Predanja...

Naslov: Re: Predanja... Čet Mar 29, 2012 1:31 pm

Đavolja varoš

Zarobljene duše

Beše tu, nekada davno, jedan utvrđeni grad. Življahu tu i mlađi i stariji, i žene i deca, življahu i radovahu se životu. Na nesreću, čitavim krajem tada vladaše okrutni aga, čiji zulum nikog ne poštedi. Da šuruje sa nečastivima, odavno se znalo. Ali, šta sve može da učini – nije se dalo ni naslutiti. Jednoga dana, kaže legenda, aga okupi silnu vojsku, razruši naselje, a sve njegove stanovnike pretvori u kamene kule. Prošli su vekovi, a ove duše zarobljene u kamenu još žive, rastu, pomeraju se i nestaju.

Ovo je samo jedno od brojnih predanja o Đavoljoj varoši, retkom prirodnom fenomenu na Radan planini, u blizini Kuršumlije. Iako je nauka objasnila uzrok i nastanak zemljanih piramida, kada sve to pogledate izbliza, pomislite da tu, zaista, „nečeg ima“. Naime, kada planini priđete sa njene južne strane, parkirate automobil i uzanom šumskom stazom krenete uz Žuti potok ka Paklenoj jaruzi, gde izvire Đavolja voda – mašta dobije krila. Sve što ste dotad čuli ili pročitali o čudnom mestu neobičnog imena, ustukne pred zaista neverovatnim prizorom.
Đavolja varoš je, zapravo, skup zemljanih piramida, kako ih nazivaju naučnici, ili kamenih glavutaka ili kula, kako ih zove narod. Ima ih više od dve stotine, visoke su od dva do petnaest metara, a široke od pola do tri metra. Nastale su erozijom zemljišta, a slična pojava je zabeležena samo u Bašti bogova u Americi, mada se nešto slično, ali znatno manjih dimenzija, može videti u Francuskoj i Belgiji.
Kameni stubovi su nastali delovanjem erozije na zemljište sastavljeno od rastresitog, ali i čvrstog materijala. Pre više miliona godina celo područje je bilo središte snažnih vulkanskih aktivnosti, o čemu i danas svedoče raznobojne stene u zaleđu stubova. Naučnici, pak, tvrde da je pojava nastala relativno kasno i da su joj najviše doprineli ljudi. Naime, uništavajući šumu, otvorili su put razornom delovanju vode, pri čemu su krupni komadi stena štitili dublje i mekše slojeve zemlje od udara kišnih kapi i spiranja vodom. Praktično, kameni blokovi na vrhovima stubova služe kao kišobran, ali vodene bujice i dalje prolaze između figura, spiraju zemlju i čine da vremenom postaju sve viši. I doista, stubovi rastu, pomeraju se, menjaju mesta i nestaju.

O svemu ovom se, ipak, u narodu mogu čuti razna verovanja i legende. Osim pomenute priče o okrutnom agi, najčešća predanja se odnose na skamenjene svatove. Priča se da su, nekada davno, dve grupe svatova krenule da isprose istu devojku. Kada su se sreli i shvatili da su pošli „po istom poslu“, došlo je do zavade, a da se ne bi dogodilo veće zlo, nekakva sila ih okameni želeći da takvi ostanu narednih 99 godina. Valjda, da bi im se glave vremenom malo „ohladile“. Ali, izgleda da je priroda zaboravila na kažnjene svatove, svi rokovi su odavno prošli, a svečari se i danas mogu videti razdvojeni u dve jaruge – Đavoljoj i Paklenoj.

Đavolja voda se ne sme piti

Priča o skamenjenim svatovima ima i drugu verziju. Ona kaže da su, po nalogu Nečastivog, ljudu rešili da po svaku cenu venčaju rođenog brata i sestru. Da se to ne bi dogodilo, ponovo se umešala Božija sila koja ih je tako ostavila da večno svedoče da nijedan greh neće proći bez kazne.
Đavolja varoš je zaštićeni spomenik prirode od nacionalnog značaja, a prostire se na preko 70 hektara. Želja je da se ova prirodna dragocenost sačuva i stavi u službu nauke, obrazovanja, turizma i drugih kulturnih potreba. Međutim, ono što će posetioce takođe zanimati nisu samo vretenasti stubovi. Naime, ovde postoje i dva izuzetno mineralizovana i kisela izvora vode, od kojih jedan izvire visoko iznad Paklene jaruge i narod ga zove Đavoljom vodom. Nije ni čudno, s obzirom na to da je deset puta kiselija od obične vode i nikako se ne sme piti. Posetioce na to upozoravaju vidno istaknuti natpisi. Drugi izvor izbija na desnoj obali Žutog potoka, ali je slabije mineralizacije i kiselosti. I ove pojave su, takođe, veoma retke, ne samo kod nas već i u svetu.
Nedaleko od Đavlolje varoši je i manastir svete Petke, koja datira iz doba Nemanjića, a predanje kaže da se u njemu zamonašila i majka svetog Save – Ana. Tu je i manastir svetog Nikole, a između dve jaruge, u samoj Varoši, vide se ostaci nekog crkvišta gde posetioci zastanu, pomole se Bogu i ostave prilog, mada je od nekadašnjeg hrama ostalo samo kamenje. Doduše, teško je kazati o čemu je reč, jer sem drvenog krsta, prislonjenog uz drvo, nema nikakvog objašnjenja, pa i ovo može biti povod za neke nove legende.

Naslov: Re: Predanja... Pet Mar 30, 2012 9:27 am

Na samom ulazu u Prolom banju kod Kuršumlije, sa desne strane puta, nalazi se crkva Svete Petke. Na obroncima Radan planine, kraj Prolomske reke, okružena netaknutom prirodom, ova crkvica svojom lepotom mami poglede meštana i banjskih gostiju. Sadašnje zdanje je rekonstrukcija onog iz perioda Nemanjića, građeno je od kamena i pokriveno kamenim pločama.

Temelji iz sna
Za crkvu se nije znalo sve do 1917, kada je zatrpane temelje pronašao Rus belogardejac Gavrilo, koji se nastanio u ovom kraju bežeći iz Rusije posle ubistva poslednjeg ruskog cara. Gavrilo je bio nadničar i radio je na imanju jednog meštanina. Priča se da je svom domaćinu često govorio da sanja ruševine crkve koje se nalaze na njegovom imanju. U snu mu se javljao glas koji mu je govorio da on mora da otkrije gde se svetinja nalazi i da pronese glas po okolnim selima o velikom otkriću. Molio je gazdu za dozvolu da kopa po imanju kako bi pronašao crkvu. Kako mu gazda nije verovao, u prvo vreme nije mu dozvoljavao da šteti imanje i gubi dragoceno vreme, kada je već imao svoj posao.
Kad se, kako se priča, domaćin razboleo i domaćinstvo naglo počelo da posustaje u napretku, jedan stariji seljak je posavetovao gazdu da, ipak, posluša slugu i dozvoli mu da otpočne potragu za svetinjom koju je sanjao iz noći u noć. Gavrilo je bio presrećan i, ne časeći ni časa, uzeo je alat i, pun vere i nade, krenuo je da kopa po imanju.
Ubrzo je naišao na gomilu kamenja. Dok je vadio kamen po kamen, svaki mu je za sebe nešto govorio i značio. Tako je pronašao kamen natopljen voskom, što je bio prvi znak da je na putu dokaže svoje snoviđenje. Pričao je Gavrilo, a priču su prenosili s kolena na koleno: da nigde nije slađe usnio i odmorio se nego pored crkvišta koje se raščišćavanjem potpuno otkrilo. Obeležio ga je tako što je od ostatka kamenja sazidao apsidu na južnoj strani otkopanih temelja. Društvo su mu pravili meštani koji su u sve većem broju dolazili sa svojom decom. Priča se da su deca koja su često bila kraj crkve, igrala se i gledala radove, bila bistrija i naprednija, a ona načetog zdravlja - brzo bi se oporavljala.
Pročula se crkva i njena blagotvorna dejstva i počeo je da dolazi narod iz raznih krajeva, kako bi se uverio u ovu priču. Bilo je tu, kažu, i mladih i starih, zdravih i bolesnih. Poseban učinaku je boravak pored crkve imao na one koji su patili od glavobolja i psihičkih problema. Od tada datira običaj koji je i danas prisutan: nevoljnici su ostavljali svoje marame, peškire i ogrtače, kojima su prethodno povezivali obolele delove tela, a zatim su ih vezivali za ostatke crkve i okolno drveće. Kažu da bi ubrzo osetili olakšanje a ima i onih koji tvrde da su se potpuno izlečili. Pošto se nije znalo kome je crkva posvećena, narod je proglasio da to bude crkva Svete Petke, što je ostala i do danas. Gavrilo je umro i meštani su ga sahranili na seoskom groblju. Iza sebe nije ostavio potomstvo, ali je u srcu ovih ljudi ostao i do današnjeg dana, kao veliki dobrotvor.

Kobna nesreća
Godine su prolazile, a zub vremena sve je više krnjio oltar koji je Gavrilo sazidao. Poratno siromaštvo ometalo je meštane da se udruže, obnove i dozidaju crkvu, a kada je napravljen put od Rudara do Prolom banje, počele su da se događaju saobraćajne nesreće. Za godinu dana zabeleženo je više udesa, i to baš na samim, već zemljom zatrpanim temeljima crkve.
Ovi događaji uznemirili su lokalno stanovništvo, i to je shvaćeno kao opomena da ne dozvole da svetinja ponovo padne u zaborav. Iako ovaj deo puta nije nepregledan i ne predstavlja opasnost za vozače, automobili su neobjašnjivo sletali sa kolovoza i zarivali su se u temelje crkve. Poslednji događaj, koji svi dobro pamte, podstakao je meštane da napokon nešto preduzmu: vraćajući se iz Prolom banje, mladić iz Kuršumlije je vozio svoj automobil i, sa još dvojicom drugova, sleteo je s puta. Kao da ga je neka sila povukla, poginuo je na licu mesta, dok su njegovi drugovi prošli sa lakšim povredama.
Auto se zaustavio na crkvištu gotovo potpuno uništen. Kasnije je utvrđeno da je vozilo bilo ispravno a, po svedočenju drugova, mladić nikada nije pio alkohol. I danas je ostala misterija porekla velikog mesinganog krsta, koji je pronađen u automobilu tek nakon što je ovaj odvezen na obližnji otpad. Na licu mesta, prilikom izvlačenja beživotnog tela, niko nije primetio krst u automobilu. Ne zna se kako je tu dospeo, ali meštani kažu da je krst sa raspetim Hristom ranije stajao na oltaru koji je sagradio Gavrilo. Kada je oltar utonuo, krst je okačen na obližnje drvo. Kasnije je vraćen tamo gde je i bio, a i danas se tu nalazi.
Posle ovog događaja meštani su odlučili da hitno nešto preduzmu. Formirali su crkveni odbor 2003. godine i počeli da prikupljaju sredstva za izgradnju crkve. Kako nisu imali dovoljno novca, obratili su se turističkom preduzeću “Planinka” iz Kuršumlije, koje je obezbedilo potrebna sredstva i arheologe, arhitekte i druge stručnjake, a Zavod za zaštitu spomenika kulture odmah je odobrio projekat i izdao dozvolu za izgradnju. Crkva je sagrađena za nepuna tri meseca, i to od materijala koji je pronađen na licu mesta. Pronađene su i ploče kojima je bio pokriven krov prvobitnog zdanja iz 12. veka.

Čuva putnike namernike
Diplomirani turizmolog Radovan Tanasković kaže da crkva predstavlja neprocenljivu istorijsku vrednost:
- Ovo zdanje je u potpunosti autentično, kako po formi, tako i po materijalu. Sačuvali smo blago i obnovili svetinju koja danas okuplja veliki broj vernika iz cele Srbije. Dolaze nam ljudi i iz inostranstva, među kojima i Rusi, koji odaju poštu svom sunarodniku Gavrilu. Na dan Svete Petke ovde se okupi više stotina ljudi.
Nakon obnove srednjovekovne crkve, u ovom kraju nije zabeležena nijedna saobraćajna nesreća. Narod veruje da crkva Svete Petke čuva i štiti putnike nemernike, a meštani kažu da se neretko i danas dešavaju čudotvorna izlečenja. Crkva je otvorena za posetioce, a većina gostiju Prolom banje doživljava je kao sastavni deo terapije, jer boravak u njenoj blizini, kako tvrde, izuzetno blagotvorno deluje na nerve i bolesti glave.

Naslov: Re: Predanja... Pet Mar 30, 2012 9:28 am

Okamenjena ljubav Kraljevića Marka

Na oko četiri kilometra od Kuršumlije nalazi se selo Krčmare, obavijeno velom davnašnje tajne. Narodne legende i predanja o nastanku ovog i obližnjih sela, veoma neobičnih prirodnih i kulturno-istorijskih spomenika, prenose se i dalje s kolena na koleno. Ti spomenici su: Marina kula, Marina sena i Marina voda.

Sve za lepoticu
Istorija delimično poznaje nastanak Marine kule, čiji se temelji i danas nalaze iznad ovog sela, međutim, stene koje narod zove Marina sena, još uvek izazivaju nedoumice o poreklu i načinu nastanka. Brojna narodna predanja vezana su za ceo ovaj kompleks i samo selo Krčmare, a najčešće se pominje priča o Marku Kraljeviću i krčmarici Mari.
Priča o boravku Marka Kraljevića u Toplici prenosila se sa generacije na generaciju. Legenda kaže da se u podnožju Marine kule u srednjem veku nalazilo jedno veliko naselje, u kojem je živela devojka po imenu Mara i važila je za najlepšu u topličkom i kosaničkom kraju. Nasred sela, Mara je imala krčmu u koju je Marko svraćao svaki put kad bi prošao kroz ove krajeve, te se - kako legenda kaže - zaljubio u krčmaricu.
Godine 1371, Marko je dobio Makedoniju na upravu, te je kao vladar morao da boravi u tom kraju. Međutim, kako Marko nije mogao dugo bez Mare, često je obilazio krčmaricu. Iako je put bio dug i naporan, Marko je na konju, u pratnji svojih odanih ratnika, prelazio i po nekoliko stotina kilometara - samo da bi video svoju ljubav. Tako je, provodeći vreme u Toplici, sve više zapostavljao svoje vladarske dužnosti. Legenda kaže da je on sazidao Mari novu, veliku krčmu, a zatim i kulu - dvor na vrhu brda, kako bi joj obezbedio lagodniji život.
Čitavih sedam meseci njegova vojska je izgubila zidajući ove objekte i praveći cevi od pečene gline, pomoću kojih je Marko doveo vodu od kule do krčme. Onda je Marko na temeljima rimske bazilike, na ušću Toplice, podigao svoju zadužbinu, koju narod i danas zove Markova crkva. Tako je ovo selo dobilo naziv Krčmare, brdo iznad njega - Marina kula, a izvor - Marina voda. Okolne stene, koje i danas dominiraju ovim selom, dobile su ime Marina skamenjena sena.

Stigla ga Lazareva kletva
Ovu legendu potvrđuju i najnovija naučna istraživanja, koja su nedavno obavljena u ovom selu. Ekipa istraživača pronašla je temelje krčme, Marine kule, kao i delove vodovodnih cevi. Istraživanja su obustavljena zbog nedostatka finansijskih sredstava, a legenda i dalje živi i govori da je Marko mnogo vremena provodio kod krčmarice Mare i nije se obazirao na glasnike koji su skoro svakodnevno pristizali iz njegovog kraja i zvali ga da se vrati i zaustavi tursku najezdu. Tako je Marko izgubio deo svoje teritorije.
Prema predanju, 28. juna 1389. godine, Marko je boravio kod Mare u selu. Rano ujutru, ustao je da nahrani svog konja Šarca. Kad je došao do sena, video je da se skamenilo i nije imao čime da nahrani konja. Gledajući gladnog Šarca i kameno seno, pitao se da li je ovo zlokobni znak. U jednom trenutku, shvatio je da, boraveći kod Mare, gubi vreme i da je odavno trebalo da krene u odlučujući boj za sudbinu srpskog naroda. U njemu se probudio ratnički duh, pa je okupio svoje podanike, pozdravio se sa Marom i obećao da će se vratiti. Na čelu svoje vojske krenuo je pravo na Kosovo. Međutim, zakasnio je, kako i pesma kaže: “Kasno Marko na Kosovo stiže“...
I pored toga što nije stigao na vreme, on je sa svojom vojskom nastavio borbu protiv nadmoćnih Turaka. Posle destekovanja njegove vojske, morao je da se povuče. Tada je razaslao glasnike po čitavoj Srbiji da se sakupe ratnici kako bi se suprotstavili Turcima i proterali ih iz zemlje. Dok se vojska okupljala, on je odlučio da se malo odmori. Čim je sklopio oči, usnio je san koji mu je rekao da će ga stići kletva cara Lazara. Trgnuo se tada iz sna i pomislio da se nešto dogodilo Mari, koju odavno nije video.
Ne mogavši da se nosi sa zlokobnim slutnjama i lošim mislima, Marko je uzjahao konja i sam otišao u Toplicu da vidi šta je sa njegovom dragom. Stigavši tamo, zatekao je samo ruševine krčme, što je bilo delo Turaka, a nedaleko odatle i Marin grob. Meštani su mu tada ispričali da je Mara dugo patila, misleći da je poginuo, jer se o njemu nije ništa čulo. Od brige i tuge ubrzo je i umrla, a Turci, prolazeći ovim krajevima, za sobom su ostavili pravu pustoš. Krčmu su zapalili i kulu porušili, a jedino skamenjenom senu nisu mogli da naude. Marko se tada rasrdio, misleći da ga je stigla Lazareva kletva:

Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne doš'o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
rujno vino ni 'šenica bela!
Rđom kap'o dok mu je kolena!"

Lekovita voda
Razočaran i nesrećan, umesto da nastavi borbu protiv Turaka, Marko je postao turski vazal. Ubrzo je poginuo na Rovinama u Rumuniji, boreći se na strani Turaka. Do poslednjeg časa u srcu je nosio svoju Maru - kaže legenda.
Ostaci Marine kule, koji se nalaze iznad Krčmara, veoma su atraktivni za turiste koji, naročito u letnjem periodu, obilaze ovu znamenitost. Jedan zid kule dobro je očuvan, a ispod njega se naziru ostaci stepenica od klesanog kamena, koje su vodile do krčme u centralnom delu sela. Nasred ovog sela, sačuvan je i izvor - ozidan bunar iz tog perioda. Meštani svedoče da, dok obrađuju svoja imanja savremenom mehanizacijim, često naiđu i na razne predmete iz srednjeg veka. Ono što je najinteresantnije, kako nam svedoči meštanin Rade Đorđević, jesu cevi od pečene gline - delovi čitave vodovodne mreže kojom se to naselje snabdevalo vodom.
Danas se veruje da skamenjena Marina sena imaju čudnu moć i uspešno leče ljubavne probleme. Meštani svedoče da se neretko viđaju mladi parovi kako u letnjem dobu s rancima na leđima hitaju ka Marinim vodama i senima. Piju tu vodu i njome se umivaju, a često i zanoće pod vedrim nebom kraj “sena”. Kažu da se oni koji sa sobom ponesu komadiće te stene nikada ne razilaze, već vezu završavaju brakom. Zbog svog falusnog oblika, Marina sena važe i za dobre iscelitelje impotencije, pa na to mesto dolaze oni koji imaju taj problem. Dešavalo se i da su se momak i devojka mirili posle dužeg perioda svađe, ukoliko bi neko od njih proveo noć na ovom mističnom mestu.
Meštanka Radojka Stojanović kaže da često ponudi mladež koja dođe ovde šećerom i vodom. Obavezno pitaju Radojku da im pokaže put, a ona im usput i ispriča ovu legendu:
- Najmanje hiljadu puta sam prepričala priču o ljubavi između Mare i Marka. Puno mi je srce kada vidim sa kojom radoznalošću ova deca slušaju priču. Svako ko je poslušao moje savete, popio Marinu vodu i odneo amajliju, našao je sreću u ljubavi - priča Radojka, dodajući kroz šalu da “ima mnogo i onih koji su, nakon posete ovom mestu, usrećili svoje partnere novom snagom”.

Naslov: Re: Predanja... Pet Mar 30, 2012 9:29 am

Predanja... !B+v!-hgEWk~$%28KGrHqQOKpIEy+jCym1uBN!m44p2d!~~_1

Prica o vilama

-seljak imao najlepseg konja u selu.Posle nekog vremena kad udje u stalu ujutro da ga napoji i nahrani,konj ima grivu u kikicama. Seljak pomisli da je u pitanju decji nestasluk i izgrdi mladje ukucane. ali posto vidi da oni negiraju uporno,pomisli da je u pitanju neslana sala komsiluka. Medjutim,posto se problem sa grivom pojavljivao iz dan u dan,neko je uporno pleo grivu u kikice,iako je seljak uporno razmrsavao grivu,covek resi da tome dodje u kraj. Pocne da strazari nocu i posle par noci,na pun mesec, zacuje cudne zvuke. Katanac koji je stavio na vrata stale pade sam od sebe i konj izadje iz stale. Prenerazen,seljak krene za njim. Pratio ga je do proplanka nedaleko od kuce i tu se odjedno covek baci na tlo. Ugledao je VILINO KOLO. Secajuci se prica iz detinjstva,prilegao je sto vise moze i disao sto tise,iako ga je strah gusio sve vise i vise. Setio se price njegove bake,koja mu je davno pricala da ako naidje na vilino kolo,odmah se sakrije i da ne mrda odatle dok one ne odu. Vireci,gledao je kako se vile igraju,ta prelepa stovrenja,kako bukvalno im noge ne dodiruju tlo. Gledao je kako jasu njegovog konja,kako ga miluju i pletu mu kikice. To je potrajalo odredjeno vreme i one odose. Konj pognu glavu i krenu sam nazad u stalu. Oduzet od straha,seljak ostade da lezi jos neko vreme,zatim se malo pribra i otrca kuci. Sutradan,cim pevci zapevase,otrca kod vracare i zatrazi pomoc. Stara.izborana zena ga pogledase i rece mu da mora da ubije konja jer ce doneti nesrecu njegovom domu. Seljak ode kuci,naostri sekiru i ode pravo u stalu. Jakim udarcem usmrti konja i odrubi mu glavu. Okrenu se i ode. Ukucani zakukase ne shvatajuci sta covek uradi. Ali malo kasnije kad je bilo vreme da se inace konj nahrani,seljak je pricao o sinocnoj pustolovini. Njegovi su ga bledo gledali ne verujuci mu rec,misleci da je ili pijan ili je skrenuo. Ali bas u to vreme kad je konj inace trebao da se nahrani izbi pozar i zgore stala,a seljak shvati o kakvoj je nesreci pricala vracara,jer bi on ili deca tad bili u toj stali i verovatno bi nastradali.Zato se zahvali Bogu i nasmeja dok je zgrada gorela....

Naslov: Re: Predanja... Pet Mar 30, 2012 9:31 am

Prica o vampirima

Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojowitz, био је сељак у Србији, за којег су многи веровали да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. века, почетком 18. века, умро негде 1725 у селу Kisilova, можда данашње Кисиљево код Пожаревца. Северна централна Србија била је тад део Царске Аустрије (од 1718 до 1739).

Након његове смрти људи у његовом крају су почели после кратке болести да умиру. Настала је сумња да је вампир. Пре њихове смрти многи су тврдили, да им се умрли Благојевић у ноћи указивао и давио. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Најзад му је отворен гроб, тело му наводно није трулило а на уснама је имао свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак, али је пристао због "страха" мештана да цело њихово село буде уништено од вампира, и њиховог захтева да учине све потребно као што у "турска времена", то јест кад је село било под османлијској власти.

Извештај аустријског службеника спада у прва помињања вампиризма у Европи новијег доба, преведено је на више језика и суделовало на "вампирску манију" Енглеске, Француске и Немачке. Догађај је био сличан ономе са Арнолд Паоле пар година касније, што је изазвало и једно званично истраживање аустријске владе.

Арнолд Паоле је био српски хајдук за кога се веровало да је након своје смрти постао вампир. Прича о Арнолду Паолеу је једна од раних вампирских прича, која се очувала годинама без промене. Име Паоле је вероватно изведено од Павле, за Арнолда се сматра да је означавало његову војну службу у османлијској војсци, јесу хришћанске најамнике у Турке тад називали Арнаутима.

Ране 1725 Арнолд Паоле се вратио из турске војске у свој родни крај код Мораве. Северна централна Србија била је од 1718 под аустријској власти. Село се у каснијем извештају комесара Јоханеса Фликингера звало "Meduegia" (Медвица?), које се често тумачи са данашњом Медвеђом. Међутим, данашња Медвеђа се није налазила под аустријској власти. Помињу се више хајдука. Бивши најамник је купио нешто земље, окренуо се пољопривреди и био је брзо познат сеоској заједници. Могуће да је добијао новчану подршку аустријске војне управе, која је тежила да на граници према Османлијама држи војну милицију упозната тереном, околностима и турском војском. Заволео је ћерку једног комшије и обоје су се венчали.

Арнолд је говорио својој жени о свом страху да умре рано. Кад је служио турску војску био је постављен "код Косова у турској Србији" (у оригиналу "bey Gossowa in dem türckischen Servien"), где је владало сујеверје да проклетство нађе оног ко би извршио самоубиство; тај би се вратио из мртвих, то јест као мртвац не би нашао мир. Такође је говорио да је у Грчкој имао сусрет са вампиром, који га је пратио до "турске Србије" где га је Арнолд убио. Арнолд је отворио гроб вампира и спалио га. Осим тога је јео од земље испод које је лежао вампир да би се заштитио од будућих напада. Доживљај је толико утицао на њега, да је напустио војску и вратио се родном крају.

1725 или 1727 Арнолд је пао са велике висине и однесен онесвешћен кући. Имао је вероватно тешке унутрашње повреде, те је брзо умро. По Јоханес Фликингеру пао је са сењака и сломио врат. Сахрањен је на месном гробљу. Након кратког времена почеле су вести о њему. Виђен је више пута у свом крају, увек ноћи. Једни су тврдили да их је посећао и давио. Међутим, нико није говорио да је хтео да "сиса" њихову крв. Неколико недеља касније нађени су мртви више људи, који су тврдили да су га видели, док узрок њихове смрти није био јасан. Број умрулих је бројао око четворо људи. Мештани су на предлог свог "хаднука" (хајдук, врачар, лекар?), који је раније присуствао истим догађајима, отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Исто су учинили са са другим четвро умрулих.

1731 почело је ново умирање у Арнолдовом крају. Умрули су седамнаесторо људи, узрок њихове смрти исто није био познат. Прва која је умрула била је 60-годишња Милица, затим једно 8-годишње дете, 20-годишња Стана (умрула при порађају, говорила је да се мазала вампирском крви) и њено новорођено дете, један 16-годишњи момак (умро после три дана болести), једна 10-годишња девојчица, 17-годишњи Јоаникије (умро после три дана болести), онда "хаднукова" супруга, затим Ружа (умрула после десет дана болести), 60-годишњи Станче, 25-годишњи хајдучки син Милоје (умро после три месеца болести), Ружино дете (осамнаест дана старо), 21-годишњи Раде (умро после три месеца болести), жена локалног хајдучког барјактара са њеним дететом, дете "хаднукове" супруге, и 20-годишња снаха хајдука Јовице Станојка (умрула после три дана болести). Задња која је умрула, Станојка, говорила је да се петнаестак дана раније пробудила ноћи гушена те да је била дављена од Милоја. Прва која је умрула, Милица, јела је говече месо чију је крв наводно пио пет година раније Арнолд Паоле.

Аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију да разјасни ситуацију, сачињену од комесара Јоханес Фликингер (Johannes Flückinger), леутнанта Бутенер (Buttener) и Ј.Х. фон Линденфелс (Ј.H. von Lindenfels), два војних лекара, Исак Зигел (Isaac Siegel) и Јохан Фридрих Баумгертнер (Јohann Friedrich Baumgärtner), и једног свештеника. Отворили су уз присуство месних старешина, међу њима хајдучки капетан "Gorschitz Haduck" (Горшић хајдук?), и локалних Цигана гробове умрулог Радета, "хаднукове" жене и детета и барјактарове жене и детета, да ексхумирају њихова мртва тела. Што су нашли зачудило их је: Њихова мртва тела су изгледала да нису трулила, а коса и нокти као да су порасле. Лица су била румена и надувена. Али доказ о наводном вампиризму била је свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари су наредили Циганима да свим лешима са истим знаковима отсечу главе и спале. Јоханес Фликингер је послао опширни извештај у Беч, у којим је дао преглед и покушавао да објасни поменута дешавања. Његов извештај се објавио у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима. Објављење су за неколико година више од двадесет рада. Центар дискусије био је протестантски део Немачке, у којем теолошком учењу није смело да буде такозваних повратника, који би се после њихове смрти показивали живима и њима чинили штету. Сам Фликингер био је скептичан према натприродним дешавањама па тако завршава свој извештај са: Да ли је то вампирство било од сотоне? Зашто се онда није отерао молитвама? Да ли је било природно (мисли на епидемију), зашто се на (њиховим) телима извшила таква казна или призор? Великим, неправедним и живим вампирима нек се отсечу главе и мртве нек се оставе на миру. Није ли међу вампирима био један разуман човек? Одакле доказати супротно? Како да се његовој родбини не урачуна у срамоту?

Извор: Википедија

Naslov: Re: Predanja... Pet Mar 30, 2012 9:33 am

Prica o vampirima

U Banatu je početkom 18. veka postojao običaj da se pokojnik nakon sahranjivanja ponovo otkopa, pa da se zatim opet vrati u zemlju kako bi se sprečilo da se povampiri, obelodanio je jedan zapis pronadjen u bečkim arhivima.

U selu Radojevo, jednom od najstarijih srpskih naselja na granici sa Rumunijom, u 18. veku zabeležena je "borba sa vampirima". Reč je o zvaničnom izveštaju koji je carskom vojnom odseku u Beogradu, oktobra 1732. godine predao major saniteta, Jožef Faredi Tamarski.

Jula 1732. godine, Tamarski je po naredjenju princa od Virtemberga poslat u Radojevo, tadašnju Peterdu, da ispita smrt 11 meštana koji su umrli u januaru i februaru te godine.

U njegovom izveštaju, koji se danas nalazi u Bečkim arhivima, navodi se da su meštani tvrdili da su svi umrli žrtve vampira po imenu Miloš.

Vampir Miloš, kojem se ne zna prezime, za života je, saopštava u svom izveštaju Tamarski, važio za neku vrstu vrača. Imao je pticu koju je naučio da govori i pripitomljenog vuka, što je po tvrdnji seljana, bila potvrda njegovih magičnih moći.

Tamarski je pokušao da ubedi meštane da vampiri ne postoje, medjutim, posle nekoliko rasprava zaključio je da nisu spremni da prihvate njegove argumente, pa je odlučio da ekshumira nekoliko pokojnika.

Prvo je iskopan Miloš, koji je bio sahranjen 15 meseci ranije (aprila 1731.). Kada je uklonjena zemlja i podignuta drvena ploča koja je pokrivala mrtvaca, Milošev leš je izgledao potpuno netaknut, a oči su mu bile širom otvorene, uprkos tome što mu ih je njegova žena zatvorila nakon smrti.

Tanak mlaz krvi mu se lagano slivao iz usta, a krvi je bilo i na drvenoj ploči ispod leša, kao i na zemlji ispod ploče, zapisao je Tamarski.

Vlada u Beču zainteresovala se za taj fenomen, a izveštaj majora Tamarskog je unikatni zapis, sačuvan u bečkoj arhivi kao originalni dokument tog vremena.

U izveštaju se takodje navodi da je, pošto su to meštani zahtevali, major Tamarski naredio da se Milošev leš probode kocem, a zatim je, iz straha da će meštani opet iskopati "vampira" po njegovom odlasku, naredio da se leš prelije ugašenim krečom, pre nego što se ponovo zatrpa grob.

Na saslušanju rodjaka 11 žrtava, saznao je da su umirali u roku od šest do deset dana kopneći; noću su imali strašne košmare, a nekoliko njih imalo je plavkaste belege na vratu.

Tamarski je odlučio da otkopa i grobove žrtava. Osam leševa je bilo u stanju raspadanja, a tela dva pokojnika su bila dobro očuvana.

Medjutim, poslednja otkopana žrtva, jedna žena, delovala je kao da spava, a njeni udovi su bili savršeno pokretljivi.

Tamarski je na osnovu izgleda ta tri leša dozvolio meštanima da i sa njima urade isto što i sa prvim "vampirom" - Milošem.

Ta priča je živela u sećanju meštana, to sećanje je izbledelo, a i to groblje nije sačuvano, pa je dokument dvorske kancelarije u Beču dragocen kao nezaobilazna literatura u proučavanju fenomena vampira, kaže novinar Slavko Popov, hroničar ovog dela Banata.

Izvor: ~Al~Diablo~con~los~guapos

Naslov: Re: Predanja... Pet Mar 30, 2012 9:35 am

"Bela zena" sa starog smederevskog puta

Naime, jedan momak se 80ih vozio i u nekoj zabiti tamo u branicevu, stopirala ga je devojka koja je izasla iz sume iznenada. on je stao i povezao je. nakon par minuta tisine, ona je progovorila kako joj je drago sto ima dobrih ljudi koji ce da stanu stoperima i da mu je zahvalna, i da ako pozeli, da joj se javi za trpezu, u povratku, ona da spremi ucak. on je pristao, sobzirom na izuzetnu lepotu devojke, i nakon tri dana, dosao je do stare kuce u selu pred Smederevo, gde je i ostavio pre par dana.

zakucao je na vrata, otvorila je starica. on je pitao - Jel Jovana tu (ime nepotvrdjeno) a starica je rekla:

"sinko, Jovana je preminula u saobracajki pre 6-7 godina ... "

covek je mislio da je sala, i nije mogao da veruje, sve dok starica nije izvadila sliku. devojka iz automobila je bila na slici. on u shoku, nije mogao da se smiri, starica ga je posluzila sa kafom, i dok su sedeli na terasi, rece mu: "nisi ni prvi ni poslednji koji je dosao da je trazi"

Naslov: Predanja... Pet Mar 30, 2012 9:38 am

Религија и култ камена

"Између душе и камена постоји уска веза. Необрађени камен спуштен је с неба. Камен је жив и даје живот. У пробушени камен убацује се новчић или увлачи рука, глава, читаво тело; сматра се да штите од урока и да поседују својство оплођивача. Неки етнолози мисле да обредни чин провлачења кроз рупу у камену претпоставља веровање у регенерацију посредством женског космичког принципа". Гебрант - Шевалије
Показали смо да се душа као динамичка сила и оживљујући принцип може одвојити од тела, а то значи и од људског тела, и припојити неком другом бићу или телу. Такву трансформацију душе назвали смо материјализацијом или инкарнацијом. Према мотивима наших народних песама, познато је да се душа човекова може отеловити, претворити у вилу, змаја, кошуту, у голуба, кукавицу, у змију, у биљку, камен, рибу. Присетимо се народне песме из Вукове збирке: "девет сина - девет каменова, девет снаа - девет љутих змија'' (Караџић, I, 1969: 94-95). Али, постоји и обрнут пример да се из "камена" отелови људско биће. Према нашој народној песми, уколико би жена која нема деце, окупала бели камен и љуљала га у колевци, родила би дете из камена. Тако је Бог послао своје анђеле на земљу да подаре живот детету из камена: "Бог на Анђели говори:'Анђели моји, Анђели!/ Слезните доле на земљу, Подајте душу камену" (Милић., 1984: 928-929).

Izvor: Beogradska kapetanija