaceg, je uticala na digadjanja i prekrajanja drzavica koje su seborile za svoj opstank. Po smrti cara Manojla, Bela i Nemanja ne osecaju vise razlog da budu potcinjeni,
i pocinju nova osvajanja i ratovi. Nemanja osvaja dukljanske oblasti sa gradovima: Drivast, Skadar, Ulcinj, Bar, Kotor.
Tom prilikom Knjeginja Deslislava bezi u Dubrovnik. Nemanjina Braca napadaju Dubrovnik i Korculu,
ali bez uspeha? Rat je okoncan mirom 1186. godine, kojim je Nemanja dobio pravo trgovanja sa Dubrovnikom, kao o bezbedan boravak njegovih ljudi u Dubrovniku, ove povlastice je dobio i kasnije sa gradom Splitom.
(Ovde se treba voditi racuna o tome da u to vreme svu vlast i odluke su imali ljudi od imena, a da rajetina nije odlucivala ni o cemu)
A to ima i te kako uticaja kada se stvarala: drzava, religijisko obelezje drzave, granice drzave, materijalna kultura drzave!)
Pri usranku u Bugarskoj, Nemanja koristi tu pogodnost i osvaja Nis, Svrljig Ravni i Konzel (ova tri zadnja grada ruzi do zemlje).
U to vreme pocinju i pripreme evropskih vladara za III-i Krstaski rat (1189. god.), a povod je bio zauzimanje Jerusalima od strane sultana Saladina (Sulejman II 1138-1193).
Ucesnici ovog pohoda (rata i pljacke) su bili nemacki car Fridrih I-vi, francuski kralj Filip II-i August (1180-1223) i engleski kralj Ricard I-vi ( kralj Lavljeg srca po Sekspiru) (1189-1199). Pojacanja su imali u beli III-em i Nemanji, kao i caru Isaku II-om Andjelu.
Nemaja je uputio 1188. godine poslanstvo na dvor Fridriha i iskazao radost sto ce upoznati cara vodju Krstasa.
U nisu je sklopljen dogovor da Nemanja i Stracimir svecano docekaju Krstase. Nemce je zadivio prijem a dovrseni su i razgovori o zenidbi Miroslavljevog sina Toljena cerkom Betholda od Andexsa (istorisko - krajiski grof i hrvatski titularni herceg).
Toljen je trebalo da nasledi oca Miroslava, preskacuci stariju bracu. No do ovog vencanja nije doslo, jer se Toljern udavio u maloj reci Salefu u ratu sa turskim plemenima 1190. godine.
Nemanja, nije mirovao. On sa bugarskim velikasem Petrom iskoristi neke pometnje u Vizantiji, te zauze gradove: Pernik, Zemun kod Velbuzda, Velbuzd, Zitomistsk, Stobi, Skoplje, Prizren, te oba Pologa. No posto nije doslo do ocekivanog sukoba Krstasa i Vizantije car Isak II dobi mogucnost da povrati oteto, tako da dolazi do velike bitke na Moravi u kojoj zupan Nemanja bi potucen a negova Prestonica Toplica bi razorena.

Car ne pogubi Nemanji, no pregovorima (opet) porazena Srbija je ispastala samovolju svog vladara. Dazbinama se moralo placati otkup usijane glave,
Nemanja osta na vlasti i ponudama zenidbenim Nemanja osta na vlasti. Njegov stariji sin Vukan je vec bio ozenjen princezom iz kuce kraljeva Duklje, a Stefanu se sredi da se ozeni sinovicom cara Isaka II-og Evdokijom cerkom buduceg cara Vizantije Aleksija III-eg.

Promenom politike, Srbija je ostala oslabljena na severu prema Ugarskoj, a zato je ipak za izvesno vreme ostal u primirju sa Vizantijom.
Po tim burnim i isprepletanim dogadjanjima Nemanja se polaci sa prestola i mimo obicaja predaje presto svom srednjem sinu Stefanu ( pogazio je i on nasledje krune?)
Taj presedan je opet stvorio mrznju u vrhu drzave, u vlasteli, u obicnom narodu i to ce imati i te kako velike posledice na dalji razvoj srpke drzave.

Carica Eufrosina je "kumovala" tome da Stefan dobije presto a ne Vukan kome je po nasledstu i pripadao presto
Velika i ponovljena mrlja u nasoj istoriji?)

Za to vreme Nemanjin brat, knez Miroslav je vldao Zahumljem do 1190. godine, bio je ozenjen sestrom Kulin Bana. Podigao je manastir sv.Petra u Bijelom Polju na Limu. Za nega je -gresni dijak Grigorije - ispisao cuveno"MIROSLAVLJEVO JEVANDJEJE", koje izuzetnim cirilicnim slovima i prebogato iluminacijama, cini jedan od najvecih spomenika srpske kulture. Ova knjiga danas krasi vitrine Narodnog Muzeja u Beogradu.

Drugi brat Nemanje, knez Stracimir je upravljao predelima u dolini Zapadne Morave, on je podigao manastir Gradac, danas crkvu u cacku.

Stariji sin Vukan, po odluci sabora u Rasy (1196.) dobio je na upravljanje Zetu i Trebinje i neke delove u Toplici i Hvosno. Zahumljem je od 1190. godine upravljao nemanjin najmladji sin Rastko, dok nije pobegao na Svetu Goru.
Po napustanju prestola Nemanja se zamonasio i uzo ime Simeon, te odlazi sinu Rastku na Svetu goru, tada monahu Savi.
Po zamonasivanju i pokajanju, Nemanja je obnovio i podigao mnoge crkve i manastire u Srbiji
Bogorodicin Manastir i sv.Nikola u Toplici, Djurdjeve Stupove (iznad Rasa), najveci istroiski spomenik Studenicu (14 crkava) i Hilindar. U Manastiru Studenici se prvi put upotrebljava CIRILICA pri ispisivanju na freskama.
Njemanja je poznat i po svojoj surovosti pri gusenju bogumilskog pokreta.
Suzbio je taj pokret: ognjem, macem i plamenom.
Ostatak bogumilskog pokreta je nasao utocostiste u Bosni.

O Studenici, tom biseru srpske kulture moze se pisati godinama.
Mauzolej velikog zupana, u nemu su sahranjeni:
Stevan Prvovencani i njegov brat veliki knez Vukan. Vukanov sin Djordje i kralj Radoslav.
U Studenici je sahranjen i prvi srpski iguman Dionisije, covek koji je docekao Nemanjine mosti koje su donesene iz Hilandara.
Ovim podglavljem se zavrsava Nemanjin zivot.

Izvor: Raska oblast

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Pon Apr 09, 2012 11:44 am

V
Stefan Prvovencani
(zupan i kralj)

Svakom vladaru tog doba, a i dans politika je radila o glavi ili mu cuvala glavu.
Prema tome ni Stefan Prvovencani nije bio u polozaju da bira, vec je morao da se povinuje politickim prilikama toga doba.
A u vreme njegovog stupanja na presto, stanje na podrucju Balkana je bilo "uzareno".
Ugarski kralj Emerik (1196-1204) njegov Brat Andrija (1205-1235), osvajaju Hum od kralja Vukana Nemanjica, Bugarski car Kalojan (nacelno prihvata rimokatolicizam), problem sa bogumilima u Bosni, nesloga sa velikasima i sa bratom, sve to ima i te kako uticaja i na odluke da Stefan zaigra na najbolju (najgoru) kartu koja mu je mogla pomoci da spasi svoju drzavu.
I on se obraca mocnoj furiji u Rimu papi Inocentiju III-em da mu "pomogne" oko ocuvanja drzave.
Naime Stefan je direktno zatrazio od Inocentija III- eg kraljevsku krunu.
Za uzvrat, Stefan je ponudio kao garant Srbiju potpunoj potcinjenosti Rimu.
Inocentiju je odgovarao ovakav zahtev i on je odredio svog kardinala Ivana za svecano krunisanje Stefana kraljem Srbije.
No neke prepreke su ipak postojale da se ne ostvari zelja cara Lava III -eg, iz 732. godine da se ceo Balkan potcini katolicizmu i papi.

Emerik, Ugarski kralj je sa Vukanom sprecavao Stefanovo krunisanje u zelji da pripoju celu Srbiju svojoj drzavi!
No nepredvidjeni dogadjaji (ustvari smisljeni iza kulisa javnosti) odredjuju sudbinu Srbije.
1200. ili 1201. godine Stefan je svoju zenu Evdokiju napudio (kazu da je bila neverna po Laskarisu, a ona je optuzivala Stefana za neverstvo i pijancenje)
Imali su decu Radoslava i Komneniju (a postoji mogucnost da je Evdokija bila i majka Vladislavu i Prebislavu).
Vukan i kralj Emerik su zbacili Stefana sa prestola 1202. godine (Inocentije im cestita zauzimanje zemalja vec bivseg, velikog zupana Srbije), a vec 1203. godine Papa Inocentije se obraca kralju Vukanu, ujedno kao i velikom zupanu Raske!?.
No papa nije dao "celu ruku" Vukanu, nije mu poverio arhiepiopsku organizaciju rimokatolicke crkve po svi srpskim zemljama, nego je tu moc ostavio Emirkovom arhiepiskopu krada Kolace, da on organizuje crkvenu jurisdikciju u Srbiju!
No, Vukan nije bio dorastao svom poslu a ni ponovno pokrstavanje Srba nije donelo nekog velikog zamaha, jer je monah Sv.Sava vec ucinio dosta na tome da narod prihvati vizantisko pravoslavlje.
I normalno je da je i tada u politici vladalo nasilje i moc, otimacina, raskol, svadje, podvale i u trenutno, ko je bio jaci, taj je i vladao i donosio odluke.
Vec sredinom 1203. god. pocinju ponovne trzavice u Srbiji.
Naime car Kalojan nadire u Srbiju, zauzima Nis, otima Branicevo od Madjara i Stefan tu koristi sansu, rasparcava Srbiju.
Uspeo je da se popne ponovo na presto, oteravsi brata Vukana!

Bas u to vreme i braca Emerik i Andrija bejahu u svadji, tako da Vukan nije mogao dobiti pomoc, kad ga je brat Stefan napao, tako da pobedjeni Vukan se povuce u svoje posede u Zetu.
Tako da na vreme nije ni stiglo ni posanstvo pape Inocentija III-eg da vec kralju Vukanu, preko zenine linije dodeli vladarsku kraljevsku krunu, kao vladaru Srbije. To bi verovatno ucvrstilo Vukana na tronu Srbije!
No to "bi" je ipak "kasnilo ili namerno zakasnilo" da bi trzavice u Srbiji bile sto jaceg inteziteta jer samim tim, znalo se ko je imao koristi a ko ztete od takvog stanja.

Pomirenje brace !
O pomirenju brace je doslo zaslugom najmladjeg brata Rastka (tada vec Arhimandrita Save) koji je na mostima svoga oca sv.Simeona Mirotocivog pomirio bracu ( po predanju u Polumiru na nekih par km ispod Usca u klisuri Ibra) 1207. godine.
Od tada Vukan mada nezadovoljan nastalim obrtom nije uticao na politicko stanje u Raskoj. Najstariji sin Vukana Djordje nosi titulu kralja od 1208. do 1242. godine.
Vukanov srednji sin Stefan je bio kritor manastira Morace a najmladji sin Dmitar (poznat kao monah David) nije se mesao u politiku. Unuk Dmitra je poznati vojskovodja Dusana Silnog knez Vlatko a prepostavlja se da je i mladen rodocelnik loze Brankovica bio Vukanov potomak.
Time se i zavrsava uloga najstarijeg sina Stefana Nemanjica. Ne njegovom zeljom i voljom, on je kao mnogi drugi srpski suvladari, padao i uzdizao se na prestolu svog naroda, kome je "SLUZIO" ili je trebalo da sluzi?
U to vreme se sasvim drugacije ophodilo prema narodu kome se pripadalo, a da je tako, moze se zakljuciti iz nacina vodjenja i upravljanja svojim "posedima" tj. drzavama. Tacno se uvidi sta je i kako je ko darivao svoj narod i sa cime!
U to vreme se sprema nova "oluja" koja ce promeniti i politicke trzavice na Balkanu. Sprema se 1202. godine u Veneciji IV-ti Krstaski rat. Zna se sta mu je i cilj bio i samim tim se odmah uocava da je i Srbija bila na udaru bugarskog cara Borila (1207-1218), kao i njegovog predhodnika Kalojana.
Srbiji je pretila opasnost i od Mihaila I Andjela Ugarskog kralja Andrije. I koju je mogucnost imao Stefan?
Po sili zakona morao je traziti negde saveznike a nije ih bilo puno i normalno je da je Stefan potrazio saveznika u Papi i Veneciji. Stefan se zeni Anom unukom mocnog Dandola,c erkom Rinijerija Dandola ( treci Stefanov brak), brak je sklopljen izmedju 1207.-1208. godine. Iz tog braka je rodjen sin Uros i ovaj brak je okrenuo srpstvo papi, iz vec pomenutih razloga a to je rezultiralo da je papa Honorije III (1216-1227) na Stefanovo trazenje, dodelio Stefanu kraljevsku krunu. Stefan je obecao Papi da ce Srbiju u crkvenom jurisdicijonom pogledu potciniti Rimu.
Papa je prihvatio Stefanove ponude, uz puno insistiranje Venecije, poslao mu legate sa kraljevskom krunom i zupan Stevan je svecano krunisan 1217. godine. Po zapisima, Stefan je bio kralj:
"Stefan, Bozijeju milostiju Serblii, Dioklei, Travuniji, Dalmaciji i Ohumlii vencani kralj".
Ana je krunisana krunom kraljice Srbije i ostalih zemalja, uz njeno punopravno vladanje srpskim zemljama sa njenim muzem.

Ova kruna je Stefanu dala ISTORISKI ATRIBUT - P R V O V E N C A N I kao prvom kralju Raske drzave iz loze Nemanjica.

Papa Honorije III je za crkveni jurisdikcioni centar imenovao srpsku barsku arhijeskopiju, dodeljujuci joj tako puno crkveno-adnimistritativno priznanje.
I sta se desava?
Brat Stefana Arhimandrit studenicki Sava nezadovoljan prozapadnom politikom svog brata napusta Srbiju i ponovo odlazi u Setu Goru?!

I ponovno pocinju previranja i bure u Raskoj drzavi, Opozicija rimokatocilizma, nezadovoljstvo u vodjenju politike prisiljava Stefana da se ponovo priblizi Vizantiji i svom povredjenom i nezadovoljnom bratu Savi. Zamrseni odnosi u tom vremeni su stvarali i neprilike u Raskoj drzavi.
Latinsko carstvo (Carigrad) Vizantiski legitimni car Teodor I Laskaris (Nikeja),patrijarh Vaseljenski Manojlo Haritopulo (sa svojim tronom u Nikeji), Krstaski ratovi (ovog puta IV) sve je to imalo uticaja na promenu geopolitike i geografskik karata tadasnjeg Balkana.
Stalni ratovi ( izazivali su velike troskove) su finansirani najvecim delom od pljacki i otimacina, tako da se i krstaski rat spremao na tom principu.
Svi ti uzrocnici su bitno uticali na stanje u Raskoj drzavi.

12. Apil 1204. godine pao je Carigrad u ruke Krstas i istroricari tvrede, da nijedan grad nije doziveo toliku pracku, nasilje i varvarstvo.
I to je sve radjeno od ljudi koji su nosili HRISTOV KRST.

Rasparcavanje Vizantije je zavrseno u kratkom roku.(*)

16. Maja 1204. godine u crkvi sv.Sofije, krunisan je za cara Latinskog carstva Balduin I-vi Flandrijski, Mlecanin Toma Morozini postaje prvi latinski patrijarh u Carigradu, Bonifacije Monferatski, ozenivsi se udovicom cara Isaka II-og, Margaretom, cerkom Bele III-eg dobija Solunsku kraljevinu, francuski vitezovi su postali oblasni gospodari po Grckoj, a oni is srednje i juzne Grcke su postali vazali solunskog kralja Bonifacija. Cak je i Venecija dobila skoro trecinu vizantiskog Carstva i time obezbedila prevlast u trgovini i plovidbi na tom podrucju.

(*) Napomenucu da se nesto tako i danas upravo dogadja?!
Scenario porobljvanja malih i srednjih naroda se vodi skoro istim politickim metodima, uz obavezno razaranje privrednis resusa i samim tim primoravanja malih naroda u uvlacenje kod istih u velika dugovanja i ekonomsku zavist?!
Opet losa procena nekih mocnika, zapostavivsi snagu bugarskog cara Kolojana, osveta je brzo stigla Balduina, koga je isti zarobio u bici Andrijanopoljskoj i potom ubio.
U to vreme Kolojan je osvajao i delove Srbije, isto kao i Emerik Ugarski kralj, te otuda u madjarskoj istoriji stoji da je Emerik bio i kralj srpskih zemalja, ustvari on je u Srbiju dolazio na poziv Vukana Nemanjica, da bi proterali Stefana zupana.
I u to vreme Sv. Sava dolazi u Nikeju i zatrazi od cara Teodosija crkvenu samostalnost za Srbiju.
Slozena situacija na celom Balkanu, opredeli cara da izadje u susret i zelji ahrimandrita Save i on Srbiji dodeli punu crkvenu autokefalnost a za PRVOG SRPSKOG PRAVOSLAVNOG ARHIEPISKOPA HIROTISA Savu.

Eto tako se u to vreme radilo. Ipak je sve svodjeno na INTERES i SAMO INTERES?!

Uloga Sv.Save na politicki i verski napredak u Srbiji, na uzdizanje nepismenog naroda, na otvaranje bolnica, skola, je neosporno velika i neprocenjiva.
Nazalost, nije mogao Sv.Sava, sve sam da ucini, pogotovu, kada se zna da je vec te polove cinio u poznim godinama. No i obaveze prema svom isposnickom pozivu, mu nisu davale dovoljno vremena, da se vise posveti uzdizanju kulturnih vrednosti naroda kome je pripadao i kojeg je voleo.

Sveti Sava je zaduzio Srbiju i to mnogo. Utemeljio je jednu kulturnu epohu u srpskom narodu.tj. srednjovekovnu, koja je i danas sudbinski vezana za (ne)propadanje srpskog naroda.
Egzistencijalni stav o zivotu je imao sv. Sava, isto kao i kasnije Dositej, samo sto je razlika bila u vremenu i prostoru.
Sava se vraca ponovo u Srbiju,z adrzavsi se u Solunu gde je sredio knjige i zakone. Sastavio je poznatu knjigu 'KRMCIJU" ili "NOMOKANON" - osnovni zakonski spomenik SPC-e.
Sava je u svojoj cuvenoj besedi na Spasovdan 1221. godine u manastiru Zici okarakterisao srpsku veru i negov vid verovanja.

U toj besedi sv. Sava poziva bracu i prijatelje, oce i ceda tj.ceo narod, da PRIKLONE BOGOLJUBIVO SRCA SVOJA.
Da bi culi reci svetih istina, da ih stave u srca svoja i u savest da sa svojih i pred oci uma svoga i da ih razumeju?.
Znaci sv. SAVI je polazna tacka u verovanju bila ISTINA PRIMARNA VEROM.
Iz njegovog izlaganja se moze videti.
Da istinu treba osetiti a da duhovna nauka nije igra, niti reci bezumlja. On tvrdi da je to stvar Bozija Hristova.
Ta istina treba da predhodi uhu, dusi, srcu i razumu.

Pred istinom se po sv. Savi PRIKLANJAJU razum i nebesa, no to njegovo ucenje, koliko god da je imalo uspeha u narodu nije prolazilo kod vlastele i visokog drustva.
Prvi koji se oglusio o to je bio kralj Radoslav, ozenio je Anu cerku Teodora I-og andjela, ( a majka mu iz iste kuce?!).
Sav svoj trud sv. Sava je posvetio uzdizanju Srbije. Odupro se veoma uspesno rimskoj kuriji, uspeo da obuhvati pod jednu arpiepiskopiju ( Zicku) novoosnovane: zetsku, humsku, hvostansku, toplicku, budimljansku, dabarsku, moravicku i zicku.
Zica je bila i zaduzbina Stefana Prvovencanog. Posmrtne osttke Prvovencanog (umro, setembar 1228.) Arhiepiskop sv.Sava je sahranio u manastiru Studenici(pred smrt ga zamonasio,davsi mu ime Simeon).
Tom prilikom je preneta kraljevska vlast na kralja Radoslava i kraljicu Anu. sv. Sava je i ovog puta morao da se 'seli" zbog nesporazuma (svadje sa kraljem Radoslavom).
Samovolja Radoslava je trajala sve do pobune 1233. godine,kada dolazi do svrgavanja Radoslava i na presto Srbije je doveden mladji sin Stefana Prvovencanog Vladislav (1233-1243).
( opet gazenje rodoslova?)
Prognani Radoslav i Ana odlaze za Dubrovnik da bi lutao po Dracu i kasnije po Srbiji. Po povratku sv.Save u Srbiju, on je svog sinovca zamonasio davsi mu ime Jovan. I on je sahranjen u manastiru Studenici.
Sv.Sava je dobrotom svojom sve priveo iz nebica u bice, po bozjoj volji, znaci jedinstvo Boga i naroda.
No srpski narod i SPC su imali neprijatelja svugda okolo, pocevsi od Pape, Ugarske,Ohridskog arhiepiskopa Dimitrija pa i unutar same drzave.

Ali napred se islo, kontinuiranost drzave Srbije i loze Nemanjica nastavlja Vladislav, koji je svoju politiku podredio jakom susedu Bugarskoj!

Izvor: Raska oblast

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Pon Apr 09, 2012 11:51 am

VI

O kralju Radoslavu, treba reci da je bio "sin i muz vizntiskih cerki", on svoje grkofilstvo nije ni krio, cak je i izrazavao za vreme svoje vladavine.
O se cak i potpisivao majcinim prezimenom na zvanicnim dokumentima a na vencanom prstenu posveta je bila na grckom a ne na srpskom jeziku.

Svoju vladavinu je bio podredio potpuno interesima Epira.
Iako ga je krunisao stric sv.Sava, on se vise okrenuo bio ohridskom arhiepiskopu Homatijinu, no SPC-i, sto je svakako nanosilo stetu srpskom narodu.
Jiricik smatra da je Radoslav SPC cak i potcinio Ohridu. Zato je sv. Sava i napustio Srbiju, u znak protesta. Vlastela nezadovoljna kraljem Radoslavom ga zbacuje s'prestola 1233. godine i na njegovo mesto dovodi mladjeg sina kralja Stefana Prvovencanog.

Kralj Vladislav (1233-1243)

Svoju politiku je oslonio na susednu Bugarsku a i zena mu je bila cerka cara Asena II-og i normalno je bio pod zastitom mocnog cara. Jedno vreme sv.Sava nije hteo da krunise Vladislava, zbog toga sto je uvazavao legitimitet kralja Radoslava ali je ipak na kraju popustio, pod iznudjenim politickim gestom
i ponasanjem kralja Radoslava..
Ovim cinom i uloga sv.Save se zavrsava na tronu Srbije, on 1233. godine napusta tron u na saboru u Zici i postavlja svog ucenika Arsenija Sremca za novog arhijepiskopa zickog i Srbije (1233-1263).
Po napustanju Srbije, sv.Sava obilazi Sinaj, Palestinu, Egipat, vraca se u Bugarsku gde i umire na dvoru cara Arsena II-og 14. (27) Januara. 1236 godine.
Vladislav je bio u teskom polozaju, vlastela je trazila svoje, neprilike svoje i on je imao i problema sa tastom da mosti svoga stica prenese u Srbiju.
Sv.Sava je bio jako postovan u to doba u Bugarskoj ( i za Bugare on je bio svetitelj), no ipak Vladislav je uspeo da prenese mosti sv.Save i sahrani u Milesevu, zaduzbini svojoj (6/19) maja 1237. godine.
Vladislav dolazi u sukob sa Dubrovnikom i sa banom Ninoslavom. Vladislavu se stavlja i na dusu da je Srbiju prepustio mongolskim hordama koje su je potpuno opljackale i opustosile, proganjajuci ugarskog kralja Belu IV-og.
Taj slucaj je i primorao Vladislava da svoj presto ustupi mladjem bratu Urosu, sinu kralja Srbije Stefana Prvovencanog i veneciske princeze Ane Dandolo.
Vladislav je ostao u Srbiji, zena mu je otisla u Dubrovnik, umro je 1277. godine, ostavio je dva sina Stefana i Desu, koja su umrla 1281.( iste godine oba), cerka mu je bila udata za kneza Duru, staresinu Kacica u Omisu.
Uloga Vladislava na politiku srbije je zavrsena.

Izvor: Raska oblast

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Pon Apr 09, 2012 12:30 pm

Kralj Stefan Uros I

Drzavnik koji je prvi shavtio da mora voditi zemlju oslanjajuci se na svoj narod i neuplitanje stanih faktora u politiku Srbije.
Razlikovao se od brace i imao je i uspeha pri prosirenju Srbije. I za vreme Urosa I-og na Balkanu je bilo nemirno. Kolomani Jovan su uznemiravali Kralja Urosa no on se nije mnogo uznemiravao, imao je dobre odnose sa Nikejom.
No davo ne miruje. Dubrovnik je u pregovorima sa Bugarskom i zupanom Radoslavom Humskim (potomkom Nemanjinog brata Miroslava) napali Srbiju 1253. godine, pljackajuci manastire i riznice, prodrli su sve do Polimalja. No Uros nije bio uzdrman, samo je premestio arhiepiskopiju iz Zice u Pec(*) u manastir sv.Apostola, koji je podigao Arsenije I Sremac (1233-1263)
Dubrovnik se nadao da ce Srbiju napadnuti i Ugari sa klraljem Belim, no do toga nije doslo, tako da je Dubrovnik na kraju ipak morao da isplati Urosu stetu a i Dubrovnik je izgubio jurisdikciju nad barskom crkvom.

* jedna napomena.
Sitnica koja znaci puno 1243. se pominje PEC?
A zasto neki istoricari tvrde da je Pec turskog porekla (svila i dud?),
Kada se zna kada su Turci dosli u taj kraj?
Zanimljivo je da u vreme Urosa u Macvansku banopvinu dolazi ruski izbeglica Rotislav Mihailovic zet Bele IV-og, oni su cak ukocili napredovanje Srbije na sever. Hum je i dalje drzao zupan Radoslav, koji se ukljucuje u savez protiv Urosa ali ipak je Srbija nekako uspela da se zblizi sa Ugarskom i pritisak ste strane je spao. Isto tako na jugu Srbije dolazi do zlabljenja uticaja Bugara, iz razloga sto je Nikeja ponovo ojacala. Uros je u ratu 1258. osvojio: Skoplje, Prilep i Kicevo ali je u ratu sa Mihailom VIII-im izgubio Bitol, tako da se granica Srbije vratila ponovo na liniju ispd Sar-planine.
Uros je ojacao svoj savez sa Madjarima zenidbom sina Dragutina unukom Bele IV, Katalinom. Uros je opet koristeci sukob na dvoru Ugara, zauzeo Zahumlje.
Na episkopsku stolicu -katedru, 1262. godine, postavio je svog brata monaha Savu..
To je bio cetvrti sin Stefana Prvovencanog (treci po redu), Pretislav se zamonasio, uzevsi monasko ime Sava. On je smenio obolelog Arsenija I Sremca. Arsenije je umro 28. oktobra 1266. godine, a sahrajen je na mestu CRNCA.da bi mu mosti kasnije prenesene u Pecki manastir. Lik Arenija je sacuvan u Arilju, u manastiru Matejaci i u Krivoj reci na Kopaoniku.
Sukobe na Ugarskom dvoru 1267-68, kralj Uros koristi i napada Macvansku Banovinu. No biva porazen i zarobljen 1268. godine. I kralj Uros biva prinudjen na suvladarstvo, koja kasnije dovodi do nesuglasica ismedju Urosa i njegovog sina Dragutina. Urosu pretnja stize i od Francuskog Karla I Anzujskog, brata Luja IX Svetog.
Uros se opet okrece diplomatiji i zblizava se ponovo sa carem Vizantije Mihailom VIII-im Paleologom. Oproban metod, brakovi (normalno politickog karaktera) bio je jedan jak void garancije. Tako da Uros vrsi pregovore oko zenidbe sina Milutina sa princezom Ano. Do te zenidbe nije doslo? Razlog je bio sto je polanstvo obavestilo cara da kraljcakatalina prede vunu. Ovaj korak, opet okrce Urosa i on trazi savez sa Karlom I-im Anzujskim. Car Mihailo je oseto opasnost od ove koalicije, te papi Grguru X-om nudi pristank na crkvenu Uniju.
Unija je sklopljena u Lion 7. januara 1274. godine. Uniju nisu podrzale autokefalne crkve, bugarska i srpska te nisu ni slale svoje poslanike u Lion. Car je za osvetu srpskoji bugarskoj crkvi, obnovio Ohridsku arhiepiskopiju i doveo u pitanje autokefalnost srpske i bugarske Crkve. Na srecu, ovi potezi nisu ostvarili veci potresu Srbiji.
Uros se ozenio francuskinjom Jelenom (nije definisano njeno porodicno poreklo).
Ona i njena sestra Marija u poveljama Karla I i Karla II ( 1285-1309) - Anzujaca, nazivaju se "dragim rodjakama", otud i ustaljen naziv Jelena Anzujska (hronicar tvrde da je ovo Urosu bila treca zenidba?)
Kraljica Jelena je dozivela duboku starost, umrla je 1314. godine i sahranjena u njenoj pravoslavnoj zaduzbini, manastiru Gradac, nedaleko od Brvenika pod Gradinom.. Izrodila je Urosu dva sina Dragutina i Milutina, njen dvor je bio Brnjaci na Ibru, imala je cak i skolu za siromasne devojke, kojima je obezbedjivala bogat miraz pri udaji. Jelena je ostavila mocan udeo u poslovima srpske drzave i crkve, imala je moc i energiju da se bori i sa papom i sa svakim protivnikom SPC-e. Za te zasluge SPC je Jelenu uvrstila u srpske svetitelje.
Za vreme Urosa Srbija ekonomski naglo jaca, pocinje eksploatacija rudnog blaga u Srbiju dolaze Sasi i Erdelji, kao i "zlatne horde", rudari koji su bezali isped Mongola su nalazili utociste u Srbiji. Nastavlja se kovanje novca koje je zapoceo kralj Radoslav.
Uros 1275. pustosi dubrovacko zaledje, zarobio je vojskovodju Dubrovnika Benedika Gundulica i oslepio ga je.
Venecija je posredovala, te je sklopljen mir, tako se Dubrovnik spasio poraza..
U to vreme Uros dolazi u sukob sa sinom Dragutinom, zbog neispunjenih obaveza prema mladom kralju? On je po ugovoru morao dati pola drzave sinu svom Dragutinu i Dragutin sa pomocu Ladislava Kumanca uspeva u jesen 1276. godine kod Gackog da porazi oca, kralja Urosa I-og.
Po ovom porazu Uros I se povlaci sa prestola u Zahumlje, zamonasio se i umro kao monah Simeon maja 1277. godine, telo mu je preneto i sahranjeno u njegovoj zaduzbini, manastiru Sopocani.
Uros je od istoricara nazvan "HRAPAVI", zbog promuklog glasa, imao je i nadimke "Uros Veliki" i "Nepobedivi kralj".
Nasilan silazak sa trona mu je "OMOGUCIO " rodjeni sin, sto je kao sto vidi ta pojava sasvim normalna u ono vreme bila.
Neobicna pojava koja ce kostati srpski narod mnogo, te posledice se svakako osecaju i dan danas.
Nesto o kralju Stefanu Dragutinu!
Nasilni dolazak na presto? Pomocu stane vojske i sile, nije uzdigao Dragutina u ocima svog naroda?
Jelena majka mu je oprostila greh ali, to nije bilo dovoljno da Dragutinu bud eoprosteno.
On je Majci dao izvesne posede na upravljanje, kao i svom bratu Milutinu.
Majka je dobila: Plav, Brnjake na Ibru, posede u primorju, od Skadra do Dubrovnika ( ti posedi su dugo zvani -posedi krajice majke). Dragutin je bio u dobrim odnosima sa Dubrovnikom sklopio je i trgovinski ugovor na pet godina, koji je 1281. godine produzen na neograniceno vreme. Dobre odnose je odrzao i sa kraljem Ladislavom IV-im Kumancem i njegovom majkom Jelisavetom. Dragutin je stupio i u savez sa Karlom I-im Anzujskim u ratu sa Vizantijom.
Koalicija (prikljuci joj se i Dragutin) je sacinjena u Orvijetu, 3. jula 1281. godine a cinili su je Karlo I-vi, titularni latinski car Filip, sin Balduina II-og i Jovan I-vi Tesalski.
Vojska cara Mihaila VIII-og je prodrla u Srbiju sve do Lipljana na Kosovu.
Ovim porazom Dragutin je stavljen pred svrsen cin.
A i nesretan pad s konja je pogorsao njegov ugled ( slomio je nogu podno planine Jelace 1282. godine).
Dozivevsi "bozju kaznu", on se odlucuje da sazove sabor i da preda vlas bratu Milutinu, to je ucinio verovatno iz straha da ne dozivi sudbinu cara Constantina Tihog, koji je svrgnut i pogubljen 1278. godine.
Odredbom sabora u Dezevi, kralj Stefan Dragutin je zadrzao titulu kralja i vladanje nad zemljama oko Rudnika, Arilje i Uskoplje, kod Trebinja ( trebinje je pripadalo kraljici Jeleni). Odluceno je takodje da se po Milutinovoj smrti na presto postavi Dragutinov sin Vladislav, bez razlike da li Milutin imao muske potomke.
Posle sabora u Dezevi, savremenici su prozvali Dragutina "kralj Stefan" a Milutina "kralj Uros".
Hronicari su Milutina smatrali samo regentom maloletnog Dragutinovog sina Vladislava ( koja zabluda?)
Dragutin se zblizio i sa vladarima unutrasnje Bosne, bracom Prijezdom, ban Stefan po dolasku na presto se zeni cerkom kralja dragutina Jelisavetom.
Upravo preko ove zenidbe (zenska linija) kralj Tvrtkoi-vi ( 1353-1391) je imao poreklo od Nemanjica, sto je i sam isticao, trazeci pravo nasledstva prestola u Srbiji ( po prestanku vladavine dinastije Nemanjica).
Pocetkom XIV veka ( ne zna se kad) doci ce do sukoba ( zar opet) izmednji brace. Povod je bio odredbe iz Dezevskog ugovora o redosledu nasedja?
Dragutin je umro marta 1316. godine ( pred smrt se zamonasio-ime Teoktis).
Sahranjen je u crkvi manastira Djurdjevi Stupovi u Rasu ( iznad crkve sv.apostola Petra i Pavla)
Mladji sin Dragutinov, Urosic j e umro pre oca,on je sahranjen u episkopskoj crkvi u Arilju.
Vladavina kralja Dragutina se zavrsavai na scenu stupa "COVEK IZ SENKE", kralj Milutin-kralj Stefan II Uros.
Taj kralj ce imati najduzu vladavinu u istoriji Srbije.

Izvor: Raska oblast

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 12:26 pm

VIII

Kralj Stefan Uros II
Kralj Milutin (1282-1321)

Vladar Srbije, koji je najduze vladao Srbijom.
Miluti je odmah po dolasku na presto, shvatio da se moze opastati samo snagom maca i lukavstvom!
Iskoristio je poznato Sicilijansko vecerne (31. mart 1282.), i napao Vizntiju, osvojivsi i opljackavsi Gornji i Donji Polog, Ovce Polje, Zletovo i Prijanec (podrucje oko Bregalnice)
Car Mihailo VIII pocinje pripreme za rat sa Milutinom, no smrt ( 11. decembar 1282.) ga sprecava u tome, ali naslednik prestola Andronik II Paleolog (1282-1328) ulzi u rat sa Srbijom.
Vojska cara je bila sastavljena od najamnika Turaka i Tatara, koji su uspeli da stignu do Prizrena i Lipljana,jedan odred je pokusao da forsira Nabujali Drim, no tada ih je Milutin napao i to je bio krah vizantiske ofanzive.
Milutin je u savezom sa bratom Dragutinom 1283. godine ucinio prodor u Makedoniju, izasao neposredno pod Svetru Goru i kod Hrisopolja na Egejko more (Ovo ce biti i granica Dusanove carevine).
Iste godine Milutin je osvojio Debar i Kicevo. Milutin i Dragutin su ratovali i protivTatara (Draman i kudelin) u Branicevskim oblastima, sto je povuklo i Sismana vidinskog kneza da napadne Srbiju.
On je jakom vojskom opustosio sve do Peci, cak je stradala i Zica.I Milutin u pravilno strateskom kontra napadu protera Sismana, zauze Vidin ( prestonicu), i sklopi se mir na inicijativu Nogaja.
Garancija tog mira bese politicki brak, Sisman se ozenio cerkom Milutinovog velikasa Dragosa,
a Sismanov sin Mihailo e ozenio Milutinovom cerkom Anom..
Kan Nogaj se nije mirio porazom i spremao je napad na Srbiju, no Milutin mu ponudi za taoca svog sina Stefana i isinove nekih velikasa. I mir bi prihvacen. U nemirima, koji usledise, kan Nogaj bi ubijen i tako opasnost po Srbiju sa te strane bi otklonjena a taoci se vratise u Srbiju.
Sa Vizantijom je stalno ratovao i na kraju vizantiski vojskovodja posavetova cara da sa Milutinom sklopi mir.
Usledili su pregovori i trazilo se resenje da se Milutin ozeni nekom princezom sa dvora cara (Milutin je vic bio ozenjen po TRECI PUT)
Prva zema Milutina je bila cerka tesalskog sevastokratora Jovana (ime nepoznato).
Milutin je ovu zenu brzo najurio. Druga zena Milutina je bila Jelisaveta, sestra kralja Ladislava IV Kumanca (1270-1290).
Njene dve seste: Katalina (udata za djevera Dragutina), a Marija je bila napuljska kraljica, zena Karla II Anzujskog (1285-1309).
Milutin je najurio Jelisavetu 1284. god, zadrzavsi cerku iz tog braka kod sebe.
Sa prvom zenom je imao sina Kostantina.
Treca Milutinova zena je bila Ana cerka bugarskog cara Terterija I-og, u tom braku ostaje do 1299. godine i u pregovorima sa carem Andronikom II-im, oko nove (cetvrte zenidbe) kralj Milutin proglasava brak sa Anom nevazecim.
Sa Anom je imao cerke Caricu i Anu, kao i sina Stefana (DECANSKOG)

Sin Kostantin nije priznavao redosled nasledja krune, koji je shvatio kao nevazan, iz razloga o nevazecim ocevim brakovima!

Pregovori o cetvrtom braku zapadaju u cor sokak, Evdokija sestra cara AndronikaII-og, udovica cara Jovana II-og (1280-1297), odbija da se uda za Milutina.

Milutin pristupa lukavstvu. Vrsi napad na Vizantiju i car Andronik II ponudi kralju Milutinu MALOLETNU CERKU SIMONIDU. Do ovog vencanja je doslo na srpskom dvoru 1299. godine (uslov .Simonida mora biti odgojena i spremna za brak)
Simonida je imala SAMO PET GODINA?*
U godinama koje su nastupale, Milutin se nasao u nezavidnoj situaciji.
Papa i francuski dvor vrse pritisak na Srbiju, nema vise onih finih naziva, Milutina nazivaju sizmatikom, sprmaju napad na Srbiju.
Ovoga puta Milutin je vesto izbegao rat.1307. godine upucuje sklolovane ljude u Aviljon papi Klimentu V-om, poslanika Dubrovcanina Marka Lukarica i Kotoranina Trifuna Mihailovica, sponudama da ce kralj u UNIJU. Poslanstvo je vrsilo o pregovore sa bratom francuskog krlaja Filipa IV-og Lepog (1285-1314). Ugovor je sklopljen 1308. godine, uz obavezu da Milutin da cete za osvajanje Carigrada i uda cerku Caricu za Karla Valoa.
Ovaj ugovor je potpisan u Golaku (danasnje Gnjilanje). No do vencanja Carice i Karla Valoa nikada nije doslo. Ovaj ugovor je imao nepovoljnost u odredbama oko uredjenja SPC-e.
Primat pape u odlucivanju nije bio povoljn za Srbiju, pogotovu pri biranju arhiepiskopa. Milutin je po pitanju pravoslavlja bio tolerantan. Ilustrqcije radi na jednom skupu 1305. godine su bili dva pravoslavna, dva katolicka svestenika i jedan bogumilski Djed. Paritert kojim se zluzio Milutin Papa nije uvazavao, ali je Milutina spasila smrt nemackog kralja AlbertaI-og (1298-1`308).
No, nedace nikako da ostave srpski narod na miru. Ovoga puta, najgori neprijatelj je napao ponovo srpsku drzavu.
Unutrasnji sukob oko podele kraljevstva, medju bracom. Milutin nije hteo da ispuni odluke Dezevskog sabora iz 1282. godine. Nameravao je da svoga prvorodjenog sina Konstantina postavi na presto, umesto Vladislava Dragutinovog kako je bilo odluceno!
Bas za vreme te svadje umire im majka kraljica Jelena i po smrti majke sukobi dobijaju nezeljene posledice.
Tracicne odluke, koje se ne mogu nicim opravdati. Vlastela Zete je htela da sin Milutinov bude naslednik krune i Milutin je naredio da mu se rodjeno dete OSLEPI i posalje u tamnicu u Skoplje.
Neki istoricari tvrde da je Stefan samo delimicno oslepljen i da je sa zenom Teodorom i sinovima Dusicom i Dusanom prognan u Carigrad. No na trazenje arhiepiskopa Nikodima (1317-1324) Stefan je dobio odobrenje da se vrati u Srbiju.

Po smrti krlja Dragutina 1316. Milutin ulazi u ratove sa koalicijom koju sacinjavaju: Dubrovacka republika, arbanaski prvaci, bosanski kralj Stefan II-i.
Milutin u tim ratovima prikljucuje predeo Usore, Soli i gornje Zahumlje Srbiji, tako i dobija izlaz na more u slivu Neretve. Milutin je pre ovog rata zarobio sinovca Vladislava i strapo ga u zatvor, ali je Vladislav krajem 1321. godine uspeo da pobegne.
Na crkvenom planu Milutin je bio tolerantan, pomagao je i katolicku crkvu (ikonu sa latinskim napisom je poklonio gradu Bariju za crkvu sv.Nikole).
Finasirao je zaduzbine svoje majke.
Obnavlja velelepni Hilandar, podize crke: Bogorodicu Ljevisku u Prizrenu,crkvu sveti Djordje u Starom Nogoricinu, Velelepni manastir Gracanicu, manastir Banjsku (svoj mauzolej).
No i Milutinu je dosao kraj.
On umire od srcane kapi 29. okrobra 1321. godine u NERODIMLJU, na Nemanjinom dvoru, sahranjen je u manastiru Banjski. Za vreme Kosovske bitke mosti kralja Milutina su prenesene U Trepcu, da bi 1400. godine prenesene u Sofiju, gde se nalaze i dan danas u crkvi - Sveti kralj.

Simonida po njegovoj smrti se vraca u Carigrad, gde se zamonasila u Drami u Zihnijskom manastiru, tu je i umrla i sahranjena. Taj manastir je onovio Car Dusan, Mosti Simonide su prenete u Prizren, a kasnije u Sofiju.
Time je i epoha kralja Milutina samovoljnika, nasilnika, ubice, razvratnika, graditelja i sveca okoncana.

Izvor: Raska oblast

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 12:33 pm

IX

Stefan Uros III Decanskom
(1321-1331)

Po smrti Milutinovoj u Srbiji se borilo oko dva meseca i tuklo, ko ce da dobije naslednu krunu.
Milutin je u natpisu na srebrnoj ikoni poklonjenu Bariju 1319. godine za naslednika odredio sina Kostantina (bio mu je poverio i Zetu), a Stefanu je bio poverio Budimlje .Vladislav sin Dragutina isto tako se upusta u borbu za krunu (posto mu je brat Urosica umro), a i Stefan se javlja (posto je objavio da je progledao).
I na kraju se Vlastela odlucila i krunisala je Urosa Decanskog za kralja Srbije 6. Januara 1322. godine, a njegovog sina Dusana za "mladog kralja" kome je poverena Zeta. Stefan je ponudio bratu ulogu savladarstva, ali Kostantin to odbija. Po tome dolazi do sukoba u kome Kostantin biva pobedjen i ubijen.
Sahranjen je u crkvi Zvecanskog grada.
Srbija je opet u neprilikama.
Na Srbiju se sprema Bugarski car Mihailo ( raskinuo je brak sa Stefanovom sestrom Anom, a ozenio udovicu cara Teodora (1300-1322)) i rat sa Srbijom je neizbezan. 1326. godine i vlastelina Brnivoja zauzima Peljesac i Ston, tako da je Srbija morala i tu da se uplete. Posedi su vracenio, a u ovim povracajima je ucestvovao "mladi kalj" Dusan.
No i Stefan sa brakovima nema srece, po krunisanju njemu umire zena Teodora (sahranjena je u manastiru Banjska) i Stefan je sada zeleo da se ozeni nekim iz kuce Anzujaca?! No taj pokusaj je propao, Stefan je morao da promeni veru da bi mogao da se ozeni cerkom Blankom od Filipa Terentskog.
Stefan je prinudjen da ucini zaokret prema Vizantiji i sklapa brak sa bratanicom cara Andronika II-og , Marijom Peleolog, cerkom Jovana Paleologa.
U novembru 1327. godine u ratu mladog cara i dede dolazi doraspada vojske, koja prelazi u Stefanov tabor, ratu se prikljucuje i Mihailo i mladi Andronik ulazi u Carigrad a srpska vojska se povlaci u Ohrid, no odatle je 1329. godine potisnuta od Andronika .Vizantija se sprema na Srbiju a i Mihailo.
Stefan ovoga put postupa pravilno. Oducuje se na pojedinacno ratovanje i ne dozvoljava spajanje Bugarske i Vizantiske vojske.
28. juna 1330. godine na Velbuzdu dolazi do najsjajnije pobede mladog kraljevica Dusana, on je bio na celu srpske vojske i uspeo je da pogubi cara Mihaila. Na vest o pogibiji Mihaila, vizantiski car odustaje od sukoba sa Srbijom, Stefan stavlja na presto u Bugarskoj sestrica Ivana Stefana (1330-1331), koji vec sledece godine gubi presto.
Na bugarski presto dolazi Ivan Aleksandar (1331-1371) sin despota Stracimira i sestre cara Mihaila.
Stefan je u sukobu sa sinom Dusanom razrusio dvor Dusana na reci Drimac kod Skadra, no na srecu dolazi do mira 1331. godine.
U Junu Dusan napada oca u Nerodimlju (dvor Nemanjica) i Stefan bezi u Petric, gde ga sin Dusan primorava na adbikaciju. Zatvorio ga je u Zvecansku kulu sa zenom i decom iz tog braka (poznat jedino Simeon?Sinisa).
Po nekim istoricarima Stefana je ubio Dusan, po nekima je Stefan zadavljen 11. novembra 1331. godine, no neki istoricari to negiraju.
No, ipak je Dusan zavrsio zaduzbinu Stefanovu Visoke Decane, gde su i sahranjenje mosti Stefana Decanskog 1355. godine.
Pada u oci, da svi ti nasi kraljevici i kraljevi su potezali mac na najrodjenije sa nekom zadivljujucom lakocom i uzivanjem.
Zasto se to radilo?
Pomodarstvo, ugled na kraljeve tog doba ili genetski kod kojim je zadojena bila loza Nemanjica.
Zna se da se ta loza zenila, sa svim mogucim princezama tog doba ( i sa istoka i sa zapada) i menjanjem genetskog koda, sta je ucinjeno, umesto da se rasno ta dinastija uzdize, ona se medjusobno unistavla. Tako da je vec smrcu Dusanovog sina, prestala da postoji po muskoj liniji!
Zalosno a i tragicno po Srbiju.

Izvor: Raska oblast

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 1:15 pm

X

Kralj i CAR Stefan Uros IV Dusan
U narodu Dusan Silni
(1331-1355)

O caru Dusanu su pisali (lagali-velicali) skoro svi pisci Balkana pa i Evrope.
Po pisanju istoricara izgleda da je vredeo jer po onoj narodnoj za dobrim se konjem dize prasina.
O Dusanu ima dosta na Internetnom izdanju "Rastko", ima knjiga od stranih istoricara ali, po meni najbolju pisanu rec o Dusanu je ucinio Dr. Gojko Desnica. Desnicina loza po majcinoj liniji vodi od loze Uskoka Stojana Jankovica, inace braca su mu istoricari i knjizevnic, a i srednju skolu je zavrsio u Rusiji, pa otuda skora sva istrazivanja za ovu knjigu poticu bas iz Petrovgradskih (Lenjingrad) arhiva.
Dusan se rodio u Zeti, mama mu je bila Teodora cerka Bugarskog cara Smiljca. Godina rodjenja je utvrdjena po Niciforu Grguri, on je dolazio u Srbiju 1331. godine, znaci kada se Dusan krunisao za kralja, a tada je imao 22 godine.
Znaci 1308. godine. Stefanov i Milutinov nesporazum, oslepljivanje i progon Decanskog su svakako uticali na psihu Dusanovu. Odrastao u zatocenistvu, izgnanstvu, preodredjen za vladara Dusan je brzo pokazo svoj ratnicki dar ali on je bio i intelektualno obdaren
Filip Mezner pise da je bio veci od velike dece, a da je kasnije porastao i bio veci od najvecih ljudi na svetu.
Danilo pise:
"Krasan je bio izgledom lica i divnom dobrotom tela svog mimo mnoge sinove ljudske"
Dusanov lik je uradjen u Leskovackom manastiru, naslikan je TONOM VELICANSTVA.
No Slava Dusanova pocine u boju na Velbuzdu. Subota 28. Juni sa hiljadu i dvesta oklopnika i 30 najamnika Dusan je iznenadio cara Mihaila (koji je pljackao okolo), po nasim izvorima Dusan je odrubio Mihaili glavu, a Danilo svedoci ovako:
"Nisu verovali da je pogubljen njihov car, no su mislili da je izbegao smrt u toj velikoj borbi i iznenada zapovedi gospodin kralj da se iznese mrtvo telo ovoga cara". Po Danilu konj se sapleo caru pri bekstvu i to ga je kostalo glave.
Dusan je tri puta krunisan.
Prvi put ko prestolonaslednik (suvladar) sa svojim ocem 6. januara 1322. godine.
Drugi put 6. setembra 1331. godine na saboru u Svrcinu.
Treci put 16. Aprila na sveopstem saboru u Skopju 1346. godine. Tada je postao gospodar Balkana.

U poveljama, on govori kao Vladar Srbije, Grcke, Bugarske i Albanije a ponajvise kao vladar Srbije i Grcke-ponekad "svedrzavni gospodin sve srpskiju zemalja i pomorskih" ili " car samodrzavac sve srpskijeh i pomorskih i grckih zemalja".
Dusan je najvise poznat po svom cuvenom zakonu.

Zakonik cara Stefana Dusana
( prevod Atonskog prepisa)
Neki ga nazivaju "Strumicki prepisi" inace ovaj zakonik lezi u Lenjingradu.

Zakonik blagovernog cara Stefana, leta 6857 indekt2, na praznik Vaznesenja Gospodnjeg, meseca Maja, 21 dan.
Ovaj zakonik je usvojio sabor i preosveceni Patrijarh Joanikije i sva vlastela todasnjeg carstva.
No i Dusanova vladavina je bila kao i predhodne.
Unutrasnje trzavice, on je vec u Zeti morao da gusi pobunu 1332. godine, Barski arhiepiskop je trazio od francuskog kralja Filipa VI (1328-1350) godine da pokori Srbiju.
Dubrovniku je nametnuo porez a poveljom im je dodelio Pologu, stim da Dubrovnik isplacuje osam hiljada perpera Srbiji.
Kotromancima su morali placati pet stotina perpera, sto je navelo Dubrovnik da traze pomoc od pape za svoju zastitu.
Dusam je sredio prilike sa Bosnom tako da se mogao okrenuti na istok.
Dok se Dusan spremao na Vizantiju u Srbiju je pobego Sigerijan vojskovodja cara Andronika. U to vreme se i Dusan zeni sestrom (Jelenom) bugagarskog cara Ivana, oni su se vencali na uskrs 1332. godine. Bilo je i pregovora da se Dusan ozeni sa 19 -godisnjom cerkom umrlog nemackog cara Fridriha Lepog (1315-1330), no u jeku ovih pregovora Jelena je rodila Urosa V-og 1337. godine i Dusan je ostao veran Jeleni i detetu.

Dusan je u pohodu na Vizantiju osvojio dosta, mir je sklopljen kod Soluna 1334. godine, Dusan je zadrzao Prilep, Ohrid, Srumicu i orhidski ariepiskop je prihvato uslove da Ohrid predje u sastav Srbije (on je ucestvovao i u krunisanju cara Dusana).
U pohodima na Vizantiju, Dusanu gine Sigerijan i on obeshrabren se vraca u Srbiju a Madjari su na severu bili upali u Srbiju. Dusan stize svojskom u Zicu a Madjari u panici napustise Srbiju. Dusan je goneci Madjare preko Save zaposeo posede Dragutina. Madjarima je u ovim borbama pomagao bosanski ban Stjepa II-i, dok su njegovi velikasi Ruzir i Milten Drazivojevic presli kralju Dusanu.
Tada se i Vladislavu gubi svaki trag (verovatno je pobego u Ugarsku).
Godine 1336. Dusan se upoznaje na dvoru cara Andronika III-eg sa Jovanom Kantakuzinom*.
(imati u vidu ovo poznanstvo).
Na Vizantiskom prestolu dolazi do promene, na presto stupa maloletni sin Andronika Jovan V Paleolog (1341-1391) Katarkuze podrzava ovo nasledstvo, posto dobija Regenstvo, no on pozadi toga izaziva gradjanski rat u Vizantiji, kojim uspeva da dodje na presto Carigrada. No on gubi pologu pa bezi u Srbiju, sastaje se sa Dusanom 1342. godine u Pristini. Oni zajedno osvajaju Ser, no razilaze se i Dusan se zblizava sa legitimnim carem Jovanom V-im. U tom zblizavanju Dusan veri svog maloletnog sina Urosa (imao je 7godina) carevom sestrom Marijom Paleolog.
Jovan trazi da Dusan zarobi Kantakuzen, no Dusan osvaja utvrdjenja: Voden, Kostur, Hlerin i okruzuje Solun.
Za to vreme Jovan Kantakuzin zeli da osvoji Solun i da mu to bude polazna baza za osvajanje Vizantije, on ide u Malu Aziju i dovodi SELDZUKE a kaznije OSMANLIJE.
Taj nepromisljen potez Kantakuzena je kostao Balnkan mnogo.
Dusan je 1345. godine zauzeo Serez (Ser), Dramu, Filipe, Kavalu, znaci cela severna Grcka sem Soluna je postala Dusanova bastina. Monasima Svete Gore je Dusan opstom hrisovuljom potvrdio pravo na ove posede.
Dusan se posle ovih pobeda u Seru (1345) proglasava carem. No morao je prvo uzdici maticnu crkvu na stepen Patrijarsije jer je samo partijarh mogao uzeti ucesca u krunisanju.
Sabor je odrzan u Skpolju 9. Aprila 1346. godine, na dan Cvetnice. Prisustvovali su: ohridski arhieskop Nikola, prestavnik grckog prestola, ceo svetogorski sabor sa protopopom Teodoritom, bugarski patrijarh Simeon i srpski arhieskop JOANIKIJE sa episkopatom SPC-e.
Uzdizanjem Arhiepiskoppa hirotisanjem u cin patrijarha, podeljen je i ucinjen ran ostalih crkava u buducoj carevini i posle sedam dana je Dusan krunisan za CARA, kraljica Jelena u caricu a devetogodisnji Uros za kralja.
Venecija, Dubrovnik, Bugarska su odmah priznale ustolicenje novog cara na Balkanu.
U to vreme Jovan Kantakuzen se krunise za cara Vizantije, posto je 3. Februara 1347. godine usao pobedonosno u Carigrad.
Dusan vec 1348. godine osvaja epirske oblasti i Tesaliju, Vizantiji oduzima pola Balkanskih poseda, a Srbiju je udvostrucio.

Tako da sada Dusan ima Srbiju pod svojom krunom od Save i Dunava do ispod Arte izlazeci na Korintski zaliv, od Neretve do Hrisopolja sa ostrvom Tasosom U Egeju, upravu nad Epirom poverio je svom polubratu Sinisi, a Tesaliju svom velikasu Preljubu, kome je dodelio titulu cesara. Anatema na Srbiju.
1352. godine carigradski patrijarh Kalista na nagovor cara Vizantije Jovana VI Kantakuzena baca anatemu na SPC, patrijarha, Carevinu, cara i ceo srpski narod.
Bez kanonskih osnova, ona je samo pokazala stepen mrznje i netrpeljivost Kantakuzena prema bivsem prijatelju Dusanu. No ova anatema je ipak imala vidljivo dejstvo, Kantakuzen je uslovljavao skidanje anateme vracanjem osvojenih Vizantiskih oblasti i predajom gradova.

Car Dusan nije docekao skidanje anateme.
Kalist je pregovarao sa caricom Jelenom u Seru 1364. godine o skidanju anateme, no u toku pregovora Kalist je umro 21. Aprila 1364. godine.
Opevan od svestenika SPC a na isistiranje Jovana Ugljese njegov naslednik patrijarh Filotej je zvanicno skinuo anatemu samo sa Ugljesinih poseda, koje mu je ustupila Carica Jelena po svom povlacenju u manastir, kao monahinja Jelisaveta.Ta partikularna unija je obljavljena 1371. godine, no sudbonosno pogubna bitka na Marici nije omogucila Ugljesi da realizuje partikularno skidanje anateme.

Dusan je izgubio dva rata protiv Turaka.
Neuspesano pregobvaranje Dusana da uda cerku za Ohranova sina je omeo Katrakuzen.
On je Osmanlije doveo iz Azije da bi prosirio svoju drzavu (kao placenike). Srbija gubi bitku kod Stefanije 1344. godine i kod Dimotika 1352. godine.
U ratu kod Dimotike Bugari su se povukli u utvrdjenu Dimotiku, tako da su Srbi bili porazeni. Srpsku vojsku je vodio vojskovodja Borilovic.
Zaposedanjem Galipolja Turci su pokazali Evropi, da nece lako napustiti istu, to je Dusan shvatio, poceo je pregovore sa Venecijom i Lajosem I-im Ugarskim kraljem. Dusan je imao nameru da osvoji Vizantiju i protera Turke u Malu Aziju.
Nazalos svoj plan nije ostvario. On je u Beru izdao povelju "pod Berom" 5. Decembra 1355. godine,
da bi samo posle dve nedelje car Dusan naprasno umro, 20. decembra 1355. godine u visini Bera.
Sa samo 48 godina. Sahranjen je u svojoj zaduzbini manastiru Svetih Ahrandjela u Prizrenu*
A da li je car Dusan OTROVAN ili umro to niko ni do danas nije uspeo da razjasni (makar danas tehnologia to moze da uradi?)
* Car Dusan nije nalazio mir ni mrtav!
Turci su 1455. zauzeli Prizren i opustosili Dausanovu zaduzbinu, a Sinan-pasa je na temelju te zaduzbine 1615. godine podigao Dzamiju, ne znajuci da se pod temeljima zaduzbine nalaze posmrtni ostaci cara Dusana.
NO.
1927. godine Dr.profesor Radoslav Grujic, tada profesor skopskog filosofskok fakulteta vrsi iskopavanja rusevina i slucajno pronalazi careve kosti.
Profesor posmrtne ostatke Dusana prenosi u Skopje, da bi ih 1941. godine preneo i smestio u Patrijarsiski muzej u Beogradu.
Da bi jos jednom u Nedelju 19. Maja 1968. godine, oko 9 sati posmrtni ostaci cara Stefana Dusana Silnog, preneseni iz Patrijarsiskog muzeja u crkvu Sv.Marka i tu polozene.
Neko je tada zapisao:
"DUH NASEG CARA DUSANA SILNOG" OZIVELE KOSTI "PRED OCIMA CELOG...-NEMANJICKOG NARODA "
Tako se ugasilo jedan zivot jednog velikog coveka a sa njim je pocela i da se gasi i dinastija Nemanjica i srpska drzava da tone u propast.

Ostao je samo poslednji iz cuvene loze Nemanjica Car Stefan Uros!

Izvor: Raska oblast

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 1:27 pm

Naravno o Dusanu Silnom ne mozeo bez njegovog Zakonika
Dusan je jedini vladar u nasoj istoriji,
koga ja priznajem.
Njegovo, sto je radio je jedino valjano uradjeno tad za veliku Srbiju.

Стефан Душан

Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346 — 1355). Био је син краља Стефана Дечанског и отац цара Уроша Нејаког, последњег владара из династије Немањића.
Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, искористивши унутрашње немире у Византији. Ратовао је и са угарском краљем Карлом Робертом и босанским баном Стефаном II Котроманићем. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, а српску цркву је са ранга архиепископије уздигао на ранг патријаршије.
Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је манастир Светих Арханђела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.
Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.

Srbija kroz vekove 3713e63a205d2cc1447661e

Мапа Србије за време Цара Душана ( око 1350.год. )
Srbija kroz vekove 7dd2039c9338c1723d9f999

Политичке прилике на Балкану уочи Душановог доласка на престо биле су доста сложене. Моћна Византија почиње да опада, а млади српски краљ Стефан Душан, син Стефана Дечанског, крунишући се 1331. године имао је за циљ да ослабљену Византију замени моћним српско-грчким царством. Непосредно по доласку на престо, Душан шири своју територију, тако да се убрзо српска држава проширила од Дунава до Коринтског залива и од Јадранског до Јегејског мора. Тако је Србија, освајајући велико пространство, била под јаким утицајем Византијског царства. Грчки језик постаје службени упоредо са српским. И сам цар Душан писао је повеље на грчком језику и потписивао на грчком. Тиме је хтео да искаже поштовање према византијском правном реду освештаном ауторитетом православне цркве и хиљадугодишњег великог царства. Из истих разлога се и Душанов полубрат Симеон осећао много више Грком него Србином, а Јован Асен Комнен, брат његове жене, потписивао се грчким језиком на својим српским повељама. Утицај Византије био је присутан и у уметности. После доласка Срба у македонске крајеве, византијски стил се осетио и у српској архитектури (Богородица Љевишка у Призрену и Грачаница на Косову) потискујући постепено “рашку школу”. Тако је византијски стил епохе Палеолога преовладао у српском грађевинарству.
Још од Римске империје једна од највећих царских дужности била је законодавна. Кодофикаторски рад цара Душана требало је да буде, између осталог, потврда његовог права на царску круну и моћ царевине. Дакле, разлози за доношење Законика били су, пре свега, правни и политички јер “у 14. веку цар Стефан Душан био је, можда, најмоћнији владалац у Европи; изгледало је несумњиво да је Цариград на домаку његове руке”.
Проглашењем за цара Срба и Грка, Душан је показао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су се византијски закони као и канони византијске цркве користили као своји. Тако је византијско право уграђено у темеље читавог система средњевековног српског права.
Рад на Законику је сигурно започет неколико година раније, пре његовог званичног проглашења на Сабору у Скопљу 1349. године. За писање Законика неопходно је било познавање византијског права, српских писаних правних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи, дакле Законик је морао одговарати тадашњем развитку правне свести. Пет година касније (1354) Душанов законик је допуњен новим одредбама.
Поред правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком 13. века коришћен први писани правни извор византијског порекла. Свети Сава је после проглашења аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао Номоканон патријарха Фотија. У Номоканону Св. Саве најважније место су заузимала црквена правила (канони), али и цео Прохирон и део Јустинијановог закона. Ово дело Св. Саве је и у Душаново време заузимало угледни положај у српском правном систему. У то време у Византији се јављају и нови правни зборници. Синтагма Матије Властара, солунског монаха и канонисте, писана на грчком језику 1335. године. Основе овог зборника чине тумачења Јована Зонаре са почета 12. века и Теодора Валсамона, 1169-1177. год. Пошто се Синтагма директно супротстављала интересима Српског царства, она у изворном облику не улази у Душанов законик, већ њена редакција позната у науци као Скраћена синтагма, поред Јустинијановог законика који је представљао компилацију византијских световних закона (Василик, Прохирон и Еклога).
Душанов законик настаје у време потпуно развијених феудалних односа и издиференцираних класних обележја. Србија је већ у то време превазишла правне обичаје, постојеће појединачне писане законске прописе домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодификаорском раду чији је најважнији резултат Душанов законик.
Посебну пажњу представља први део Законика из 1349. године са 135 чланова. Допуњен је 1354. од 136. члана до краја, како би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа. У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком поледу, а црква својим утицајем на религиозног средњевековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Овакав однос цркве и државе потиче из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе.

Izvor: Dusanov zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 1:28 pm

II

Закоником се регулишу основни сталешки односи и одређује карактер државног и друштвеног уређења, тако да би се могао назвати и “уставом” средњевековне Србије. Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, чине значајан део Законика.
Највиша власт у феудалној Србији прве половине 14. века припадала је владару. Он је, ипак, није вршио самостално, већ уз помоћ државног сабора. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја у доношењу Законика.
Сабори о којима има највише помена у законодавним споменицима за владавине цара Душана, јесу старе установе, а у правним изворима помињу се још од краја 12. века. Сабор се састојао од свештенства, властеле, владара и његове породице. То није било народно представништво, већ скуп привилегованих сталежа са владаром на челу. Властела је била моћни повлашћени сталеж у Србији чија се моћ заснивала на њеним земљишним поседима, за разлику од себра - неповлашћеног зависног становништва (меропси, Власи, робови и један део сеоских попова).
Одредбе из области грађанског права су у Законику малобројне: стварно, облигационо, брачно и наследно право.

Велики део Душановог законика је посвећен кривичном праву где се уводи и нови термин за кривицу - “сагрешеније”. То је подразумевало прекршај неке државне норме или моралне заповести, што је, по византијским схватањима, истовремено уперено и против божанског закона. Казне су биле врло сурове, а Душанов законик је преузео из византијског права све врсте сакаћења осим кастрације.
Организација судства у феудалној Србији није била јединствена. Постојало је неколико врста судова чија је надлежност била подељена по категоријама становништва и врстама кривичних дела (црквени, властелински, државни). Црквени суд је судио припадницима клера за све спорове и сва кривична дела. О постојању властелинских судова у Душановом законику нема директних података, али из неких чланова може се закључити да су постојали. Душановим закоником су установљени државни судови који су били надлежни да суде све спорове световне властеле, као и њихова кривична дела.
Осим држвних судова по областима, постојао је и суд на самом царевом двору који је судио властели која је живела на двору. Претпоставља се да су постојали и рударски судови који су судили рударима - Сасима.
Законик цара Стефана Душана који је донешен на два законодавна сабора, 1349. и 1354. године, није сачуван у оригиналу. До данас је сачуван у 25 пронађених рукописа (преписа) насталих у раздобљу од 14. до 19. века. Још нису евидентирани сви пронађени рукописи из 19. и 20. века. Сваки од тих рукописа одликује се и својим посебним редакцијским карактеристикама. Упоредна проучавања, односно научна историографија пронађених рукописа Душановог законика почиње са Павелом Јозефом Шафариком, познатим славистом прве половине 19. века. Шафарик почиње са упоредним проучавањем Текелијиног, Раковачког и Ходошког рукописа већ 1831. године у Бечком књижевном годишњаку. Душнов законик први пут је објављен 1795. године по тексту једног од преписа млађе групе, по тзв. Текелијином рукопису из 18. века у четвртој књизи Историје словенских народа Јована Рајића. Раковачки (Новосадски) рукопис појављује се 1828. год у издању Ђ. Магарашевића, а 1831. Шафарик је дошао и до Ходошког рукописа. После Шафарика неколико истакнутих словенских научника настављају научно проучавање Душановог законика: В.А. Маћејевски, А.Ф. Кухарски, Т.Т. Зигељ, Д.Т. Флорински, С. Новаковић, А. Соловјев, Н. Радојчић, В. Богишић, Ђ. Магарашевић, Ј. Ђорђевић, В. Мошин и др. Данас литература о Душановом законику броји око осам стотина библиографских јединица.

Одмах после објављивања у Рајићевој историји, Душанов законик је доживео и прве преводе на стране језике, најпре на немачки и француски. Године 1870. Стојан Новаковић објављује Призренски рукопис, други потпуни текст дотад понуђен научној јавности, а допуњен је са неколико чланова Београдског (Рудничког) рукописа. Тај исти рукопис касније приређује и Теодор Зигељ по изванредном препису В.И. Ламанског. Ускоро затим појавило се и једно ново, веома значајно издање Душановог законика које је приредио Х. Јиречек.
За време од преко деведесет година откако је Законик први пут објављен у Рајићевој Историји, била су објављена само четири рукописа у њиховом интегралном облику: Текелијин, Раковачки, Ходошки и Призренски рукопис. Велики допринос објављивању Душановог законика и анализирању његових рукописа дао је осамдесетих година прошлог века Т.Д. Флорински својом исцрпном студијом о законодавној делатности цара Стефана Душана и посебно објављивањем текстова неколико рукописа Душанова законика. Флорински је у прилогу своје студије објавио интегралне текстове четири рукописа - Струшког, Атонског, Раваничког и Софијског. У разним поглављима своје студије донео је новије и шире описе свих седамнаест рукописа Душановог законика до којих је дошао, где је местимично извршио упоређење њихових редакцијских варијанти. Тиме је упознао науку са садржајем и карактером необјављених рукописа - Бистричког, Шишатовачког и Београдског.

Стојан Новаковић, после неуспеха са својим првим издањем, крајем прошлог века приређује ново издање Законика по тексту Призренског рукописа, додајући неколико чланова из Атонског, Бистричког и Раковачког рукописа, поштујући његов аутентични распоред чланова. У овом издању Новаковић даје превод текста на савремени српски језик. У уводној студији аутор је описао и 22 рукописа Душановог законика. Ово друго издање послужило је као основа многим новим издањима и преводима на стране језике и као основно издање за научну интерпретацију у историјско-правној науци.

Уочи Другог светског рата појављује се А. Соловјев са издањем Грбаљског рукописа Душановог законика. Тако научна јавност добија први пут текст једне од црногорско-приморских редакцијских верзија Душановог законика. После Другог светског рата В. Мошин објављyје три нова преписа: Студенички, Загребачки и Богшићев рукопис. Тиме је, у основи, била комплетирана приморска група рукописа Душановог законика.

Веома је важан допринос Николе Радојчића на текстолошким и библиографским питањима рукописа Душановог Законика; први је у науци објавио фототипска издања потпуних текстова Призренског и Струшког преписа.

Izvor: Dusanov Zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 1:30 pm

III

Данас су познати следећи преписи Душановог законика: Струшки из 1395. год. (Држвна библиотека, Москва, бр. 29 М 1732); Атонски око 1418. год (Државна библиотека, Москва, бр. 28 М 1708); Хиландарски из прве трећине 15. века (Библиотека манастира Хиландара, бр. 300); Студенички из 1426/36. год. (Загреб, ЈАЗУ, бр. 4(римски) d 114); Бистрички из 1444/54. год. (Државни историјски музеј, Москва, бр. 151); Барањски из 1479/99. год. (Универзитетска библиотека, Београд, бр. 39); Призренски из 1515/25.год. (Народна библиотека Србије, Београд, бр. 688); Ходошки око 1440.год. (Народни музеј, Шафарикова збирка, Праг, бр. 9 (римски) F 10); Раванички, половина 17. в. (Народни музеј, Праг бр. 9(римски) Х 7); Софијски, половина 17. в. (Народна библиотека Св. Кирил и Методиј, Софија, бр. 239) Раковачки из 1700. год (Народни музеј, Праг, бр. 9(римски) d. 2); Борђошки из 17 в. (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 176); Текелијин из 17. века (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 352); Стратимировићев с краја 17. или почетка 18. в. (Библиотека Матице српске, Нови Сад, бр. 352); Ковиљски из 1726. год. (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 353, А 21); Загребачки (Паштровски) из средине 18. в. (ЈАЗУ, Загреб, бр. 3(римски) а 28); Патријаршијски (Карловачки) из 18.в. (Патријаршијска библиотека, Београд, бр. 42); Карловачки из 1764. год. (Народна библиотека Србије, бр. 42); Грбаљски, преписан после 1772. год. (Народни музеј, Вршац), Јагићев из средине 19. в. (Библиотека Јагићевог семинара, Београд, Ј. 1602); Богишићев из половине 19. в. (Богишићева билиотека, Цавтат); Попиначки из 1784/85. год. (Библиотека Матице српске, Нови Сад, бр. 352, А 22). Поред ова 24 преписа постојао је и Руднички (Београдски) рукопис из 17. в. који је изгорео у Народној библиотеци у Београду приликом бомбардовања 6. априла 1941. године.

Сваки од ових рукописа представља редакцијску верзију своје врсте, са својим садржајно-правним језиком, провописним и другим особеностима. Зато сваки од ових рукописа има одређен значај у научним истраживањима, како за историјско-правну науку, тако и за друге научне дисциплине: за политичку, култрну и привредну историју, филологију, историју уметности и др. Законик цара Стефана Душана представља дело посебне законодавне делатности, независно од тога што је истовремено и део општег законодавства средњовековне српске државе.

У новије време, 1975. године, Одбор за изворе српског права при Српској академији наука и уметности у Београду почео је са објављивањем свих познатих преписа Душановог законика, поштујући њихову хронологију и примењујући најсавременије методе археографије, односно кодикологије, текстологије и филигранологије. До сада су изашла три тома, где су објављени следећи преписи : Струшки и Атонски (Прва књига), Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички (Друга књига), Барањски, Призренски, Шишатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски (Трећа књига). Најновији превод Душановог законика на савремени српски језик, уз уводну студију, приредила је Биљана Марковић у едицији Стара српска књижевност у 24 књиге.

Законик цара Стефана Душана, најзначајнији споменик средњовековног српског права, заузима високо место у историји српске књижевности. Одликујући се типичном средњовековном литерарношћу, дело оваквог профила карактерише спој свечаног, црквенословенског и народног, обичног и канцеларијског језика. Ретко се где види као у повељама колико српска средњовековна књижевност не подноси модерну класификацију књижевних родова. Својим правним одредбама повеље су изван књижевности, али својом идеологијом власти и правичности, молитвеном атмосфером, аутобиографским исказима и привлачном нарацијом оне каткада показују уистину одуховљене и узбудљиве примере српске прозе. Познати византијски правни кодекси, преведени са грчког на старословенски језик и у веома особном избору и саставу српских кодификатора, као што су Крмчија Светог Саве и Властарева синтагма, обогатили су већ својим језиком и карактеристичним згуснутим изразом, средњовековну српску кулуру не мање него преводи волуминозних песничких корпуса попут минеја, триода или осмогласника, или хагиографско-биографских пролога, читачких минеја, панегирика. Зато се Законик цара Душана мора посматрати и као израз књижевне речи. У овом кодексу спаја се реторски исказ са тачним формулацијама једног правничког језика, језика високог стила црквенословенске традиције са оплемењеним народним језиком. Заједно са повељама, међу којима се манастирске ктиторске даровнице истичу својом унутрашњом слојевитошћу и богатом семантиком своје речи, и уз друге правне кодексе и текстове, Законик цара Стефана Душана је велико достигнуће српске културе и српске књижевности средњег века. Писан средином 14. века, на врхунцу развојне линије што се успињала још од последњих година 12. века, упоредо са ликовним уметностима, економском и државном снагом српског народа, Законик је у потоња времена преписиван не само као збирка правних прописа и наслеђе једне државности, него и као сведочанство племените, истанчане и живописне књижевне речи.

Српски цар Стефан Душан постао је велики законодавац попут царева Јустинијана, Лава шестог Мудрог и Василија Првог, држећи се духа и традиције римско-византијског права. Извори овог Законика, дакле, нису само византијски. Византијски су само идеолошки темељ и правни модел кодификације којим се у српским и грчким земљама уводи јединствени правни систем. “Законик благословеног цара Стефана Душана” је епохално законодавно и уставотворно дело европског нивоа и правне културе и цивилизације.

Izvor: Dusanov zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 1:37 pm

Srbija kroz vekove 394e15b11dd807f2c3d46cc

Проглашењем за цара Срба и Грка, Душан је истакао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су и византијски закони, као год и канони и правна правила византијске цркве, преузети као своји, а том, сопственом кодификацијом требало је разрешити противречности и разлике у правном поретку између "Романије" и старих српских земаља, где се до тада владало по "обичајима српским". Тако је Душанова кодификација у исто време била и правна унификација, уједињење правног поретка у читавој држави. Тиме је византијско право коначно уграђено у темеље читавог система средњовековног српског права.
Рад на Законику је сигурно започет неколико година пре његовог званичног проглашења на сабору у Скопљу 1349. године. Вероватно је, мада о томе нема података у до сада познатим изворима, основана нека законодавна комисија која је радила на тексту Законика. Тешкоћа је морало бити много, јер је било неопходно прецизно познавање византијског права, претходних српских писаних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи. Због тога је текст Законика морао бити добро припремљен и тек онда изнесен на сабор. Немамо никаквих података о реаговању властеле и о евентуалном противљењу овом легислаторском раду. У сваком случају, ситуација у Србији разликовала се од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила кодификаторским намерама Карла IV. Одлучан отпор од стране високог племства - панова (великаша) спречио је да Маjestas Karolina буде примљена у сејму. У Србији је пет година доцније (1354) Душанов законик допуњен новим одредбама.

Srbija kroz vekove 7a604ede71b976c20c279d4

Развитак друштвених и државних односа у Србији био је подложан утицају развијенијег Византијског царства, које је и у периоду опадања своје моћи вршило снажан уплив на православне земље. Овај утицај је посебно значајан када се посматра правни живот средњовековне српске државе. Поред правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком ХIII века ушао у употребу први писани правни извор византијског порекла. Сава Немањић - Св. Сава је по проглашењу аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао Номоканон , који је, као скуп црквених и световних правних прописа, добио велику важност у Србији. У Номоканону светога Саве најважније место су заузимала црквена правила (канони) са тумачењем канониста, али је ту био и читав Прохирон и део Јустинијанових новела, оно што се називало "градски закон". Номоканон је и у Душаново време задржао угледан положај у српском правном систему. У Византији су се тада јавили и нови правни зборници. Значајна је појава Синтагме Матије Властара, солунског монаха и канонисте, написане на грчком језику 1335. године. То је такође био номоканонски зборник којим је обухваћена грађа црквеног и грађанског права. Сви прописи су у грчком оригиналу Синтагме груписани у тзв. "саставе", по реду грчког алфабета (укупно 24 састава). У оквиру сваког састава налазе се прописи о предмету чији назив почиње одговарајућим словом. Од византијских правних коментатора Матија Властар користи тумачење Јована Зонаре (почетак ХII века) и нарочито Теодора Валсамона, чија канонска тумачења из 1169-1177. леже у основи овог Зборника. При томе се Властар обично не позива на своје изворе и не прави разлику између текста канона и његовог тумачења, Валсамонови тенденциозни ставови добијају исти ауторитет као и сами канони, и тако постају прворазредни извор права.
Властарева Синтагма истиче идеју свемоћи византијског владара, његовог политичког и духовног доминијума. Њоме се одбија признавање и српске и бугарске црквене аутокефалије и одриче право било ког другог народа да свој државноправни ранг уздигне на степен царства. Тиме се у својој оригиналној редакцији Синтагма директно супротставила интересима српске цркве и државе, а посебно интересима српског царства. Оваква Синтагма није ушла у састав Душановог законодавства. У српски правни систем ушла је једна нарочита редакција Синтагме које нема у грчким рукописима. То је оригинална српска ревизија начињена на основу превода охридске редакције Синтагме. Та "скраћена Синтагма" очишћена је од свих сувише византофилских правних одредаба и тумачења, од већине црквених прописа и била је погоднија за коришћење у световним судовима, чему је и била намењена. Осим ових општих црквених правила, сведених на четвртину укупно преузетог текста Синтагме, ревизијом су изостављене и све одредбе које немају законску санкцију, остављени су готово без промена сви закони византијских царева који су у грчким земљама, у "Романији", одавно важили као закон, а у Србији до тада били познати преко Номоканона светог Саве. Скраћена Синтагма је ушла у све зборнике Душановог законодавства, уз сам Законик и уз Јустинијанов закон.
Јустинијанов закон је компилација византијских световних закона, претежно у области аграрних односа. Текст овог закона је делимично преузет из византијског законодавства, и то Земљорадничког закона са краја VII или почетка VIII века, а затим из Василика, Прохирона и Еклоге. Ова компилација је непозната у грчким рукописима и представља самосталан рад српских правника. Поред Скраћене Синтагме и Правила Јована Посника (цариградски патријарх 582-595), прераде духовног приручника од стране Матије Властара, Јустинијанов закон је ушао углавном у све зборнике Душановог законодавства.
Сам Душанов законик је настао у време развијене феудалне државе. Србији нису више били довољни правни обичаји, постојећи појединачни писани законски прописи домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодофикаторском раду чији је најважнији резултат био управо Душанов законик.
Посебну целину представља први део Законика из 1349. године, који садржи 135 чланова. Законик је допуњен 1354. године од члана 136. до краја. Динамичан развој друштвених односа условио је нове ситуације, које је требало правно регулисати. Осим тога, вероватно су у току примене првог дела Законика уочене неке празнине. Тако је новелирано дотадашње Душаново законодавство да би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа.
У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Утврђена су судска права цркве, општа обавезност црквеног брака, предвиђене су санкције за сузбијање утицаја латинске цркве и разних јереси. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком погледу, а црква својим утицајем на религиозног средњовековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Однос тесне међусобне сарадње и повезаности државе и цркве прихваћен је из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе. И у Византији и у Србији се истовремено са утврђивањем велике моћи цркве истичу њене обавезе према православном становништву, а пре свега њене каритативне дужности.
"Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Феудално устројство државе и друштвено-економских односа овде је добило свој највиши правни израз ." С обзиром на то да Законик регулише основне сталешке односе и одређује карактер државног и друштвеног уређења, могао би се условно назвати "уставом" средњовековне Србије. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, сачињавају значајан део Законика.

Владар је био, пре свега, врховни војсковођа. У средњем веку, испуњеном сталним ратовима, често је лично вршио ту функцију. Као носилац врховне судске власти издвојио је неке случајеве из надлежности других судова и поверио их свом суду. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја посебно у доношењу Законика. Управна власт је ојачала баш у доба Стефана Душана и остваривала се преко разгранатог феудално-чиновничког апарата, што је имало за последицу увођење нових титула и звања по угледу на Византију. Владар је био господар целокупне територије своје државе, као и целокупног становништва и зависност и независног. За средњи век је карактеристична тзв. подељена својина. Владар је имао сву земљу у врховној својини - dominium eminens; део својинских права преносио је на световну и црквену властелу и неке институције, пре свега манастире- dominium directum; најзад, један део својинских права припадао је и зависном слоју људи- dominium utile. Владар је себи задржавао право да од властеле одузме dominium directum у неким случајевима, нарочито у случају издаје. Један одређени фонд земље је увек био у потпуној својини владара (осим dominium utile). Владар је одатле је црпео један део својих и државних прихода, који нису били разграничени, одатле је властели давао баштине и проније и богате поклоне цркви и манастирима. У тај фонд је улазила пронијарска земља после смрти пронијара и свако конфисковано имање, а ту је било настањено становништво зависно директно од владара. Мада је врховна власт владара према целокупном зависном становништву била несумњива, она се према насељеницима властелинских и црквених поседа остваривала само посредним путем.

Izvor: Dusanov Zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 1:39 pm

II

Између владара и његових феудалаца постојало је непрекидно супарништво. Владар је желео јаку централну власт, док је властела желела јачање своје моћи и увећавање поседа. Да ли је у одређеном периоду била јача или слабија централна власт, зависило је од многих унутрашњих и спољашњих фактора, као и од личности самога владара. Да би на неки начин обуздао самовољну властелу, владар је обично држао јаку најамну војску. Најамну војску је држао и цар Душан. Ова војска, састављана од професионалних војника различитих народа, била је један од ослонаца његове моћи. Цар Душан је успевао да ограничи властелу и да одредбама Законика предвиди различите мере у том циљу. На западу се владар често ослањао на грађанску класу, чији су интереси били супротни интересима властеле. У Србији грађанска класа није била развијена, мада су се за то почели стварати одговарајући услови.
И Византији и Србији је током целог срењег века остао стран компликовани хијерархијски однос вазалности, који је карактеристичан за западне феудалне државе. Јака централна власт и зависност великог и малог племства директно од владара, била је карактеристика овог типа феудалних односа. Не разумевајући специфичност крунског вазалитета, неки западни аутори су побијали могућност постојања феудализма у Византији и њено државно уређење упоређивали са старим источним деспотијама.

Сабори о којима има највише помена у законским споменицима управо за владе цара Стефана Душана, јесу стара установа. Извори помињу саборе од краја ХII столећа, али су они, несумњиво, још старији, јер су у време Немањића већ "стабилизована установа" обичајног права. Сабор се састојао из свештенства, властеле, владаоца и његове породице. Сазивао га је сам владар у свим ситуацијама у којима је то налазио за потребно. Врло је вероватно да многе важне одлуке владар ипак није могао донети без учешћа сабора и да би таквим покушајем довео себе у незавидан положај. Властела је морала учествовати у доношењу одлука, а не давати само формалан пристанак. Немањићи, који су често долазили на престо насилним путем уз помоћ властеле, нису могли властелу потпуно уклонити из одлучивања и употребљавати саборе само као формално тело, које акламацијом потврђује већ донете одлуке. Сабор је сазиван писменом наредбом, приликом владаочевог крунисања или абдикације, затим када је требало приказати савладара или наследника престола, када је требало поставити новог архиепископа или отворити нове епископије, а понекад и приликом оснивања нових манастира. Сабор је био феудална, а не народна установа, преостала из преддржавног периода. То није било народно представништво, већ скуп привилегисаних сталежа с владарем на челу.

Srbija kroz vekove 6ce2266b7383d503eff0db4

Опсада града Ерга
Минијатура из српског илустрованог псалтира (Минхенског псалтира)

Izvor: Dusanov Zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 1:41 pm

Srbija kroz vekove 9c25de63ca091a7700c85dd

Црква у Србији није имала претензија на световну власт, па се и њен положај према владару, представнику државе, разликује од положаја цркве на западу. У Србији је црква била увек уз владара и помагала његову борбу против властеле. Када се српска црква одвојила од охридске и добила свог архиепископа, њен углед је знатно порастао. Српска црква је под окриљем државе и у складу са интересима српске средњовековне државе прешла вишестепени развојни пут. Од несамосталне рашке епископије, која је била ослобођена подређености охридској архиепископији 1219. године, она је израсла до патријаршије 1346. године. Такав њен развој јачао је позиције српске државне независности, али истовремено он је одговарао и посебним верским и друштвеним интересима и захтевима цркве. Потврђујући велику улогу вере и цркве у српској држави, Душанов законик почиње речима - "Најпре за хришћанство...". Нема толеранције за јереси, па ни за "јерес латинску", односно католичку веру. Мада припадници дубровачких колонија у српским градовима слободно исповедају католичку веру, мада Саси, који живе у рударским насељима, имају велике повластице и нико их не прогони због њихове припадности западној цркви, оштра одредба се упућује православном живљу - "И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца" (чл. 6). У следећем члану Законик налаже да се поставе протопопи по свим градовима и трговима, да би одвраћали хришћане од вере латинске и вратили покрштене у православну веру. Највећи број католика се налазио у градовима и њихов утицај је ту био најснажнији, те је стога била неопходна законска мера да се осигурају интереси православне цркве баш у тим деловима царства. Католичка црква се није никад помирила са губитком покрајине Илирик и у сваком је погодном моменту покушавала да поврати свој утицај. За то су били најпогоднији ктолички свештеници који су се налазили у средишту православне земље. Законик предвиђа оштре санкције у борби против католичког прозелитизма (члана осам). Православна црква није допуштала мешовите бракове, па их следствено томе забрањује и држава. Низ одредби у Законику има за циљ онемогућавање утицаја католичке цркве на истоку. Дужност је православног цара да сачува и ојача православну веру, и Душан, који себе сматра наследником свих претходних православних византијских царева, жели да то постигне. У Србији је однос међусобне сарадње државе и цркве био углавном непомућен током целог средњег века. Није било многобројних јеретичких покрета као у Византији, па се није никада десило да се цар и патријарх нађу у два супротна табора. Српски владари су генерацијама јачали српску цркву, па је српски цар чинио то исто свим расположивим средствима.
Овакав однос државе и цркве је прихваћен из Византије. Цар је заштитник цркве, а патријарх царев саветник. Сарадња византијске цркве и државе, тесна и стална, била је диктирана непосредним интересом обеју страна. Држава је прогањала јеретике као државне преступнике, а црква је анатемисала бунтовнике. Онога ко се супротставио православном владару, црква је кажњавала екскомуникацијом, онога ко се није потчињавао православној цркви, одбацивала је држава. Неки научници су овај однос државе и цркве назвали цезаропапизмом, желећи да докажу да је византијска црква у свему била подложна држави и представљала само њен саставни део. То се мишљење не може прихватити, мада је чињеница да је однос државе и цркве у Византији, па и у другим православним земљама које су биле под утицајем свега што је долазило са ортодоксног истока, био неупоредиво ближи него на западу. Идеал Византије је био савез царства и цркве, њихово прожимање под руководством цара и патријарха. Наравно, у пракси је долазило до честог одступања од оваквог идеала, али у сукобима није цар увек био победник. Црквени обред крунисања није у средњем веку било само спектакуларна формалност. Овим црквеним обредом се и узурпатор, каквих је било много у дугој византијској историји, проглашавао легитимним царем. Евентуални изостанак крунисања, односно одбијање цркве да цару да свој "благослов", могло је имати непријатних последица. Важност крунисања је добро знао и цар Душан. Великим трудом и богатим даровима успео је да стекне наклоност српског и бугарског свештенства, грчког свештенства из освојених византијских крајева и монаха Свете Горе. Оснивање патријаршије и избор патријарха Јоаникија били су неопходна припрема за крунисање. Тек је цар са патријаршијом и после црквеног обреда крунисања могао бити легитимни цар по средњовековним схватањима.
Уплив цркве у држави био је олакшан и економском моћи њених установа. Црквене установе нису биле само идејни актери већ и накрупнији корисници феудалног начина производње. И пре доношења Законика црква је поседовала велика феудална имања. Било је манастира с пространим поседима, налик на велике опатије у Угарској, Италији и Немачкој. Црквена имања су имала веће повластице од властелинских. На црквеним имањима није постојала обавеза великих и малих работа (чл. 26). У чл. 23 црква се ослобађа дужности преноса ствари за државне, војне или какве друге важне потребе; та обавеза постоји само када путује цар са својом великом пратњом.
"Црква је уживала управни, економски и судски имунитет, који је био већи од имунитета властеле. Право имунитета није хришћанска црква стицала из милости држава, у којима се инсталирала, него га је носила са собом као своје рођено, а од Бога установљено право, које су јој новопокрштене државе признавале као установу божанственог закона. Историјски је хришћанска црква наследила повластице од цркве јеврејске, за коју је генетички била везана. У светом писму старог завета, које је хришћанска црква усвојила, наишла је на готове одредбе Божанственог закона о црквеном имунитету, које су постале обавезне за сваку хришћанску државу. И у Србију је институција црквеног имунитета дошла као готова и несумњива." Црква има право да суди за извесне ствари, које спадају у искључиву надлежност црквених судова, свим православним поданицима царства (чл. 12). Сви спорови који се тичу клера такође спадају у надлежност цркве. Законик предвиђа могућност да властела путем силе тражи неко своје право од припадника клера и покушава да то спречи (чл. 30). Као велики феудални поседник, црква је судила све спорове између зависног становништва насељеног на њеној земљи.

Izvor: Dusanov zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 1:45 pm

II

Властела је чинила моћни повлашћени сталеж у Србији. У Законику се помињу велика и мала властела. Моћ властеле се заснивала на њеним земљишним поседима, баштинама, које су једна од основних карактеристика феудалног система. Баштином је властелин могао слободно располагати, могао ју је продати, дати у мираз, или поклонити, и то без икаквих ограничења. Баштински посед је по правилу био наследан. Законик потврђује права властеле: "Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и Грци, што је коме дало царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе до овога сабора баштине да су сигурне" (чл. 39). Посед једном добијен у баштину остајао је у трајном власништву властелина (чл. 40). Владар га је могао одузети само у специјалним случајевима, нпр. у случају издаје. С друге стране, властелин је имао одређене обавезе према владару и држави. Те обавезе су биле: плаћање годишњег пореза "соће" и војна служба. Други тип феудалног поседа у Србији била је пронија. Ова установа је примљена из Византије, што је у српској историографији утврђено још у ХIХ веку. С. Новаковић је мислио да је пронија давана као накнада војничким или управним старешинама и да је у свему била слична са старим војничким добрима. Он је увидео велику разлику између баштине и проније: "Пронија је по Душановом законику сасвим различита од баштине. Дати коме у пронију значило је дати му само на уживање, или уступити му над неком земљом, селима или жупом, извесна права работе, која је државни поглавар имао право тражити од људи на оној земљи насељених. Пронијар је имао само работу, и то у одређеној мери и ништа више." Скоро сви писци, и старији и савремени, истичу разлику између баштине и проније. Очигледно је да су феудални господари могли имати и баштине и проније. Баштина је била наследна потпуна земљишна својина, а пронија је била условљена својина.
Пронија несумњиво води порекло из Византије. Настала је у доба владавине династије Комнина. После великих војничких пораза крајем ХI века, у ХII веку Византија доживљава епоху војне славе и спољњег сјаја. При успостављању византијске војне снаге велику улогу одиграла је пронија, установа за коју није знала претходна епоха. Везана дужношћу вршења војне службе, пронија је добила нови и велики значај, али је тиме порасла и снага феудалне дезинтеграције, коју је носила у себи установа проније. За пронију је током целог постојања карактеристична везаност обавезом војне службе. Исто тако, она све време остаје условљено привремено држање са правом уживања, али без права располагања. Нови моменат у установу проније унео је оснивач династије Палеолога, Михаило VIII Палеолог (1261-82), после пада Латинског царства и обнављања византијске власти. Он је дао могућност наслеђивања проније, желећи да себи осигура подршку утицајних елемената царства. У време грађанског рата између Јована V Палеолога (1341-91) и Јована VI Кантакузина (1347-54),, пронија је све чешће постајала наследно добро. Претварањем проније у наследне поседе оба цара су привлачила себи присталице. Ипак, наследници пронијара и даље остају у обавези војне службе. Претварање пронија у наследна породична власништва било је у ХIV веку свакако врло честа и потпуно уобичајена појава. Само тиме се може објаснити да су право на поседе умрлог пронијара почели да истичу не само његови синови него понекад и удовице. С тим у вези јавља се и нови термин "побаштињавање". Ипак, за свако "побаштињавање" проније била је потребна посебна даровница која се добијала на основу претходне молбе заинтересованих. Никако се не може прихватити мишљење о потпуном изједначавању проније и баштине. Пронијар и после преласка проније у породично власништво није стекао право да свој посед продаје, даје у мираз, прилаже цркви или манастиру, ни да га остави ма коме сем својим наследницима способним да га замене у својству пронијара.
Из Византије систем проније је прешао у словенске земље Балканског полуострва, јер је одговарао условима и потребама феудалног поретка у тим земљама. Први податак о пронији налазимо у Србији, у повељи краља Милутина манастиру Св. Ђорђа у Скопљу. Међутим, то не мора да значи да је пронија тада и настала. Српска држава се територијално ширила на рачун Византије још од Стефана Немање. Већ у то време пронијарски систем је постојао у Византији. Како се византијски утицај у многим областима осећао за све време владавине династије Немањића, могуће је да је пронијарски систем прихваћен у Србији много раније него што је забележено у сачуваним и нама доступним споменицима. У Србији се пронија такође могла претварати у наследни посед, међутим, тиме она није губила своју специфичност и није се изједначавала са баштином. Све до пропасти српске државе пронија задржава војни карактер и остаје посед са правом уживања, али без права отуђивања. Као и у почетку, владар има право да је одузме пронијару и да је да неком другом, кога обавезује на исти начин.

Izvor: Dusanov Zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 1:47 pm

Srbija kroz vekove 9a88ee9048c753243e548d2

У Душановом законику често наилазимо на један термин који је био повод за стварање различитих мишљења о правној и економској подели становништва. То је термин себар. У Законику се себар обично противставља властелину и због тога су неки научници дошли до закључка да је то збирна именица за целокупно неповлашћено становништво. У ту категорију би спадало и зависно становништво и градско становништво у унутрашњости Србије. Овакво мишљење је заступао Никола Крстић, а њега су следили Константин Јиречек и Стојан Новаковић. Касније С. Новаковић донекле мења свој став и претпоставља да су себри само зависни сељаци, док малобројно грађанство, занатлије, трговци итд. сачињавају слој "средњих људи", који се помињу у чл. 152: "Како је био закон у деда царства ми, Светога краља, да су великој властели велика властела поротници, а средњим људима према њиховој дужини, а себрдијама њихова дружина да су поротници; и да није у пороти ни сродника, ни злобника". У категорију средњих људи С. Новаковић у свом другом издању Законика убраја и малу властелу. М. Полићевић претпоставља да се у Србији задржао велики број слободних сељака, да ти сељаци такође спадају у себре и да појам себар означава целокупан хетероген "трећи сталеж". Т. Тарановски сматра да су слободни сељаци, ако их уопште има, једна сасвим занемарљива категорија. Он закључује да Законик целокупно становништво дели на две најмногобројније категорије "на властелу, као господаре земље, и на себре, као насељенике на земљама, земљораднике." При томе Законик занемарује малобројно становништво по градовима у унутрашњости Србије, чија права нису издиференцирана и чији положај битно не одступа од положаја зависног становништва. Као најтачније се може узети једно новије објашњење: "Целокупно невластеоско становништво у средњовековној Србији носило је заједничко име: себри. У сталеж себара улазили су дакле: феудално зависни земљорадници - меропси, феудално зависни сточари - Власи, феудално зависне сеоске занатлије и сокалници, отроци - средњовековни робови и један део сеоских попова. Становници градова - невластела (трговци и занатлије) нису улазили у сталеж себара, већ су сачињавали посебну групу становништва са одређеним правима и дужностима."
Меропси - зависни земљорадници, који живе и раде на псоедима властеле, цркве и цара, односно државе, имају веома много сличности са византијским парицима. После смрти Василија II Македонца (976-1025) његови наследници нису продужили борбу за заштиту слободног сељачког поседа. Феудално племство је успело да извојује победу и да убрза везивање сељака за земљу, да од слободних сељака створи зависне парике. Парици дугују одређене намете и кулуке. Њихова слобода кретања је ограничена. Али кад испуне своје обавезе према поседнику, парици могу слободно располагати својом земљом. Могу је продати, поклонити, дати у мираз или оставити у наслеђе. Господар их са земље не може отерати, али то му и није у интересу. Земље је увек било довољно, док се скоро стално осећао недостатак радне снаге. На различитим поседима радио је различити број парика, па је негде њихов положај био лакши, а негде тежи. Због тога парици беже са једног имања на друго, тражећи повољније услове за живот. С обзиром на то да на црквеним имањима парици нису имали војну обавезу, која је била веома тежак терет у средњем веку, парици су углавном бежали са имања световних господара на црквене поседе. Бежање парика постаје масовно пред крај царства, када је Византија била у тешкој економској кризи, повећаној грађанским ратом.
У Србији су меропси имали до доношења Законика различите обавезе и, зависно од поседа на коме су радили били су у лакшем или тежем положају. Законик није повећао дотадашње обавезе меропаха, него их је само унифицирао и потврдио дотадашње стање. За Србију је крактеристична радна феудална рента, али са освајањем нових византијских крајева долази до неких измена.
У границе српске државе улазе и крајеви у којима је рента обрачунавана у новцу. Међутим, византијски порески систем, напреднији и савршенији од система "работа", није одговарао српској држави, јер ни српско друштво, ни привреда, ни администрација нису били способни да га прихвате. Ови утицаји, мада снажни, нису били прихваћени у потпуности, већ су прилагођени потребама нове средине.
Стални ратови, епидемије куге и других заразних болести, као и глад која је наступала с времена на време, смањивали су број зависног становништва. То је проузроковало сталну несташицу радне снаге и дешавало се да читави крајеви остану необрађени. У таквој ситуацији није било ретко да и властела на недозвољен начин преводи туђе меропхе на своје поседе. Законик покушава да то спречи предвиђајући казну за свакога ко омогући меропху бекство од претходног господара (чл. 93, 140, 141).
Властела се није много освртала на прописане терете, повећавала их је по својој вољи, а то је доводило до исцрпљивања меропаха. Законик жели да осујети те злоупотребе: "Меропсима у земљи царства ми, да није властан ниједан господар ишта против закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Аколи му учини што незаконито, заповеда царство ми, да је властан сваки меропах парничити се са својим господарем, или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми, или с ким било, да га није властан ко задржати од суда царства ми, осим да му судије суде по правди, и ако меропах добије парницу против господара, да му зајемчи рок, и потом да није властан онај господар учинити зло меропху" (чл. 139).
Поред основних обавеза, зависни становници имају и обавезу да заједно са својим властелином поправљају градске зидине, чувају стражу на путевима због сталне опасности од разбојника, да примају на стан и храну цара и његову пратњу и властелина када се налази на путу. У Византији су све ове обавезе замењене одређеним износима у новцу, али је у Србији постојала потреба баш за извршавањем оваквих обавеза по систему "работа". Пошто би испунили све што је у Законику прописано, меропси су могли располагати својом земљом. Могли су је продати, поклонити цркви или дати у мираз, али увек под једним условом - да онај ко прими земљу по ма којем основу, прими и све терете које земља са собом носи.
Власи су били сточари и њихов положај је изгледа био бољи од положаја меропаха. Законик не регулише детаљно обавезе Влаха, што не значи да тих обавеза није било. Вероватно је да су обавезе остале исте као и пре и да су биле одређене другим актима и обичајним правом. Власи су живели номадским животом, али су се касније почели настањивати по сточарским селима. Чл. 74, 75 и 76 регулишу право паше између села и жупа, предвиђајући накнаду штете и казну за попашу.
Отроци, средњовековни робови, разликују се од робова у робовласничком уређењу. Господар може отрока продати, оставити у наслеђе, али га не може дати у мираз. Предвиђена је тешка казна за онога ко прода хришћанина нехришћанину: "И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик одреже" (чл. 21). У неким селима отроци живе заједно са меропсима и Законик не прави између њих разлику (чл. 67). У Византији су осим парика на феудалним поседима живели и надничари који нису имали своју земљу. Њихов положај је био између парика и робова. Вероватно су њима били слични отроци који су у једном селу живели и радили заједно са меропсима.
Занатлије и трговци се помињу у Законику, мада ова занимања нису била ни близу тако развијена као у Византији. У Србији има сеоских занатлија по којима су и цела села добијала имена. У време када су рудници племенитих метала представљали значајан извор прихода за државу, нарочито се развило златарство. Златарима је тада забрањено да живе по селима. Они су могли живети само у градовима у којима је било допуштено ковање новца и тада су могли радити и друге златарске послове (чл. 168, 170). Ако би се у граду или селу нашао златар који кује новац без дозволе, био је кажњаван спаљивањем (чл. 169). Трговци су често били странци и то највише Дубровчани и имали су велике повластице у Србији. Трговце Законик штити у више чланова - 118, 119, 120, 121, 122. Да се трговином почиње бавити и домаће становништво видимо из чл. 121: "Да није властан властелин, ни мали ни велики, ни који било други, задржати или спречити своје људе, или друге трговце, да не иду на тргове царева, но да иде сваки слободно".
Сокалници представљају специфичну категорију становништва коју не налазимо нигде изван Србије. Овај назив је изазвао полемике и различита мишљења у српској историографији. Може се прихватити као највероватније мишљење А. Соловјева, којим се потврђује објашњење С. Новаковића, да су сокалници били послуга на великим имањима, да раде углавном кухињске послове и да временом, задржавајући стари назив, добијају и друге дужности.

Izvor: Dusanov Zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 1:59 pm

Srbija kroz vekove 18e6ec6aa9e771b0b057075

Градови су у Србији били различити и по постанку и по величини и по својој важности за државу. У унутрашњости су се развијали градови као утврђена места која су служила и као тргови и иза чијих су се зидина склањали становници из подграђа и околних села у време непријатељских упада. Ту су долазили трговци из Србије, Дубровника, па чак и из Венеције. Средњовековни рудници су имали својеврсна градска насеља у својој близини. Ту су махом живели странци - Саси који су уживали специјалне повластице. Законик ограничава, дотле неограничено, крчење шума и претварање крчевина у плодну земљу. Дозвољава сечу шуме само онолико колико је то потребно за рад у руднику (чл. 123).
Новоосвојени грчки градови су имали посебан положај. Њима Законик потврђује постојеће повластице: "Градови грчки, које је заузео господин цар, што им је записао хрисовуље и простагме, што имају и држе до овога сабора, то да држе, да им је сигурно и да им се не узме ништа" (чл. 124). Ова потврда права понавља се још једном у чл. 137 и истиче се да ни сам цар није овлашћен да им повластице измени. Мир у грчким градовима и њихова наклоност били су веома потребни цару. Осим тога, грчки градови су имали велику традицију и потпуно развијено градско становништво, те је било неопходно оставити их да живе као и до тада. Нису се могли ни поредити са градовима у унутрашњости Србије, у којима је градско становништво било тек на почетку свога развоја.
Приморски градови се у Законику уопште не помињу, мада је њихова улога веома важна у средњовековној Србији. Међутим, сви ти градови, као Дривост, Скадар, Улцињ, Бар, Будва и Котор, имају своје статуте по којима живе и владају се њихови становници. Царева потврда њихове традиционалне аутономије није била потребна. Српска властела је у тим градовима сматрана за странце. Приморски градови су веома снажно привлачили себре, који су у њима могли добити толико жељену слободу. И док Законик оштро кажњава свако примање одбеглих меропаха, не помиње примање "туждих људи" од стране приморских градова. Њихова аутономија је искључивала сваку могућност мешања у унутрашње ствари.

Izvor: Dusanov zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 4:05 pm

Srbija kroz vekove 564c4610ab438338fd5eebe

Одредбе из области грађанског права су у Законику веома малобројне. То не значи да није било различитих приватноправних односа у које су свакодневно ступали припадници и повлашћених и зависних слојева становништва. У Властаревој Синтагми и Јустинијановом закону има велики број грађанскоправних одредби. Осим тога, за неке односе је вероватно још увек важило обичајно право. Чланови Законика који регулишу односе грађанског права налазе се у различитим деловима Законика и поређани су без икаквог система.
Стварно право се појављује само у два института - својини и залози. Својина је била, као што је већ речено, подељена феудална својина. На истом земљишту цар је имао dominium eminens, властелин dominium directum, а зависни сељак dominium utile. Законик потврђује неприкосновеност властелинских баштина и допушта слободу располагања: "... да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу оставити или продати кому било" (чл. 40). Када је у питању земља зависног сељака, слобода располагања је ограничена условом да на њој увек мора бити "работник". Ако га не буде, земљу може узети властелин да би на њој населио неког другог зависног сељака. Својина се могла прибавити различитим правним пословима. Оригинерно стицање својине путем крчења шума Законик забрањује.
Залога је давана као јемство за враћање дуга. Вероватно је постојао рок после кога залога није могла бити откупљена, што је доводило у неповољан положај зајмопримца, јер су заложене ствари по правилу вредније од позајмљене суме новца. Законик не допушта такву злоупотребу, остављајући могућност откупа заложене ствари без обзира на рок (чл. 90).
Облигационо право није било развијено у Душановој држави. Битне карактеристике феудалног система су натурална привреда и неразвијеност робно-новчаних односа, те је разумљиво да се облигацијама бави мали број чланова Законика. Ипак, више одредаба из ове правне области има у Властаревој Синтагми и Јустинијановом закону.
Купопродаја и покретних и непокретних ствари је несумњиво постојала у Србији, али нам нису сачувани уговори на основу којих бисмо могли нешто више сазнати о форми у којој је вршена. Анализирајући "Призренску тапију" А. Соловјев је закључио да је она од почетка до краја писана по узору на византијске купопродајне уговоре. Ово је био утицај византијског писаног права, које је било нарочито брзо усвајано у областима близу грчке границе или областима освојеним од Византије. "Јер су норме грађанског права врло конзервативне, и када једна култура губи своју политичку превласт, њезине приватно-правне норме и формулари обично живе још дуго времена."Посебан вид купопродаје у Србији била је купопродаја плена, регулисана у чл. 132.
Поклон се помиње у чл. 40 и чл. 174, који регулишу властелинску и потчињену баштину. У средњем веку је религиозност била веома изражена, па су били чести поклони цркви. Поклоне цркви давали су и припадници повлашћеног властелинског сталежа и њихово потчињено становништво. С обзиром на хришћанско учење о милосрђу, као особини сваког човека који жели да заслужи царство небеско, ти поклони су најчешће давани са одређеном наменом. Манастир или црква су били дужни да из дарованих средстава деле милостињу сиромашнима, да воде бригу о убогима итд. У оквиру манастирских имања било је болница и прихватилишта за људе са тешким физичким манама које су их чиниле неспособним за рад. Њихово издржавање је такође плаћано из поклона религиозних давалаца.
Размена је још увек постојала, мада је њен значај вероватно био прилично незнатан (чл. 43).
Остава се помиње само на једном месту, и то када гостионичар одговара за ствари путника (чл. 125).
Брачно право се налазило у домену црквеног права, али је у Законику било неколико чланова који су имали задатак да заштите интересе православне цркве. Њима се забрањује склапање брака без одређеног црквеног обреда (чл. 2). На други начин склопљен брак се не признаје: "такови да се разлуче". (чл. 3). Забрањено је и склапање брака са припадником друге вере (чл. 9).
Наследно право је такође недовољно регулисано у Душановом законику. Том важном облашћу права бави се само неколико чланова. Имање властелина наслеђује после његове смрти потомство. Из Законика се не види да ли је наслеђивање некретнина било ограничено на мушко потомство: "Који властелин узима децу, или опет и не узима децу, те умре, и по његовој смрти баштина пуста остане, где се нађе од његова рода до трећега братучеда, тај да има његову баштину" (чл. 41). Наслеђивање потчињене баштине није регулисано Закоником. На селу је било много породица које су живеле у задругама и тада се проблем наслеђивања и није могао појавити. Ипак, било је и инокосних породица и можемо претпоставити да се тада непокретна имовина могла наслеђивати. Највероватније је постојао услов да наследник буде "работник", као и de cius и да са наслеђем преузме и све обавезе. У чл. 174 помињу се "људи" који имају своју баштину. Они су од те земље могли давати поклоне цркви, мираз, или су је могли продати, али увек под веома важним условом - да на земљи остане "работник". Ако га не буде, "ономе господару чије буде село, аколи не буде работника за оно место ономе господару чије буде село, да је властан узети оне винограде и њиве". Такав поступак можемо сматрати вероватним и када је у питању наслеђивање.
Недостатак већег броја чланова који би регулисали брачно и наследно право у Душановом законику постаје јаснији када се утврди да у Скраћеној Синтагми једну трећину одредби сачињавају управо оне које регулишу брачно право, а да се велики број одредаба односи на наследно право, обухватајући и законско и тестаментално наслеђивање.

Izvor: Dusanov zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 4:09 pm

Kривично правo

Велики део Душановог законика је посвећен кривичном праву. Уводи се и нови термин за кривично дело - "сагрешеније", што подразумева прекршај извесне државне норме или моралне заповести која је имала значаја за државу. Ово је у складу са византијским схватањем да је свака непослушност закону световног карактера истовремено уперена и против божанског закона. По библијском учењу, сваки закон је резултат божије мудрости која је пренета на човека. Стога ће се сваки паметан човек покоравати законима. Појмови о кривичном делу су се развијали под утицајем цркве у свим оним земљама које су заједно са хришћанством примиле црквену организацију и црквено право из Византије.
У кривичном праву највише долази до изражаја сталешка разлика, карактеристична за сва средњовековна права. За иста кривична дела припадници различитих сталежа се кажњавају различитим казнама. Та разлика се нарочито осећа када је кривично дело учињено између припадника два различита сталежа, властелинског и себарског: "И ако властелин, или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера; аколи себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и да се осмуди" (чл. 55). Међутим, некада је предвиђена различита казна и за припаднике истог сталежа који се разликују по богатству и моћи: "Властелин, који опсује и осрамоти властеличића, да плати сто перпера, и властеличић, ако опсује властелина, да плати сто перпера и да се бије штаповима" (чл. 50). Властелин плаћа исту казну када опсује властеличића или себра, а властеличић подлеже телесној казни, мада је припадник повлашћене класе. Разлика између властелина и властеличића је очигледно велика. Постоје и тешка кривична дела за чије је извршиоце казна једнака, без обзира на припадност повлашћеном или потчињеном сталежу: "Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица сажеже на огњу". (чл. 96). Поред овог члана, такви су чланови у којима се предвиђа казна за кривична дела против цркве и религије, за убиство свештеног лица (чл. 95), за паљевину (чл. 99), за мађионичарство и тровање (чл. 109), за разбојништво (чл. 145) итд.
Кривична одговорност је по Законику углавном индивидуална, мада још увек постоји колективна одговорност за нека кривична дела. За неверу коју почини властелин плаћа и његова кућа (чл. 52). Кућа, која уједно означава и породицу, одговорна је за "зло" које учини њен члан: "И ко зло учини, брат или син, или сродник, који су у једној кући, све да плати господар куће, или да даде ко је зло учинио" (чл. 71). Најчешће се предвиђа колективна одговорност за село за разноврсна кривична дела - вађење мртваца из гробова (чл. 20), скривање разбојника у селу (чл. 145), забрањивање трговцу да преноћи у селу (чл. 159), скривање златара у селу (чл. 169) итд.
Виност је била непознат појам док се судило по објективној одговорности. "Ипак утицај римско-византијског (и још више утицај црквеног) права ствара и код словенских народа тачно појмове о виности, о томе да се код кривца: voluntas, non exitus inspicitur"(гледа на намеру, а не на исход). Појам виности детаљније обрађује Властарева Синтагма, док се у Законику налази неколико чланова у којима се прави разлика између умишљаја и нехата: "Ко није дошао хотимице, силом, те је учинио убиство, да плати триста перпера, ако ли је дошао хотимице, да му се обе руке отсеку" (чл. 87). "Који властелин на приселици из злобе које зло учини: земљи пленом, или куће попали, или које било зло учини, да му се та област узме и друга не да" (чл. 57).
Урачунљивост се не помиње у Душановом законику, али се одредбе о урачунљивости налазе у Властаревој Синтагми и у Прохирону. Законик предвиђа дело извршено у пијаном стању, али пијанство узима као отежавајућу, а не као олакшавајућу околност (чл. 166).

Izvor: Dusanov Zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 4:34 pm

Kазнeни Систем

Обичајноправни начин кажњавања извршиоца кривичног дела путем крвне освете и систем законске композиције замењени су у Душановом Законику казнама које предвиђа и извршава држава. Установа обичајног права - вражда, по којој је извршилац кривичног дела убиства био дужан да да одређену суму новца као накнаду породици убијенога, веома се дуго задржавала у Србији. Душановим закоником прихваћен је византијски систем казни. За лакша кривична дела предвиђена је новчана казна, али се она сада плаћа држави, а не оштећеноме. Уместо новцем, казна се некада плаћа одређеним бројем стоке, што је остатак давне прошлости. Једна од главних сврха казне у средњем веку је одмазда. Осим тога, јавно извршавање сурових телесних казни служило је као генерална и као специјална превенција. Поправљање кривца није било предвиђено и није се сматрало дужношћу државе. Црква је, у складу са учењем о покајању греха, узела ту дужност на себе, користећи у ту сврху сложени систем црквених епитимија поред редовне државне казне. Желећи да ову идеју унесе у световно право, црква препоручује изрицање казни које дају времена "грешнику" да се покаје.
Душанов законик је преузео из византијског права скоро све казне сакаћења осим кастрације. Сакаћење је углавном тако вршено да се сакатио онај део тела којим је извршено кривично дело - за пристава који би узео више него што је то предвиђала писмена пресуда, предвиђена је казна сечења обе руке и језика (чл.162); руке су одсецане и ономе ко би продао хришћанина иноверцу (чл. 21); иста казна је примењивана за убиство са умишљајем (чл. 87). Овај тип казне је примењиван и на припаднике повлашћеног сталежа и на себре. Међутим, ако би дело било учињено између припадника ова два сталежа, казна сакаћења је примењивана само на себре: "Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, аколи себар властелина убије; да му се обе руке отсеку и да плати триста перпера" (чл. 94). Батинање се као казна користи за све поданике осим велике властеле - ако властеличић опсује властелина (чл. 50), ако себар "рече бабунску реч" (чл. 85) итд. Смуђење косе или браде је одређено само за себре - ако себар опсује властелина или властеличића (чл. 55), или ако учествује на недозвољеном сабору (чл. 69). Жигосањем се кажњава меропах ако побегне од свога господара (чл. 201). Прогонство се предвиђа у два случаја - ако католик узме "христијанку", а не покрсти се, и ако се нађе јеретик да живи међу хришћанима (чл. 9 и 10). Имовинска казна се плаћа у разним случајевима - за вађење људи из гробова (чл. 20), за убиство себра од стране властелина (чл. 94), за напад на трговце (чл. 118), за неоправдано задржавање трговаца (чл. 122) итд. Глоба се предвиђа најчешће у новцу, а понекад и у стоци: "Ако се нађе златар у граду, кујући новац тајно, да се златар сажеже и град да плати глобу што рече цар. Ако се нађе у селу, да се то село распе, а златар да се сажеже" (чл. 169). "Аколи рекне, купих у туђој земљи, да оправдају душевници од глобе. Аколи га не оправдају душевници, да плати с глобом" (чл. 193). Конфискација имовине се користи за кажњавање невере (чл. 52), за кажњавање онога ко би осрамотио судију (чл. стоједанест) итд. Имовина се конфискује целокупном селу ако се у њему нађе разбојник (чл. 145). У Душановом законику је смртна казна добила широку примену. Она се предвиђа за низ кривичних дела - ако себар силује властелинку (по другом објашњењу, ако отме властелинку) (чл. 53), ако неко убије епископа или попа или калуђера (чл. 95), ако убије неког од најближих крвних сродника (чл. 96), ако сруши цркву у време рата (чл. 130), ако разбојник буде ухваћен на делу (чл. 149) итд. Казна лишења слободе се не помиње у Душановом законику као главна казна или као уобичајена споредна казна. Предвиђа се на пример за пијаницу "да се врже у тамницу", али се не одређује трајање казне. Постојао је велики број тамница на црквеним, властелинским и државним поседима, на царском и патријарховом двору. Могуће је да су ове тамнице служиле за испитивање оптужених, као и за кажњавање зависног становништва за разне повреде њихових дужности. "По себи се разуме, да није тамница била за приватне поданике увек казнени затвор, него и истражни притвор и принудно средство за наплаћивање од њих глоба и свакојаких дажбина."

Izvor: Dusanov Zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 4:39 pm

Srbija kroz vekove 8284f7ae98a889be6855f06

Судска организација у феудалној Србији није била јединствена. Постојало је неколико врста судова, чија је надлежност била подељена и по категоријама становништва и по врстама кривичних дела, односно спорова.
Чланови 171. и 172. Законика истичу принцип законитости и налажу судијама да суде по правди и законику "а да не суде по страху од царства ми". Уколико је упутство из царевог писма било у супротности са законом, требало је обавезно поступити по закону. Принцип законитости је византијског порекла, а своје је место у српском праву нашао после припајања новоосвојених крајева Душановој држави.(56) Може се приметити да у скоро свим државама средњег века постоји тежња племства да се обавезним законима признају само они који су донети на сабору.
Црквени суд је постојао, не као творевина државе, која је део својих судских права пренела на цркву, већ као самостална и независна институција. Црквени суд је доспео у Србију из Византије заједно са црквеном организацијом. У то време је црквени суд био већ потпуно оформљен, са надлежношћу која је била шира од изрицања дисциплинских пресуда клеру. Црква суди припадницима клера за све спорове и сва кривична дела. Пред црквеним судом су одговарали сви припадници православне вере за тзв. духовне дугове: "И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве" (чл. 4). Одлучење је била веома оштра казна у средњем веку и повлачила је многе последице. Надлежност цркве се протезала и на брачне и наследне спорове. Законик штити надлежност црквених судова и у чл. 12 забрањује козмицима (световњацима) да суде било који од "духовних дугова".
Као власник великих земљишних поседа, моћни феудалац, црква има право да преко својих представника суди целокупном зависном становништву, насељеном на сопственим имањима: "Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве, да се суде пред својом црквом, а аколи буду парничари двеју цркава, да им суде обе цркве" (чл. 33). Из надлежности црквених судова, где се црква појављује као феудалац, изузети су "царски дугови" за које је надлежан државни суд. Спорови око земље које води црква, такође спадају у надлежност државног суда који је дужан да о томе обавести цара, да би он пресудио.
О постојању властелинских судова нема никаквих директних података у Душановом законику. Међутим, ако нема директних, има индиректних података на основу којих се може закључити да су ти судови ипак постојали. У чл. 115 помиње се "суд господарев": "И ко је чијега човека примио из туђе земље а он је побегао од свога господара, од суда..." На властелинствима је било тамница, што значи да је властелин имао право да у њих затвара своје зависне људе ако би их због нечег испитивао или кажњавао. Чл. 103 говори о праву господара да суди своме отроку за сва дела осим "царских дугова". Врло је вероватно да се то може донекле пренети и на право суђења меропсима. Последњи члан Законика је важан за ово питање: "Меропах, ако побегне куда од свога господара у другу земљу или у цареву, где га нађе господар његов, да га осмуди и нос распори, и ујемчи да је опет његов, а друго ништа да му не узме" (чл. 201). Ако је, дакле, било предвиђено право властелина да казни меропха у Законику предвиђеном казном, онда је вероватно постојало претходно право да га на такву казну осуди.

Izvor: Dusanov Zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 4:51 pm

Srbija kroz vekove B23c1da81e0b67e142be7e3

Минијатура из српског илустрованог псалтира (Минхенског псалтира)

II

Душановим закоником су установљени државни судови. У целој земљи су по областима распоређене државне судије. Како нови судски органи нису имали устаљену традицију, Законик им је неким своји одредбама осигуравао услове рада и обезбеђивао достојанство: "Ко се нађе да је одбио судијина сокалника, или пристава, да се оплени и да му се узме све што има" (чл. 107). "Ко се нађе да је осрамотио судију, ако буде властелин, да му се све узме, аколи село, да се распе и оплени." (чл. стоједанест). Државни судови су били надлежни да суде све спорове световне властеле, као и њихова кривична дела, спорове између манастира или цркве и властелина око земље, све спорове зависних становника насељених на државним доменима и сва кривична дела која би они починили, као и све спорове и кривична дела градског становништва из градова у унутрашњости Србије. Зависном становништву са властелинских имања судили су државни судови за "царске дугове". То су била дела од посебног значаја за државу - убиства, тешка телесна повреда, помагање меропху у бекству, крађа коња и парнице о земљи. "Убоги и ништи" који не припадају ниједном властелинском или црквеном имању, такође потпадају под надлежност државних судова. Међу људима се још није била створила навика да се обраћају обласним државним судијама, па их на то опомиње чл. 182: "Ко је у области којих судија, сваки човек да није властан позивати на двор царев, или камо друго, него да иде сваки пред свога судију, у чијој буде области, да се расуди по закону". Законик предвиђа одредбе којима штити становништво од евентуалне злоупотребе службеног положаја. "Судије куда год иду по земљи царевој и својој области, да није властан узети оброка силом, ни што било друго, осим поклона, што му ко поклони од своје воље" (чл. 110).
Осим државних судова по областима, постојао је суд на самом царевом двору. Властели која је живела на двору судио је тај суд: "Која властела стоје у кући царевој увек, ако их ко тужи, да их тужи пред судијом дворским, а други нико да им не суди." (чл. 177). Овај суд може и да исправи неправде нанесене било коме, осим отроцима властелинским (чл. 72). Дворски суд суди и за свако "зло" које се учини на царском двору. Ако се парничари случајно задесе на двору, може им такође судити дворски суд, али се забрањује самоиницијативно позивање пред овај суд: "мимо област судија, које је поставило царство ми; само да иде свако пред свога судију" (чл. 175).
Као што је напред речено, у оквиру српско-грчког царства било је градова са различитим статусом. То се у пуној мери одражава и на уређење судова. Приморски градови су имали сопствену судску организацију, предвиђену својим статутима. Неки градови, као на пример Котор, не дозвољавају ни најмању повреду своје аутономије и предвиђају казну за свкаког грађанина који би се обратио суду у Србији. Град Будва има нешто друкчији став. Будвански статут предвиђа "царске дугове" за које суде српски државни судови. То су - издајство, убиство, спорови о робу, робињи и о коњу. Дубровчани су према свом статуту били обавезни да све међусобне спорове решавају у Дубровнику пред својим судијама или пред дубровачким конзулима који су боравили у Србији. Ови конзуларни судови су били регулисани обичајним правом све до 1387. године. Из надлежности дубровачких или конзуларних судова није било изузето ниједно дело које би евентуално представљало "царски дуг". Међусобне спорове су Срби и Дубровчани решавали на нарочитој врсти мешовитог суда који се називао "станак".
У грчким градовима је остављена постојећа судска организација. Постоје судови који суде све спорове и кривична дела својих грађана, па чак и проширују своју надлежност на спорове између својих грађана и становника околне жупе. То су мешовити судови, састављени од световних судија и припадника клера: "Градови сви по земљи царства ми да су на закону о свему како су били у ранијих царева. А за судове, што имају међу собом, да се суде пред владалцима градским и пред црквеним клиром; а који жупљанин тужи грађана, да га тужи пред владалцем градским, и пред црквом и пред клиром по закону" (чл. 176).
У рударским градовима у унутрашњости Србије живели су рударски стручњаци Саси, затим Дубровчани, Которани и, разуме се, Срби. Овакав етнички разнолик састав становништва морао се одразити и на уређење судства. Вероватно је положај Саса био сличан положају Дубровчана - међусобне спорове судили су аутономно, а спорове између Саса и Срба судили су мешовити судови. Осим тога, вероватно је да су постојали и рударски судови који су били надлежни за рударске спорове.
Обласни државни судови су у Србији прихваћени из Византије. Међутим, за Византију је нарочито карактеристично учествовање свештенства у организацији државних судова, што у Србији није било прихваћено. Када је цар Андроник II желео да спроведе реформу судства, конституисан је 1269. године Врховни суд у Цариграду који се састојао до 12 чланова. Суд су сачињавали највиши представници свештенства, и државни достојанственици у рангу сенатора. Његов задатак је био да прекине корупцију, која је већ дуго времена била велико зло у византијском државном животу. Међутим, ова реформа није оправдала очекивања и нови суд се није показао отпорним према већ традиционалној подмитљивости. Стога је Андроник III био принуђен да потражи ново решење. Основан је нови врховни суд од 4 члана чија је дужност била да контролише рад и пресуде свих судова у царству, када се за тим покаже потреба. Пресуда овог суда је била коначна. И овај суд је био мешовитог карактера - двојица судија су били државни чиновници, а друга двојица припадници високог клера. Новa реформа није имала више успеха од претходне. Ипак, "генерални суд Ромеја" се одржао све до пропасти царства. "За позновизантску судску организацију карактеристичан је јак удео клера у државном судству. Утицај цркве на правни живот био је утолико већи што је, поред царског суда генералних судија, од којих су двојица по правилу припадали клеру, постојао и духовни суд при патријаршији, који је делао упоредо са царским, допуњавао га, понекад и конкурисао му, а у периоду криза могао и да га замењује".

Izvor: Dusanov zakonik

Naslov: Re: Srbija kroz vekove Sub Apr 21, 2012 4:53 pm

Srbija kroz vekove D7b836aba839ddae745e5f8

У византијском праву су пооштрена начела истражног инквизиционог поступка у кривичним споровима. Примењује се мучење, искључује се заступништво и са стране окривљеног и са стране тужиоца, а за разлику од грађанских спорова, у кривичном поступку сведоци се позивају одлуком судских органа и обавезни су да приступе суду. Немају право да сведоче малолетни, жене, најамници, слабоумни, убоги, слуге, укућани, ортаци за ортаке, синови за очеве и очеви за синове, глуви, неми, откривени у лажима, јеретици и Јевреји против хришћана. У извесним случајевима суд може захтевати од сведока да положи заклетву.
У Србији није било поделе између кривичног и грађанског поступка. Поступак је био углавном исти и покретао се на иницијативу оштећене стране. Међутим, већ се осећају неке разлике, као на пример у борби против разбојника. Појава разбојничких чета, које су нападале насеља и путнике на друмовима, карактеристична је за средњи век и у источним и у западним феудалним државама. Стога су били дужни сви становници градова, жупа и крајишта да воде рачуна о појави разбојника, да их гоне и предају властима, без обзира на то што они сами нису били оштећени.

Srbija kroz vekove Bb02bc05588b4ec586f9753

Позивање на суд се, према Душановом законику, врши од стране тужиоца у присуству државног органа, пристава. Велики властелин се позива друкчије од осталих: "Властели велики да се позивају с писмом судијиним, а остали с печатом" (чл. 62). Властелин не сме бити позван увече, него "пређе обеда". Сваком војнику се даје повластица да по повратку кући може остати три недеље и да је после тога рока обавезан да дође на суд (чл. 61). Удата жена није смела бити позивана без мужа. Муж, ако је на путу, није одговоран за недолазак све док му жена не јави за позив. Недолазак тужиоца ослобађао је туженог од одговорности. Ако није дошао, тужени је плаћао казну - "престој". У неким случајевима су странке могле имати заступника. Када је био позван члан породичне задруге, могао је уместо њега доћи на суд неки други члан задруге: "Братанци, који су заједно у једној кући, када их ко позове код куће, који дође од њих, тај да одговара; аколи га нађе на двору цареву или судијину, да дође и рекне, даћу брата старијега на суд, да га даде, и не сме се присилити да одговара" (чл. 66). Чл. 73 такође предвиђа заступника: "Сирота која није кадра парничити се или одговарати, да даде заступника, који ће за њу одговарати."

Izvor: Dusanov zakonik

» Kroz oko fotoaparata
» Nas rad kroz video
» Moj danasnji dan - kroz stihove....
» Zene koje zive kroz istoriju