PUT, ISTINA I ZIVOT
 
PrijemPortalRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Vladari, politicari i vojskovodje u nasoj istoriji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Vladari, politicari i vojskovodje u nasoj istoriji   Pet Maj 04, 2012 5:10 pm



NIKOLA PASIC - Politicar

Никола Пашић (Зајечар, 18. децембар 1845—Београд, 27. новембар 1926), српски политичар, дугогодишњи председник владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Народне радикалне странке.


Пашић се школовао у Швајцарској, где је дошао под утицај идеја Светозара Марковића. Био је велики противник краља Милана Обреновића. После неуспешна Тимочке буне емигриграо је у Бугарску, а у Србију се вратио тек након што је помилован после абдикације краља Милана. Био је премијер Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији. Из политике се повукао након Ивањданског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио након доласка на престо краља Петра Карађорђевића. До Првог светског рата био је премијер Србије у 4 наврата. Током његових мандата Србија изашла као победник у Царинском рату са Аустро-Угарском, Балканским ратовима и у Првом светском рату. У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску. Учествовао је у стварању југословенске државе, коју је заступао ма мировној конференцији у Версају. Од 1921. до 1924. био је премијер Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Рођен је 18. децембра 1845. у Зајечару у пекарској породици. Његов отац је родом из Рогачева, српског села у данашњој Македонији. Бугарски извори редовно наводе да је Пашић био Бугарин и са очеве и са мајчине стране, јер му је мајка била Бугарка из Видина, а отац Бугарин из Габрова. Тек је мајчином преудајом за г. Пашића мали Никола био усвојен и добио своје садашње презиме. Тиме се објашњавају и његове родбинске везе и избеглиштво у Бугарску у једном периоду. Школовао се у време честих пресељења зајечарске гимназије, тако да је због школовања као ђак боравио у Неготину и Крагујевцу. Гимназију је завршио у 21. години, углавном одличним успехом.

Уписао је 1866. Технички факултет Велике школе у Београду. Српска влада га је као одличног студента 1868. упутила на школовање у Цирих. Студирао је на Политехничкој школи у Цириху техничке науке као државни стипендиста. За време боравка у Швајцарској био је близак Светозару Марковићу, али се касније разишао са њим. У марту 1872. завршио је студије у Цириху. После једногодишње праксе на изградњи пруге Будимпешта-Беч вратио се у земљу. У марту 1873. Пашић је дошао у Београд, а у мају исте године постављен је за подинжињера у министарству грађевина. Иако је по образовању био инжењер, најмање се бавио својом струком. 30. јуна 1875. године распуштена је Народна скупштина и наређени нови избори за 3. август. Тада је Пашић поднео оставку на државну службу, да би се могао кандидовати за народног посланика, јер по уставу од 1869. године, државни чиновници нису могли бити бирани за народне посланике. Оставка му тада није била примљена.

Политичку каријеру отпочео је 1878. године као народни посланик, изабран у Зајечару. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.

Године 1881. кад је званично основана Радикална странка, Пашић је био први председник Главног одбора. По избијању Тимочке буне напушта земљу, а децембра 1883. је у одсуству осуђен је на смрт. После абдикације краљ краља Милана (1889), био је амнестиран, вратио се у земљу и поново преузео вођство Радикалне странке.

Два пута је био градоначелник Београда - од 30. децембра 1889. до 14. јануара 1891. и од 10. јануара 1897. до 13. новембра 1897. Расписао је велики зајам и калдрмисао главне улице.

Председник српске владе постао је први пут 11. фебруара 1891. Председник владе је био 1891-1892. и министар иностраних послова Србије од 21. марта 1892. до 9. августа 1892. У периоду 1893-1894 био је дипломата, представник српске владе у Петрограду. Због неслагања са унутрашњом и спољном политиком краља Александра Обреновића, убрзо се разишао и са њим.

После неуспелог Ивањданског атентата на бившег краља Милана 1899, као радикалски првак осуђен је на 5 година затвора, али је одмах помилован и пуштен. Следећих неколико година, до Мајског преврата 1903, био је ван политичке сцене. Укључује се у политички живот 1901, а после убиства краља Александра Обреновића и повратка на власт династије Карађорђевић (1903), Пашић је поново преузео вођство Радикалне странке.

Два пута је био градоначелник Београда - од 30. децембра 1889. до 14. јануара 1891. и од 10. јануара 1897. до 13. новембра 1897. Расписао је велики зајам и калдрмисао главне улице.

Председник српске владе постао је први пут 11. фебруара 1891. Председник владе је био 1891-1892. и министар иностраних послова Србије од 21. марта 1892. до 9. августа 1892. У периоду 1893-1894 био је дипломата, представник српске владе у Петрограду. Због неслагања са унутрашњом и спољном политиком краља Александра Обреновића, убрзо се разишао и са њим.

После неуспелог Ивањданског атентата на бившег краља Милана 1899, као радикалски првак осуђен је на 5 година затвора, али је одмах помилован и пуштен. Следећих неколико година, до Мајског преврата 1903, био је ван политичке сцене. Укључује се у политички живот 1901, а после убиства краља Александра Обреновића и повратка на власт династије Карађорђевић (1903), Пашић је поново преузео вођство Радикалне странке.

Никола Пашић се оженио Ђурђином Дуковић, ћерком богатог тршћанског трговца житом, Србина. Венчали су се у Фиренци, у руској цркви, а не у Трсту, у српској, јер је тако желео младожења, да се не би многобројни Срби који живе у Трсту сјатили на дан венчања. Никола Пашић је имао сина Радомира и ћерке Дару и Паву.

Његов син Радомир био је познат по разним корупцијским аферама и загорчавао је Пашићу живот. Раде је имао два сина Николу (завршио права на Оксфорду, рођен 1918) и Владислава (архитекта, умро ' 80. година у Женеви). Никола Пашић Други живи у Торонту где је основао и дуго година водио Српску националну академију.

Било је и у његово време и касније разних критика на рачун Николе Пашића. Пера Тодоровић, ранији саборац из Радикалне странке, дао је следећи опис: „Пашић је до века био страшан сметењак, шепртљан и оклевало. Вечито шепртљање и кубура - то је најбитнија карактерна црта Пашићева. При свакој мало озбиљнијој ствари он се устумара, вије се као душа грешника, и не знаш да ли се више ускубурио пред мишљу или пред делом. Он никада не зна јасно ни шта хоће ни шта неће. Он хоће све и неће ништа. Он догађајима не излази у сусрет, он увек гегуца за њима“. Арчибалд Рајс у својој књизи „Чујте Срби!“ замера Пашићу на превеликој попустљивости према свом сину Радету који је под изговором болести био ослобођен учешћа у рату и банчио је по Паризу. О Пашићевој великом богатству Рајс каже: „Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. ... Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више.“


Био је познат као духовит човек и иза њега су остале многе анегдоте.

* На питање новинара приликом једног изласка из скупштине, после заседања, „Шта има ново?“ одговорио је: „Не знам. Нисам још читао Политику“.
* Приликом једног заседања изнервиран употребио је неке „јаче“ речи. Један посланик из клупе је добацио „Овако нешто Гледстон (тадашњи председник енглеског парламента) никад не би рекао у скупштини!“. Баја је одговорио „Какви сте ви Енглези, такав сам Гледсон!“


Nikola Pašić i Živojin Mišić

_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: Vladari, politicari i vojskovodje u nasoj istoriji   Uto Sep 12, 2017 8:50 am

Живојин Мишић

Животни пут даровитог српског војсковође Живојина Мишића био је, доиста, "дуга и тешка борба".Родио се 19. јула 1855. године под једном "шефтелијом" (шљива ранка) у селу Струганику, као најмлађе, тринаесто дете оца Радована и мајке Анђелије (Мишићеви родитељи имали су једанаест синова и две кћери).

После мукотрпног трогодишњег школовања у Рибничкој основној школи, "једног лепог августовског дана 1867. године", мали Живојин је – "обучен у чисто ново и бело рубље" и испраћен од брижне мајке речима: "Срећан ти пут, бубице моја" – отпутовао у Крагујевац, на "више школовање". Ту је завршио први и други разред гимназије, трећи, четврти и пети у Београду, а шести поново у Крагујевцу. По завршетку шестог разреда гимназије, уписао се у XI класу Артиљеријске официрске школе, коју је завршио тек 1880. године (питомци ове класе прекинули су, после друге године, школовања због рата с Турском), тек двадесет први у рангу, од укупно 23 питомца.

Живојин Мишић пред балканске ратове


Овај пример најбоље показује да успех у школи није гаранција већ само претпоставка за успех у служби. Ваља, међутим, рећи да је Мишић показивао највише склоности за оне предмете који дају основу за практичан оперативни рад и да је своја права теоријска сазнања проверио у суровој ратној збиљи; учествовао је два ослободилачка рата са Турском (1876. и 1877–1878), у којима је командовао Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства, оно што у школи није могао да научи, све да је био и први у рангу.

У рату са Бугарима 1885. године, командовао је 1. батаљоном 5. пука Дринске дивизије. Пораз који је српска војска претрпела на Сливници, тешко је пао Живојину Мишићу и његовим саборцима, што се јасно види из његових Успомена, у којима је, поред осталог, забележио: "Свој гнев и проклетство излили смо у мислима на наше војно и државно руководство, које са њему својственом лакомисленошћу дозволи да без икакве нужде дође до овог слома и нашег унижења."

Почетком 1887, после успешно положеног испита за чин капетана II класе, Мишић је упућен у аустријску школу гађања, у Бруку на Лајти. Тамо је за време школовања превео на српски језик целокупно упутство о устројству школе, са детаљним описом стрелишта, мета и наставних планова, и елаборат предао Министарству војске, где је по повратку у земљу извесно време радио. Године 1888. постао је приправник за генералштабну струку, да би 1891, након успешно положених завршних испита из 13 предмета, био преведен у генералштабну струку, унапређен у чин капетана I класе и постављен за начелника штаба Шумадијске дивизијске области; годину дана доцније, положио је, "без икаквих примедби", испит за генералштабног мајора.

Једанаеста класа Артиљеријске школе Војне академије. У другом реду трећи здесна је Живојин Мишић, а у првом реду одоздо други слева је Степа Степановић

Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија, истрајност и педантност у раду, обезбедили су му редовно напредовање у чину и постепено уздизање на све одговорније положаје: био је командант батаљона, пука и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба; једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војне академије (та предавања је објавио 1907. године у обимној студији), а био је и почасни ађутант краља Александра Обреновића. После Мајског преврата, официри завереници су га удаљили из војске; пензионисан је 1904. у чину генералштабног пуковника.

Две године доцније, Мишић је, због опасног заоштравања војно-политичке ситуације, реактивиран (1909. године) и постављен за заменика начелника Главног генералштаба. На тој дужности, као најближи Путников сарадник, радио је на реорганизацији, наоружавању и другим припремама српске војске за рат против Турске, као и на разради ратног и почетног операцијског плана за одбрану земље од аустроугарске агресије.

У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је – како с разлогом истиче академик Живко Павловић – у најтежим ситуацијама "својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске". Стога је, непосредно по завршетку Кумановскe битке, унапређен у чин генерала.
Нарочито се истакао луцидном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је штаб Врховне команде у Скопљу разматрао питање на којој линији треба примити одсудну битку.

Упркос томе, Мишић је непосредно по завршетку Другог балканског рата по други пут пензионисан. Овога пута "црнорукци" су искористили одлазак војводе Путника на лечење у Глајхенберг, да се поново обрачунају с Мишићем, коме нису могли да опросте што је био почасни ађутант последњег Обреновића. Међутим, чим је постало очевидно да се рат између Аустро-Угарске и Србије не може избећи, Мишић је реактивиран (јула 1914.) и постављен за Путниковог помоћника.

Већ у самом почетку рата, Путник и Мишић су – спретним саображавањем почетног операцијског плана са стварном ситуацијом и зналачким маневрима по унутрашњим операцијским правцима, бацајући усиљеним маршевима своје дивизије с једног на други део фронта и држећи чврсто све оперативне конце у својим рукама – створили услов за прву савезничку победу над Централним силама, коју је извојевала српска војска у Церској бици (12. до 24. августа 1914).

Мишићев војнички таленат дошао је до пуног изражаја тек у великој Колубарској бици, у којој је аустроугарска Балканска војска претрпела катастрофалан пораз. Примио је команду над Првом армијом 14. новембра 1914, у веома критичним тренуцима, када је, због великих губитака на Мачковом камену и свакојаких оскудица, у тој армији наступила општа физичка и духовна клонулост, и када је многима изгледало да је њен распад неминован. И у тим драматичним тренуцима Мишић је био оптимиста; знао је да има тренутака када и они најхрабрији беже, али је исто тако знао да се пољуљани борбени дух преморених трупа Прве армије може поправити и неуморно се дао на посао, не презајући при томе ни од непопуларних мера.

Мишић на фронту током Првог светског рата
Мишићево гесло

Живот је вечита борба.
Ко сме, тај може.
Ко не зна за страх, тај иде напред!

Немајући другог избора да своје трупе прикупи, среди, одмори и попуни, на своју руку је напустио Сувобор и своју армију повукао на положаје код Горњег Милановца. Три дана доцније, обавестио је Врховну команду да ће Прва армија 3. децембра изјутра прећи у напад, усмеравајући главни удар правцем Ручићи–Врановица–Проструга. Обрадован овом новом самовољном одлуком генерала Мишића, војвода Путник је издао директиву да и остале армијe и групе 3. децембра пређу у општу противофанзиву.

Преласком у противофанзиву баш 3. децембра, управо у тренутку када су аустроугарске Балканске снаге вршиле промену правца главног удара, српска војска је приредила непријатељу стратегијско изненађење и тиме стекла премућства од непроцењивог значаја за даљи ток, па и коначан исход битке. Носилац српског противофанзивног маневра била је Мишићева армија, која је у међувремену попуњена извесним бројем људи и неопходном количином артиљеријске муниције.

У рано јутро 3. децембра 1914, све четири дивизије Мишићеве армије енергично су се устремиле на 16. корпус Поћорекове Шесте армије на линији Мрамор – Ручићи – Доњи Бранетићи – Галич и, после оштре тродневне борбе, на леђима потученог непријатеља, избиле на сувоборску греду, пробиле фронт аустроугарске Шесте армије, а потом – гонећи безобзирно и дрско њене разбијене бригаде, дивизије и корпусе и вукући напред и остале српске армије и групе – проширила тактички пробој непријатељевог фронта у оперативно-стратегијски успех.

У наставку операције, Мишићеве трупе су осујетиле намеру фелцајгмајстера Поћорека да заустави растројену Шесту армију на линији Повлен–Ваљево–Колубара, поново натерале у панично бекство његове елитне корпусе и, у незадрживом налету, 13. децембра избиле на обале Саве и Дрине, очистивши их од последњих остатака потучене Шесте армије.

Српска брдска артиљерија на Сувобору


Мишић у осматрачком рову током рата
У тој бравурозној противофанзиви, Прва армија је изгубила 4.073 војника, подофицира и официра, али су непријатељеви губици били многоструко већи. Од Колубаре до Шапца, пред победоносним Мишићевим дивизијама искрсавале су трагичне слике Наполеоновог одступања из Русије 1812. године: дуж пута су немоћно лежале стотине изнемоглих војника, изврнути аутомобили, здробљени загребачки, сарајевски и новосадски фијакери и кола, разбацане пушке, муниција и разна ратна опрема: разривени друмови били су буквално закрчени хиљадама липсалих коња и заглибљених топова, чије су чељусти жалосно штрчале у небо.

Међу војним историчарима и стручњацима влада неподељено мишљење да је Мишић, за све време трајања српске противофанзиве непогрешиво реаговао иа непредвиђене догађаје, не обазирући се при томе на заповести Врховне команде, које је у три маха свесно кршио, сваки пут с разлогом. Крупни успеси Прве армије омогућили су војводи Путнику да у завршној фази битке усмери напад Друге и Треће армије ка Београду и да за свега четири дана потуче аустроугарску Пету армију и протера последње остатке Балканских снага са српске територије, наневши им огромне губитке: 319.000 људи избачених из строја.

Непосредно по завршетку битке, начелник штаба аустроугарске Врховне команде Конрад у свом дневнику је забележио: "На Балкану смо изгубили своје позиције, које би се могле повратити само једном победоносном одлуком на руском фронту или срећним завршетком рата уопште." За ту највећу победу српске војске у Првом светском рату, Живојин Мишић је добио чин војводе и највеће српско одликовање.


Мишић са синовима током рата
Мишићева породица

Живојин је био ожењен са Лујзом Крикнер (венчани су 25. 12. 1884. у београдској Вазнесенској цркви). Имали су три сина и три ћерке.

Радован, банкарски чиновник, заробљен је као резервни официр у пролеће 1941. и интерниран у Немачку одакле се није ни вратио; Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стрељали га Немци у Ваљеву у децембру 1941. године; Војислав, инжењер агрономије, учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку.

Кћери: Елеонора (1885–1952); Олга (1886–1977) и Анђелија (1889–1969).

За време тешких и крвавих операција српске војске у јесен 1915. године, војвода Мишић је, целисходним распоредом снага и правовремено предузетим кратким и снажним противнападима у простору Горњи Милановац, Чачак, Ваљево, осујетио намеру фелдмаршала Макензена да обухвати лево крило српске војске и спречи њено повлачење долином Ибра. Пошто његов предлог о преласку српске војске у општу противофанзиву, изнет на седници команданата армија у Пећи, није прихваћен, војвода Мишић је провео своју армију преко Рожаја, Андријевице и Подгорице до Скадра.

Маршујући по тешком и беспутном терену на снежној вејавици, гладни и физички крајње исцрпени, његови војници су масовно умирали, али су, ипак, у садејству са савезничком црногорском војском, успешно заштитили десни бок српске војске за све време њеног повлачења преко црногорских и албанских врлети на Јадранско приморје.

На том тешком и заморном маршу, војвода Мишић се тешко разболео, па је по доласку у Скадар упућен у Италију на лечење. Одатле је, на позив маршала Жофра, отпутовао у Француску и обишао Западни фронт, да би се почетком септембра 1916. године поново нашао на челу српске Прве армије и у Горничевској бици и тешким борбама у луку Црне реке испољио квалитете неуморног прегаоца и великог војсковође, због чега је, после ослобођења Битоља, добио високо енглеско одликовање.

Највећи успех војводе Мишића после Колубарске битке везан је за савезничку солунску офанзиву 1918. године, у којој је српска војска исписала једну од најславнијих страница своје ратне историје. Главни терет те офанзиве носила је српска војска (Мишић је био начелник штаба Врховне команде), која је, ојачана са две француске дивизије и тешком артиљеријом, пробила, 17. септембра, немачко-бугарски фронт на Добром пољу и Козјаку и као лавина се обрушила у долину Вардара.

Мада су крила и бокови српске војске, због спорог напредовања британских и француских снага код Дојрана и Битоља, били опасно изложени бочним нападима, њене дивизије су, извршавајући Мишићеву директиву "да треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге", наставиле енергично надирање и 29. септембра принудиле бугарску војску на капитулацију, у садејству са савезничким снагама, разуме се.

У наставку офанзиве, српска војска је без предаха гонила растројене немачке и аустроугарске трупе, остављајући француске и британске снаге на ризичном одстојању (око 200 километара). Упркос томе и изричитом наређењу главног савезничког команданта Франше д'Епереа да се привремено заустави наступање српске Прве армије, Мишић је одобрио одлуку команданта те армије војводе Петра Бојовића да нападне и заузме Ниш.


Регент Александар са војводама Степом Степановићем и Живојином Мишићем и генералом Петром Бојовићем на Солунском фронту

Захваљујући томе, Прва армија је, у тродневним борбама (9. до 12. октобра) разбила немачку Једанаесту армију, наставила незадрживо гоњење њених разбијених трупа и 1. новембра ослободила Београд. Овај бравурозни марш српских армија са врхова Могленских планина до Саве и Дунава, који је после краћег предаха настављен и даље чак до Арада, Темишвара, Баје и Печуја, као и бриљантно командовање Првом армијом у Колубарској бици, уврстили су војводу Мишића у ред највећих војсковиђа Првог светског рата.

Из великог броја похвала и признања изречених у то време о српској војсци и војводи Мишићу, навешћемо само оно што је рекао председник енглеске владе Лојд Џорџ: "Солунском офанзивом задат је смртни ударац Централним силама... Срби, које је предводио један од најталентованијих генерала овога рата, војвода Мишић, извели су пробој фронта са неодољивим јунаштвом. Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига овога рата..."

Војвода Мишић одаје пошту изгинулим саборцима (Фотографија: Фото музеј)

После демобилизације Врховне команде, Мишић је постављен за начелника Генералштаба нове – југословенске војске, али је његов рад на устројству те војске убрзо прекинут; умро је 20. јануара 1921.

Мишић је, као што смо видели, био најближи сарадник војводе Путника, који га је у два маха извукао из политичке немилости и поставио за свог помоћника. Била је то срећна околност за српску војску и народ, јер је реч о две комплементарне природе: на једној страни, хладна и рационална личност, која је у најсложенијим ратним ситуацијама испољавала задивљујућу равнотежу ума и воље, а на другој, интуитивна и сензибилна особа необично јаке воље и динамичног духа, која је и у најтежим тренуцима зрачила оптимизмом и несаломљивом вером у победу, која је чудесном проницљивошћу осећала пулс трупе, умела да осоколи и подстакне физички и духовно посустале, али и да енергично пресече колебање и панику.

Путник је овако оценио свог помоћника и саборца Живојина Мишића: "Пословима рукује опрезно, а изводи их дрско. Има потребну одлучност у стварима где не сме бити колебања. Иако јак индивидуалиста, не искаче из круга делатности док саме прилике на то изазову. Мишић је велики оптимиста; чак ни у најцрњим приликама не губи веру и наду у побољшање ситуације."

Овој краткој и неоспорно тачној оцени додали бисмо још само констатацију да се у ратним приликама Мишић истицао луцидним проценама ситуације, смелим одлукама, оперативним оптимизмом и енергичним спровођењем у живот донетих одлука. Те особине обезбедиле су му завидно место у српској и светској ратној историји.

Извор: Биографски чланка о Живојину Мишићу историчара Сава Скока из књиге "100 најзнаменитијих Срба"


_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: Vladari, politicari i vojskovodje u nasoj istoriji   Pet Sep 15, 2017 7:13 am

Краљ Петар Први Карађорђевић





ујединитељ српског народа, опеван у народним песмама као Петар Мркоњић – у народу прозван Чика Пера, још за живота је постао легенда због личне храбрости, поштења, али и изградње Србије као модерне и најмоћније државе на Балкану.

Сведочанства о херојским борбама српског народа у Првом светском рату, као и верност и оданост старог, болесног краља својим војницима и идеји о ослобођењу и уједињењу српског народа, далеко су прелазили границе Краљевине.
Највећи европски листови величали су краља Петра. Енглеска ревија "The Ilystrated London News" од 4. децембра 1915. донела је преко целе стране слику краља Петра са следећим текстом: "У историји дугог мучеништва Србије није било херојскије фигуре од краља Петра. Патриoтa међу патриотама, он се борио заједно са својим војницима, све док није пао у несвест од просте изнемоглости, у току битке код Пирота, и инспирисао је трупе својом храброшћу..."

Под насловом "Краљ херој", француска ревија "Ilustrassion" од 6. марта 1915. године, пише: "Стари српски краљ Петар I има данас седамдесет година. Школовао се у Сан Сиру. Борио се у нашим редовима 1870. Одликован је, за храброст, на бојном пољу код Вилерсексела. Један од наших српских пријатеља је примио, од једног тамошњег официра, следеће писмо. Из њега се може видети какву је дивну улогу играо Стари краљ.

У писму се излажу напори председника владе Пашића да би убедио старога краља да због своје старости и слабога здравља одустане да прати своје војнике, преко албанских гудура. Сви Пашићеви напори су остали без успеха и краљ Петар је са војском прешао албанске планине, усред зиме, прекривене снегом, на једним воловским колима, а где су биле непроходне био је ношен од својих војника, све док нису стигли до албанске обале на Јадрану."


Краљ Петар на бојишту за време Првог светског рата


Путовање краља Петра преко Албаније

Краљ Петрова четири вола

Краљ Петар иде, јер ићи мора
Преко бусења, стења и гора.
Тајанствен пред њим стоји пут.
Са штапом, само у свом мундиру,
Он иде мору, изгнанству, миру.
Иде у бајке речне кут.

Четири вола, с јармом у луку,
Раоник славе, херојства вуку.
Но унук Карађорђа, лав,
Да се са бојног поља ишчупа
Четири вола морају скупа
Да употребе напор сав.

Србин, тај песник, ратник, што створи
Да земља пева, да барут збори,
Да Петра Првог, борца тог
Осветли душу, створи за Њега
Та кола, спојив остатак спрега
С остатком задњим топа свог.

О подвизима српског краља и његове војске писали су и људи од пера. Француски песник Едмон Ростан, писац "Сирана де Бержерака", надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму "Краљ Петрова четири вола", коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник "Плаве гробнице". Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима.

Речи краља Петра изговорене пред Сувоборску/Колубарску битку, када су Аустријанци дошли до Колубаре, а он са оба своја сина сишао у ров и одржао говор исцрпљеној и уморној војсци, одзвањале су много шире од рововског простора. Ево тог говора:

Децо моја!

Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети!

Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, oдбранимо или погинемо!

Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам.

Остали, напред!

Речи Старог краља учиниле су оно што је изгледало немогуће. Клонули и изнемогли ратници, као препорођени, смогли су снаге за још једну, победоносну битку.
Петар Карађорђевић (1844–1921) је био Карађорђев унук и трећи син Персиде и кнеза Александра Карађорђевића, који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине. Петар је са породицом живео у иностранству. Борио се у француској војсци у француско-пруском рату. Придружио се као добровољац под псеудонимом Петар Мркоњић у босанскохерцеговачком устанку против Османског царства.

Оженио се 1883. године црногорском принцезом Зорком, кћерком кнеза Николе. Са њом је имао петоро деце, укључујући и наследника Александра. Након смрти оца 1885, Петар је постао глава династије Карађорђевић.

После Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића 1903, изабран је за краља Србије, а годину доцније крунисан у Београду. Због старости је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Као краљ залагао се за уставно уређење земље и био је познат по својој либералној политици.

Тежећи ка економском и друштвеном напретку Србије омогућио је уношење страног капитала, развој индустрије, занатства и трговине, као и отварање Универзитета у Београду.

Историчар Станоје Станојевић, описујући краља Петра, записује:

"Одлуком краља Петра да буде демократски и уставни владар искреним и лојалним вршењем те одлуке била су једним махом једном за свагда решена у Србији сва унутрашња питања, и сва снага у земљи, трошена до тога времена у јаловим унутрашњим партијским и династичким борбама, окренула се после тога раду на државном снажењу и спреми за решење великих националних и државних задатака.

Што се у том правцу могло онда несметано радити велика је заслуга краља Петра. Он је искрено желео слободу и величину свога народа и био је уверен да ће се то онако како је он пустио да се ради најбоље и сигурно постићи."

Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ). У народу је због ретког поштења и скромности називан Чика Пера.



Краљ Петар на имању у Тополи

Људске врлине које су красиле краља, војничке вештине које је доказивао на многим ратиштима у земљи и ван ње, неизмерна оданост народу из кога је поникао, као и идеја уједињења коју је заступао све до смрти, подариле су краљу Петру још за живота славу и поштовање на целом простору Краљевине СХС.

Три града понела су и његово име – Мркоњић Град у БиХ од 1924. године (раније Варцар Вакуф), у Црној Гори Петровац на Мору од 1919. године (раније Кастел Ластва) и Петровград у Војводини од 1935. до 1946. године (раније Бечкерек, данас Зрењанин).

Међу бројним признањима краљ Петар је био носилац и највећег руског одликовања, Велике ленте Светог Андреје са мачевима, орденом који је пре њега носио само цар Александар Први, победник над Наполеоном.

Умро је 16. августа 1921. у Београду. Сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.

Извори: Историјски архив Зрењанин 2005.

_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vladari, politicari i vojskovodje u nasoj istoriji   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vladari, politicari i vojskovodje u nasoj istoriji
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Najveće vojskovodje u istoriji čovečanstva
» Srpski vladari
» Najtajanstveniji ljudi u istoriji
» Najbrutalnije žene u istoriji
» Ludi vladari

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Night fairy :: Riznica - Treasury :: Istorija-
Skoči na: