Znacenje ulica i mesta

Spomen ploča ispred kule Nebojša gde je Riga od Fere zadavljen

Riga od Fere (grč. Ρήγας Βελεστινλής-Φεραίος) (1757 — 24. jun 1798) je bio grčki revolucionar, pesnik, nacionalni heroj, prethodnik i prva žrtva ustanka protiv Otomanskog carstva. Obešen je u kuli Nebojša u Beogradu.Rođen je u bogatoj porodici cincarskog porekla u Velestinu u Tesaliji, blizu antičke Fere. Nakon školovanja postao je učitelj u naselju Kisos . Kada je imao dvadeset godina ubio je jednog značajnog Turčina, pa je pobegao na planine Olimp, gde se pridružuje jednoj skupini vojnika pod vodstvom Spire Zere.Kasnije se pridružuje monasima na Atosu. Primio ga je Kosma starešina manastira Vatopeda. Zatim je otišao u Konstantinopolj, gde je bio sekretar fanariota Aleksandra Ipsilantija. U Bukureštu se vratio u školu, naučio je nekoliko jezika i postao je službenik vlaškog kneza Nikolasa Mavrogenasa. Kada je izbio Prvi rusko-turski rat 1787-1792 bio je zadužen za inspekciju vojske u Krajovi.
Tu je postao blizak prijatelj otomanskog oficira Osmana Pazvanoglua. Upoznao se i sa pobunjeničkim pašom od Vidina, koga je spasao od Mavrogenasove osvete. Čuo je u to doba za Francusku revoluciju, pa je počeo verovati da je nešto slično moguće na Balkanu. Verovao je da je moguće samoopredeljenje pravoslavnog stanovništva unutar Otomanskog carstva. Riga od Fere se sastajao sa grčkim episkopima i pobunjeničkim vođama tražeći podršku za ustanak. Nakon smrti Mavrogenesa Riga od Fere se vratio u Bukurešt i jedno vreme je radio kao prevodilac pri francuskom konzulatu. U to vreme napisao je čuvenu grčku verziju Marseljeze, himne francuskih revolucionara. Ta verzija je poznata preko Bajronovog citiranja „sinovi Grka, ustanite“. Oko 1793. Riga od Fere je otišao u Beč. Cilj mu je bio da traži od Napoleona pomoć i podršku. U Beču je živelo dosta Grka, pa je tu uređivao grčke novine Efemeris. Napravio je i štampao je mapu Velike Grčke, koja bi obuhvatala i Konstantinopolj. Štampao je pamflete uzimajući u obzir ideje Francuske Revolucije. Bili su to Deklaracija o pravima čoveka i građanina, Novi politički ustav, Stanovnici Rumelije, Mala Azija, Egejska Ostrva i Kneževine Vlaška i Moldavija. Te pamflete je nameravao da deli da bi potakao opštebalkanski ustanak protiv Otomanskog carstva. Štampao je i mnoge grčke prevode stranih dela. Svoje pesme je sakupio u jednom rukopisu, a štampane su posle njegove smrti 1814.Započeo je dopisivanje sa Napoleonom. Poslao mu je tabakeru napravljenu od lovorovog korena iz Apolonovog hrama. Nastojao je da vidi slavnog generala u Veneciji. Dok je putovao prema Veneciji izdao ga je jedan grčki trgovac. U Trstu su ga uhapsile austrijske vlasti, koje su bile saveznika Otomanskog carstva, a bile su zabrinute zbog ideja Francuske revolucije. Austrija ga je predala turskom upravniku Beograda. U Beogradu su ga zatočili i mučili. Odmah po hapšenju pokušao je da se ubije.
Od Beograda su ga nameravali poslati da mu sultan u Konstantinopolju odredi kaznu. Međutim zadavili su njega i pet njegovih saradnika u kuli Nebojša u Beogradu. Bojali su se da će Rigin prijatelj Osman Pazvanoglu osloboditi Rigu od Fere. Tela su im bacili u Dunav. Rigine poslednje reči su bile:
„Ja sam posejao bogato seme. Dolazi čas kada će moja zemlja brati slavno voće“

preuzeto sa: Ana

Braća Baruh (Isidor, Bora i Josif) su bili sinovi Buline Jarhi i Elijahua Ilije Baruha, beogradskih Jevreja. Sva trojica su poginula u Drugom svetskom ratu. Ulica, na Dorćolu, u kojoj su nekada stanovali ponela je njihovo ime, kao i osnovna škola sazidana na mestu njihove kuće.

Isidor Baruh (1910–1941), inženjer. Posle završenog Tehničkog fakulteta, zaposlio se u Smederevskoj Palanci i u beogradskoj fabrici "Mikron", odakle je otpušten zbog revolucionarne delatnosti. Godine 1940. uhapšen je i osuđen na osam meseci zatvora. Po izbijanju ustanka bio je politički rukovodilac u Kosjeriću, a potom politički komesar u Užičkoj partizanskoj četi. Poginuo je 29. avgusta 1941. godine, a za narodnog heroja proglašen je 1953. godine.

Bora Baruh (1911—1942), slikar. Godine 1934. je diplomirao na Pravnom fakultetu, a potom je studirao slikarstvo u Parizu. Zbog revolucionarne aktvnosti proteran je u Jugoslaviju, gde je često hapšen i zlostavljan, a 1940. godine sproveden je u logor u Bileći. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije zarobljen je i odveden u logor u Smederevu, odakle je pobegao i otišao u Prvi šumadijski, a zatim se priključio Kosmajskom NOP odredu. U oslobođenom Užicu bavio se propagandnim radom. Na povratku iz Sandžaka uhvaćen je kod Nove Varoši i streljan u Jajincima 7. jula 1942. godine. U svetu slikarstva najprepoznatljiviji je bio po pejzažima, mrtvim prirodama i portretima. Izlagao je u Parizu, Londonu, Hagu, Beogradu i Zagrebu, a njegova ulja posthumno su predstavljena ljubiteljima umetnosti širom Jugoslavije i Evrope.

Josif Baruh(1913–1941), profesor. Završio Filozofski fakultet u Beogradu. Prvi put je uhapšen posle studentskih demonstracija, a do smrti još dvadesetak puta. Godine 1939. zaposlio se kao profesor filozofije u Petrovcu na Mlavi. Od 1941. godine delovao je ilegalno u Bajinoj Bašti, gde je osnovao partizansku četu čiji je bio politički komesar. Umro je u Užicu 8. oktobra 1941. godine, od rana zadobijenih u borbi kod Bajine Bašte.

Izvor: Wikipedia

ulica u blizu Zeleznicke stanice

Aleksandar Ð. Kostić (19. mart 1893 (drugi podatak 6. marta) - † 19. januar 1983) je bio jedan od prvih profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu i osnivač Instituta za histologiju i embriologiju. Bio je u braku sa Smiljom Kostić-Joksić, profesorkom pedijatrije i dobili su sina Vojislava Kostića, poznatog kompozitora. Francuski predsednik ga je 1940. godine odlikovao Legijom časti, a 12 godina kasnije i njegovu ženu zbog zalaganja u primeni BCG vakcine.

Uprkos tome što je u tri mandata biran za dekana, dva puta je izbacivan sa fakulteta. Prvi put 1941. zbog odbijanja saradnje sa okupatorskim vlastima, a drugi (i konačni) put 1952. od strane tadašnje komunističke uprave na fakultetu, kada mu se zabranjuje i oproštajni skup sa studentima. Na svečanoj sednici Naučno-nastavnog veća Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2001. godine je doneta odluka da se stavljaju van snage sva rešenja, odluke i naredbe koje se odnose na prof. Kostića i njegovu ženu.

Izvor: Wikipedia

Molerova ulica

Petar Nikolajević Moler (1775 - 1816). Moler je školovan slikar, poznat po radovima u više manastira u predustaničkom periodu, pa je po tome i dobio nadimak "Moler", od nemačkog: Maler - slikar. Bio je predsednik srpske vlade u periodu od 1815. do 1816. Petar Nikolajević Moler i vladika Melentije Nikšić ubrajaju se u prve opozicionare Milošu i kao takvi su likvidirani već 1816. godine.

Zabeleženo je o tom događaju : "Dobro smišljeno i još bolje izvedeno uklanjanje Molera, tadašnjeg nadziratelja Narodne kancelarije u Beogradu, koga su ugled vojvode iz Prvog srpskog ustanka, znanje, dobar glas, sposobnosti i patriotizam učinili prvom ličnošću Srbije do Miloša, predstavljalo je uvod u niz političkih ubistava kojima je Miloš pribegavao kad god bi se osetio ugroženim kao neprikosnoveni gospodar."

Petar Moler bio je srpski vojvoda iz Prvog ustanka. Istakao se u Boju kod sela Jelenče : "Žestok boj ljutih protivnika potrajao je do pred veče. Na izmaku dana, i pri smanjenoj vidljivosti, iznenada iz šume, turskoj vojsci s leđa, s pedesetak vojnika kao po nekoj komandi, složno su udarili Petar Nikolajević Moler, Jovan Tomić Belov i kaluđer Makarije iz Kaonskog manastira. Oni "prospu puške i poviču - Juriš braćo, juriš, pobegoše Turci!" Turski vojnici, iznenađeni i zbunjeni, neočekivanim napadom i misleći da ih je skolila neka velika vojska s leđa i bokova, toliko su se uplašili da su glavom bez obzira galopom odjahali Šapcu, ostavljajući više od 200 mrtvih."

Izvor: gradub

Sinđelićeva ulica

Stevan Sinđelić (*1770—†19. maj 1809) bio je srpski vojskovođa u Prvom srpskom ustanku. Poginuo je u boju na Čegru, digavši u vazduh šanac pun Turaka.

Rođen je 1770. godine u selu Vojsci, u Okrugu moravskom (po nekim izvorima, rođen je u selu Grabovac). Njegov otac, ugledni zanatlija Radovan Rakić je umro vrlo mlad, pa se Stevanova majka, Sinđelija, preudala. Zato su ga ljudi po majci Sinđeliji prozvali Sinđelić. Pre ustanka služio je kod čuvenog resavskog kneza Petra, koga su dahije pred početak ustanka posekle. Još pre nego što će podići ustanak, Karađorđe je prelazio preko Velike Morave i sastajao se sa Sinđelićem i dogovarao se o početku ustanka, pa je Sinđelić počeo da prikuplja narod resavskog kraja za ustanak. Čim je objavljen ustanak u Orašcu, Karađorđe je o tome obavestio Stevana Sinđelića.

Stevan Sinđelić je odmah pobunio celu Resavu. Turci, koji su bili u Ćupriji, čim su čuli za ustanak Srba kreću protiv ustanika. Stevan Sinđelić je to na vreme saznao, pa ih je spremno dočekao na Jasenjaru, između Svilajnca i Ćuprije i potukao do nogu. To je bilo njegovo prvo bojevanje i prvi ratni uspeh.

Posle toga, Sinđelić je učestvovao u boju na Ivankovcu sa Milenkom Stojkovićem i Petrom Dobrnjcem, gde su svi skupa pobedili Hafis-pašu, kad im je Karađorđe došao u pomoć. U boju na Ivankovcu, Stevan Sinđelić se pokazao kao dobar i sposoban vojskovođa, pa ga je Karađorđe postavio za vojvodu resavskog.

Nakon boja na Ivankovcu, Stevan Sinđelić je sa Dobrnjcem ratovao po moravskoj dolini i osvojio: Ćupriju, Paraćin i Ražanj, do Deligrada. Tu su iskopali i utvrdili velike i jake šančeve u kojima su dočekali niškog Ibpahim-pašu sa mnogobrojnom vojskom, u isto vreme kada je bio boj na Mišaru (1806 godine)

Posle 1807. i kratkog predaha, došla je za srpske ustanike sudbonosna 1809 godina. Kod Kamenice, sela nadomak Niša, Srbi su imali 6 šančeva. U prvom šancu (na brdu Čegar) bio je vojvoda Stevan Sinđelić sa svojih 3.000 Resavaca. Kad su Turci saznali da su se dve vojvode, Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac povukle s vojskom, i da su usled toga Srbi oslabili, krenuli su jakom vojskom na srpske položaje na Čegru.

Boj je počeo u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi junaci odbili. Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Turci su na juriš ušli u šanac. Sada je tek nastao pravi okršaj. Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i za kosu. Turcima su stalno dolazile nove snage, a Sinđelić je ostao sam.

Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj.

Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba. Posle ove pogibije niški paša je naredio Srbima da sve srpske glave odseku i odnesu u Niš. Ćurčije su odrali glave, predali paši, a ovaj naredi da se sazida Ćele Kula. I dan danas ovaj spomenik palim Čegarskim braniocima se nalazi u Nišu i pretvoren je u spomen obeležje.

Izvor: Wikipedia

Čučuk Stanina ulica- žena Hajduk Veljka

Čučuk Stana se rodila oko 1795. godine u mestu Sikole, kraj Negotina, u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu, a dosta kasnije je dobila i brata Mihajla. Iako su joj roditelji živeli u Negotinu, školu je završila u Beloj Crkvi. Po očevoj želji sve tri sestre su u mladosti nosile mušku odeću, jer nisu imale brata. Stana je bila mala i krhka, zbog čega je i dobila nadimak čučuk.


Sa Hajduk Veljkom se upoznala u kući negotinskog prote 1812. godine. Prišla mu je i drsko zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?“ Veljko je zastao zbunjen, jer sa njim nijedna žena tako nije razgovarala. Brzo su mu odmah objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojačku spremu one koja je stajala pred njim. Zatim ju je Veljko darovao darovima i zaprosio rečima „Sada sam te ja darovao, sada si moja!“.

Čučuk Stana je bila mnogo draga Hajduk Veljku. Za Čučuk Stanu se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila: dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošću, a u sedlu bila sigurna i vešta.

Hajduk Veljko je poginuo 1813. godine, a on i Stana nisu imali dece. Posle Hajduk Veljkove pogibije, izbegla je i živela u Pančevu.


Posle smrti Hajduk Veljka, Stana se udala za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća (grč. Georgakis Nikolau Olimpos). Kapetan Jorgać je bio jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj. Zajedno sa njim je prešla da živi prvo u u Vlašku, a nakon pokušaja Turaka da ih likvidiraju, prešli su u Bukurešt.

Čučuk Stana i kapetan Jorgać su dobili troje dece: Milana, Aleksandra i ćerku Jevrosimu. To je bio osnovni razlog da pređu u Rusiju, a zatim u Hotin. Tu su se nalazile i grupe srpskih ustanika. Posle izbijanja ustanka Heterista 1821. godine, među kojima je bilo i Srba, kapetan Jorgać se sa svojih 480 saboraca smestio u manastiru Seku, u severnoj Moldaviji. U toku ratnih operacije bili su opkoljeni jedinicama turske vojske. Izlaz su našli u samoubilačkom paljenju baruta i eksploziva. Zajedno sa Heteristima u vazduh su odleteli i Turci.

Čučuk Stana se 1842. godine zajedno sa decom, preselila u Atinu gde je umrla i sahranjena 1849. godine.

Izvor: Wikipedia

Baba Višnjina ulica

Na teritoriji opštine Vračar, u blizini Kalenić pijace u Beogradu, nalazi se ulica sa imenom čije poreklo je slabo poznato građanima. Ova ulica nosi naziv Baba Višnjina i prostire se od Makenzijeve do Krunske ulice, presecajući u jednom delu Njegoševu.

Prema podacima iz Zavoda za informatiku i statistiku, Baba Višnjina ulica dobila je ovaj naziv 1. januara 1900. godine, a koji je zadržala sve do danas. Prethodno ova ulica, u periodu od 1893. do 1896. godine, zvala se Poslužiteljska, a nakon toga, do 1900. godine bila je poznata pod nazivom Varvarinska. Isto tako, postoje i pretpostavke da se u jednom kratkom vremenskom periodu vodila i pod imenom Stiška ulica, piše "Danas".

Godine 1946. deo Baba Višnjine ulice, od Krunske do Bulevara Kralja Aleksandra, izdvojio se i dobio naziv Golsvortijeva ulica. Iako je naziv ove ulice u upotrebi već više od jednog veka, mnogim građanima ni danas nije jasno njegovo poreklo niti im je poznato ko je zapravo bila Baba Višnja.

Baba Višnja uglavnom je poznata kao majka srpskog vladara kneza Miloša Obrenovića i smatra se da od nje potiče i čitava dinastija Obrenović.

Višnja Urošević rođena je u Donjoj Trepči verovatno u drugoj polovini 18. veka, dok je precizna godina njenog rođenja ostala nepoznata. Živela je do 1819. godine. Prvi suprug bio joj je Obren Martinović iz Brusnice sa kojim je imala troje dece: Jakova, Milana i Stanu. U to vreme deca su nosila prezimena izvedena iz očevog imena, tako da su se njihova deca prezivala Obrenović. Nakon smrti Obrena,

Višnja se preudala za Teodora Mihailovića iz Gornje Dobrinje sa kojim je rodila tri sina - Miloša, Jovana i Jevrema. Njihovi sinovi prvobitno su nosili prezime Teodorović, dok je nešto kasnije Miloš prisvojio prezime svoje polubraće, od kada je poznat kao Obrenović.

Baba Višnja je nakon smrti sahranjena u dvorištu manastira Vraćevšnica u blizini Gornjeg Milanovca, gde joj je podignut spomenik 1901. godine.

Zanimljivo je međutim, da je poreklo Baba Višnje utvrđeno tek nedavno otkrićem nadgrobnog spomenika izvesnog Dimitrija Uroševića na starom groblju u mestu Brusnica. Naime, epitaf nad njegovim grobom glasi: ‘’Zdje počivajet rab Božji Dimitrije Urošević, ujak Gospodara Milana... Na osnovu ovog spomenika izvedeno je da je Dimitrije bio Višnjin brat, s obzirom da je bio ujak njenom sinu Milanu.

Upravo iz ovog razloga, što je Baba Višnjino poreklo bilo slabo poznato do skoro, u izvesnim izvorima navodi se čak i da je ona bila iz sela Gornja Gorjevina, kao i da se prezivala Gojković.


Izvor: Ana

Ulica Stanoja Glavasa


Stanoje Glavaš bio je vojvoda u smederevskoj nahiji. Pre ustanka je bio hajduk. Bio je jedan od mogućih kandidata za vođu ustanka, ali je odbio ponudu i predložio Karađorđa. Istakao se u boju na Deligradu i opsadi Beograda. Stanoje Glavaš je sa 2.500 pešaka, 500 konjanika i jednim drvenim okovanim topom početkom septembra 1806. godine oslobodio Prokuplje od Turaka, a već sutradan ustanici su oslobodili i Kuršumliju. Turci su ga ubili 25. februara 1815. godine po nalogu Sulejman paše, posle propasti Hadži-Prodanove bune.

Izvor: Wikipedia

Владе Илића (Београд 2004: Улици Милоша Матијевића -враћа се стари назив: ВЛАДЕ ИЛИЋА)

Влада Илић био је српски индустријалац, председник београдске Индустријске коморе и Централне индустријске корпорације Југославије, градоначелник Београда. Створио је пословну империју, која је имала у свом поседу 17 фабрика већином из текстилне бранше (штофаре), Електрично предузеће Србија и бројне некретнине.

Градоначелник Београда је био од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. године. На тој градској функцији показао се изузетно способан за вођење јавних послова. Градоначелник Влада Илић је извршио крупне реформе у градској општини, умањио цену електричне енергије и на тај начин утицао на развој занатских радионица. Средио је финансијске прилике у градској општини у трошаринској политици. Створио је на тај начин могућност за јавне радове у великим размерама. Радио је на решавању социјалних проблема, изградњи радничких станова, здравствених установа и дечјих прихватилишта, школа, уклањана баруштина, изградњи паркова. На самом почетку његовог мандата свечано је отворен нови висећи мост преко реке Саве који је понео име „Мост Витешког краља Александра I“. Тај мост се сматра за један од најлепших мостова који је саграђен у Југославији током 20. века. Такође на самом почетку његовог мандата отворен је још један мост, овог пута преко Дунава, који је спојио Београд и Панчево, био је то друмско - железнички мост који је понео име „Краљ Петар II“. Преко тог моста тада је отворена и нова железничка пруга која је такође спојила Београд са Панчевом. Траса нове железничке пруге је полазила од Главне железничке станице, па Карађорђевом улицом, уз реку Саву ишла је испод Доњег града Београдске тврђаве, а затим обалом Дунава, где се налазила индустријска градска четврт, и Илићеве текстилне фабрике, излазила на нови мост и даље преко банатске равнице улазила у Панчево. За време Илићевог мандата отворена је трамвајска линија од Београда до Земуна, подигнуто је Сајмиште на левој обали Саве, започета изградња Храма Св. Саве, подигнута Главна пошта, изграђени нови путеви и тргови, отворен Градски зоолошки врт и др. Зоолошки врт је 11. јула 1936. године од својих пара и на свом имању основао Влада Илић. Зоолошки врт је тада био двоструко већи него данас и простирао се све до Небојшине куле.

Извор:Википедија