PUT, ISTINA I ZIVOT
 
PrijemPortalRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 ...Legende...

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: ...Legende...   Čet Mar 29, 2012 1:16 pm


Jovanka Orleanka


Jovanka Orleanka je simbol franckuskog ustanka. U stvari, ona je olicenje otpora naroda Francuske protiv Engleza u Stogodisnjem ratu vodjenom oko nasledja francuske krune.
Francuska je vec bila umorna od rata, kada je na istorijsku scenu stupila devojka od 16 godina, koja se zvala Jovanka Orleanka. Ona je "cula glasove, ponajvise glas svetog Mihaila, kako je pozivaju da oslobodi kraljevstvo od neprijatelja". U ono doba, kada su ljudi bili vecinom religiozni, ovakva prica bila je dobrodosla kralju, kao prilika da svojoj vojsci vrati samopouzdanje.
Kralj je poverio vojsku Jovanki (odred od oko 800 ljudi), koja je svoj zanos uspela da prenese na surove ratnike. Jovanka je naterala Engleze da obustave opsadu Orleana i 1429. ih potukla kod Patea. Englezi su se povukli. Iste godine, kralj Sharl VII dolazi u Rems, gde je krunisan. Postao je neosporivi kralj Francuske. Ubrzo Francuzima se predaju i drugi gradovi. Jovanka raspolaze jos samo jednom malom cetom, i vodi male carke, iznenada napadajuci i opsedajuci usamljene gradove.
Maja 1430, pri opsadi Kompjenja, koji brani jedan saveznik burgundskog vojvode Zan Luksenburski, Jovanka pada u njegovo ropstvo i on je, sest meseci kasnije, prodaje Englezima. Sudjenje Jovanki Orleanki u Ruanu, u zimu 1431, dobro je poznato, posto su Englezi izvanredno montirali proces.
Optuzili su je za jeres i odveli pred crkveni sud, pod predsednistvom biskupa, koji je bio potpuno odan Englezima. Cilj Engleza je bio da Jovanku pokore i uklone i tako suzbiju narodni otpor. Jovanka se branila vrlo jednostavno, ali veoma vesto i snazno. Najzad pristaje da se pokori, da se odrekne svojih verovanja i da ne nosi vise musko odelo. Svirepi nasrtaji njenih cuvara nagone je da odmah prekrsi obecanja. Proglasavaju je za krivca u povratu. Predaju je svetom sudu, tj. Englezima. Osudjena je na smrt spaljivanjem, i na lomaci, koja je podignuta u Ruanu 30. maja 1431, na Starom trgu, Jovanka pokazuje snaznu volju i cvrstinu karaktera i vere. Jovankino stradanje izazvalo je veliko uzbudjenje cak i medju engleskim vojnicima koji su prisustvovali spaljivanju.
U XIX veku proglasena je za nacionalnog heroja Francuske.
Jovanka Orleanka je zivela samo 19 godina i za tako kratak zivot uspela je da postane ideal, simbol i mit.
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: ...Legende...   Čet Mar 29, 2012 1:21 pm


LEGENDE IZ CARIBRODA


Pop
Martin ziveo je u selu Poganovu u vreme kada je Srbija bila potpala pod
tursku vlast. Pored sela su stalno prolazili turski karavani koji su
isli iz Carigrada ili se vracali u njega. Za hajduke su posebno bili
intersantni oni koji su isli za Carigrad jer su bili prepuni zlata i
drugih dragocenosti sakupljenih od haraca. Zbog toga je pop Martin
odlucio da osnuje hajducku druzinu koja bi presretala turske karavane i
uzimala "nazad" zlato oteto od naroda. Tako je i bilo. Presretali su
karavane, obavezno ubijajuci sve pratioce da se ne bi saznalo gde se
karavanima gubi trag, sakupili zlato i krili ga po pecinama iznad sela.
Govori se da to zlato cuva mehanizam u u obliku zmije smuk, napravljene
od zlata, koja bi nepozeljnog gosta velikom brzinom udarila u glavu i
ubila na licu mesta. Da se ne bi odala tajna funkcionisanja tog
mehanizma, pop Martin je ubio majstore koji su ga napravili.

Medjutim,
jednog dana nedaleko od sela hajducka druzina popa Martina presrela je
do tada najbogatiju posliljku sa tri kola prepuna zlatnika. Dobro
organizovani pobili su sve pratioce, osim jednog: velikog cupavog psa.
Mozda nisu obratili paznju na njega, a mozda su ga i namerno pustili,
jer to je ipak samo zivotinja. Medjutim, pas je bio dobro utreniran i
nastavio je sam put prema Carigradu. Vrativsi se sam, Turci su uvideli
da se nesto desilo sa karavanom, sakupili vojsku i pustili psa da ih
odvede do mesta na kom je karavan stradao. Tako je i bilo. Bas u
trenutku kad je pas doveo Turke u blizini sela Poganova, bio je Veliki
Petak i celo selo je islo u crkvu. Turci su opkolili crkvu i trazili su
od seljaka da odaju skloniste hajducke druzine, medjutim niko nije o
tome ni rec rekao - verovatno niko nije ni znao. Turci su zatim
poubijali sve, samo su se spasili jedan momak i jedna devojka, koji su
se malo zadrzali u sumi -kada su dosli videli su stravican
prizor:muskarci, zene, deca.......sve je to bilo poklano. Selo je ostalo
pusto, ali ne zadugo jer su ga opet naselili doseljenici sklanjajuci se
pred Tucima.

Sto se tice sudbine popa Martina, on je ostao ziv i
nastavio da presrece karavane, sve do smrti. Na samrti je kazu rekao da
njegovo zlato moze naci samo covek, koji je spreman da 2/3 svega
pokloni Poganovskom manastiru, a 1/3 zadrzi za sebe.

Danas
mnogi traze to zlato verujuci da postoji, ako ne to zlato onda sigurno
neko jer je istorijska cinjenica da je na ovom prostori bilo hajduckih
drizina.
Uopste,razne price postoje vezane za put Via militaris, kasnije nazvan Carigradski drum.
Svojevremeno,postojala
je prica da je Atila, "Bich Boziji" sahranjen preko puta sela Gojin Dol
o cemu je opsirno pisala i Ilustrovana politika.I stvarno, kada se to
brdo posmatra sa puta prema granici, ono podseca na piramidu.Tu su se
"muvali" neki arheolozi ali sve se na tome zavrsilo.

Priča
se da je pop Martin, kada je od Turaka otimao zlato, to zlato sakrivao u
tzv. "Smokovu dupku", koju danas ljudi traze u okolini Poganovskog
manastira, Vlaskoj i Greben planini. Pricase da je, kada je pronasao tu
rupu ili pecinu, pop Martin u njoj pronasao rimske pare.

A postoji i ova verzija:
Na
mestu poganovskog manastira nekada je bila zenska skola. To je bilo od
desetog do cetrnaestog veka. U dvanaestom i pocetkom trinaestog veka ova
oblast je bila bugarska. Bugarskom je tada vladao car Kalojan, potomak
Petra i Asena. On je veoma voleo da dolazi ove krajeve, pa je u selu
Trnsko Odorovce sagradio veoma bogat manastir "Sv. Jovan Bogoslov".
Cesto je obitavao i na Asenovom kaleu i u Zvonackoj banji.

Od
sela Sukova do Poganovskog manastira reka Jerma je pravila prirodno
jezero duboko 15metara, koje je kasnije, ljudskom rukom, unisteno. Na
mestu gde se nalazi sukovski most bio je prirodni most. Tu je car voleo
da lovi dive guske, a cesto je jeo i odmarao se u zenskoj skoli. Da je
ta zenska skola postojala svedoci dimnjak na ulazu u Poganovski
manastir, koji je iz desetog veka, a takodje i ostaci gradjevine iza
Poganovskog manastira.

U vreme treceg krstaskog rata krstasi su
stalno dolazili kod bugarskog cara, koji ih je vodio u Zvonacku banju,
gde su oni danima pirovali i radili sta su hteli.

Kad je,
konacno, 1204. godine, pao Carigrad krstasi su ga opljackali, a pogotovo
su opljackali dvor, gde je bilo uzasno mnogo zlata (krune, sablje,
koplja, nakit i jos mnogo toga). Na povratku su svratili kod bugarskog
cara, ali on im je oteo zlato i pobio celu grupu ljudi, koji su nosili
to zlako. Zlato je sakrio u "Smokovu dupku". Naredio je svojim slugama
da donesu egipatski otrov, onaj sto je stavljan u piramidama, i da
naprave zmiju (smoka) koja ce braniti ulaz od nepozeljnih gostiju, tako
sto ce ih udarati u grudi.

U vreme kada je Vizantija ponovo
ozivela ili malo ranije vizantijska vojska je trazila da tadasnji
bugarski car vrati ukradeno zlato (verovatno car Konstantin Tih-Asen).
On je to odbio, pa se, zbog toga, u selu Trnsko odorovce, na mestu
zvanom "Grchka strana" (kazu da se i danas tako zove) odigrala bitka u
kojoj je bugarski car jedva izvukao zivu glavu. Manastir "Sv. Jovan
Bogoslov" je izgoreo do temelja, a car je kasnije naredio da se manastir
ponovo izgradi, ali ne na istom mestu, vec na mestu gde je bila zenska
shkola. I tu pocine spor izmedju Srba i Bugara da li je Poganovski
manastir srpski ili bugarski.

Kod nas se veruje da su ga
sagradili Konstantin i Jelena Dejanovici, a Bugari tvrde, da su oni samo
darovali manastir, a da je manastir sagradio bugarski car. Po meni to
je malo verovatno jer je Bugarska vec u cetrnaestom veku imala ogromne
probleme sa Turcima (Sofija 1382.godine pada pod tursku vlast) i svoje
sile je usmeravala u tom pravcu, a ne u pravcu izgradnje manastira.

Smok
možda nije napravljen 1204.godine, nego je pop Martin posle mnogo
godina pozvao najboljeg majstora u nasim krajevima da napravi tu zmiju.
Javio se majstor iz jednog sela, najverovatnije iz Sukovske Drzine. Pop
Martinove sluge su ga vezanih ociju dovele do "Smokove dupke". On je
napravio zlatnu konstrukciju u vidu zmije, koja bi ljude na ulazu u rupu
udarala u grudi i ubijala. Kad je zavrsio sa radom pop Martinove sluge
su mudale torbu punu zlata i, vezanih ociju, vratile ga u svoje selo.
Strepeci od toga da je, mozda, majstor video put kojim su ga vodili i da
ce se vratiti i uzeti svo zlato, sluge su ga i ubile, a njegovo zlato
zakopale. To zlato se i danas trazi
.
Nije nemoguće ni da je pop Martin Himovic umesto rimskih para u "Smokovoj dupki" pronasao ogromnu kolicinu carskog zlata.

Prica
se da "Smokova dupka" ima tri ulaza. Jedan ulaz je glavni- gde su
mazgama prenosili zlato. 30 dana 30 hajduka su tamo doterivali zemlju i
kamenje i zatrpali ulaz. Drugi ulaz je negde pored reke Jerme, ali i on
je zatrpan. Veruje se da tamo postoji obelezje na kamenu- neki kazu da
su nacrtani pantalone i kosulja, drugi kazu da su nacrtani zmija i
strela, a treci da je nacrtana samo zmija. Treci ulaz je bio slobodan,
ali tamo je postavljena cuvena zmija smok. Dosta ljudi je poginulo na
tom mestu. Poslednji ljudi koji su pronasli smokovu dupku, od kojih je
jedan i umro, a pretpostavlja se da je bilo dete, hlebom, solju i svecom
su se zakleli da nikada nikom nece reci gde se nalazi ovo mesto. Mozda
su i zatrpali ulaz, a ispred njega su zasadili jorgovane i tako mu
sakrili trag.
Pop Martin Himovic je ostavio jedan svoj rukopis, u kome opisuje ceo svoj zivot, jednom leskovackom manastiru.






Za navodnu mapu blaga tragači daju velike sume.



Jedna od pećina za koju se veruje da krije blago.
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: ...Legende...   Čet Mar 29, 2012 1:24 pm



Najpoznatija legenda je o blizancima Romulu i Remu.


O najstarijoj povijesti Rima ne zna se baš mnogo budući da Rimljani nisu
poznavali pismo stoga su se priče o samom osnivanju grada prenosile s
koljena na koljeno.Prema mitu grad Rim je osnovao Romul, sin Reje Silvije i boga Marsa.

Trojanski
junak Eneja nakon pada i razaranja Troje je vrlo dugo lutao po svijetu
te je došao u Lacij gdje je osnovao grad Albu Longu. Nakon njega je
vladao Enejov potomak Numitor kojeg je s vlasti svrgnuo brat Amulije te
je postao kralj grada Albe Longe.

Također je dao pogubiti
njegovog sina, a kako bi izbjegao rođenje nasljednika koji bi mogao
tražiti natrag prijestolje prisilio je nećakinju Reju Silviju da postane
vestalska djevica (to je učinio jer je znao da se vestalke ne smiju
udavati), no, ona se sjedini s bogom Marsom te rodi dva blizanca, Romula
i Rema.

Ipak, Amulije ih je odmah po rođenju bacio u rijeku Tiber kako bi spriječio preuzimanje prijestolja.

Blizance
je pronašla vučica Martia (Marsova vučica koja je i danas simbol grada
Rima) u podnožju jednog od sedam brežuljaka te ih je dojila vlastitim
mlijekom.

Nakon toga blizance je pronašao pastir Faustul te ih je uzeo i othranio.

Kada
su bili dovoljno odrasli te čuli za svoju sudbinu odlučili su na
brežuljku Palatinu osnovati svoj grad. Ubrzo su se počeli svađati koji
će od njih dvojice vladati gradom te je Romul u toj svađi ubio brata.

Kako
je poznato Romul je 21. travnja 753. godine prije Krista osnovao grad
te je bio njegov prvi kralj. U njega je primao pastire iz okoline,
lutalice te izbjeglice iz okolnih gradova te je gad nazvan Roma.
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: ...Legende...   Čet Mar 29, 2012 1:26 pm



Legenda o zlatnom gradu


Kada su stigli Spanci posle Kolomba (Pisaro i Kortez) i poceli
osvajanje Juzne Amerike, Indijanci su im se suprotstavljali kako su
znali i umeli...
Iako su bili u velikoj brojcanoj prednosti, bili su neuporedivo slabije
naoruzani od Spanaca, losiji ratnici i nisu mogli da im se ozbiljnije
suprotskave, iako ima plemena koja nikad nisu bila pokorena od nikoga
(naprimer ratoborno pleme Karibe, po kojem su i more i sva ostva i
obala dobili ime).

Kada vec nisu mogli da uniste Spance vojno, Indijanci su pribegli
lukavstvu: znajuci za spansku pohlepu za zlatom izmisli su pricu o EL
DORADU, zlatnom gradu u kome je sve od zlata: i kuce i plocnici i sve
ostalo...Taj grad su navodno napravila neka davno izumrla indijanska
plemana...
El Dorado se nalazio negde u najguscoj dzungli i mocvari, niko nije znao tacno gde..
I pohlepni Spanci su progutali udicu: masovno su kretali u dzunglu da traze Zlatni grad..
Odlazili su u zlatnoj groznici...i nikada se vise nisu vracali...
Nestajali su u zivom blatu dzungle..
Jer tropska dzungla je cudo prirode: u njoj vlada neobicna mistika, gde
sve cega se masite je otrvno, bode, stipa i ujeda, od prekrasnih
Difenbahija do zmijica koje sa drveca padaju za vrat i totalno su
smrtonosne...O krpeljima, skorpijama, komarcima, slepim misevima,
anakondama, krokodilima svih velicina - da i ne pricamo..
Da li ste se nekada zapitali zasto u J. Americi nema velikih zivotinja
kao recimo u Africi? Zato sto bi im brzo kojekakvi insekti, gmizavci i
mali sisari isisali svu krv..
I tako, bajka o EL DORADU je ubila vise spanskih okupatora nego svi Indijanci zajedno...
Jos i danas ubija ljude...
Na mestu gde bi trebao biti El Dorado, na teritoriji Venecuelanske Amazonije, nalazi se najstravicniji zatvor na svetu.
Koga posalju tamo, vise se nikad ne vraca. U Venecueli zvanicno ne postoji smrtna kazna, ali postoji El Dorado..
Tamo se umire polako, ali sigurno..
Kada bi me, ne daj Boze, osudili da treba da idem tamo zbog nekog
velikog greha, sve sto imam dao bih za samo jedno uze: da se obesim...



Karta jezera Parima (17. vek),
gde se navodno nalazio Eldorado.






Poslednji izmenio *Twilight* dana Pon Maj 07, 2012 4:32 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: ...Legende...   Čet Mar 29, 2012 1:27 pm


Prokleta Jerina mit ili stvarnost


Irina (Erinija, srpski: Jerina, etimološki: Mira ) Kantakuzin, vizantijska princeza iz Soluna, praunuka cara Jovana Kantakuzina VI, u krvnom srodstvu sa dinastijom Paleologa, udala se za despota Đurđa Brankovića 1414. Po svoj prilici, bila je dvostruko mlađa od njega, inače izuzetno naočitog, obrazovanog, mudrog državnika, naslednika srpskog prestola. Prvi put se u dokumentima pojavljuje 1419. g. Ovaj datum se smatra početkom njenog učešća u političkom životu Srbije. Đurđu je rodila petoro dece, u Žiči je 1429. krunisana za despoticu, a njen lik je sačuvan na čuvenoj Esfigmenskoj povelji. Prikazana je kao omalena žena vitke figure i srazmerno sitnog lica, dostojanstvenog ili, prema nekim tumačima, strogog i hladnog izraza. Za vreme građenja Smederevske tvrđave (od 1428 – 1439.) za odbranu od Turaka, čiju izgradnju je započeo Đurađ Branković posle niza veštih diplomatskih manevara između Porte i Ugara, u arhitektonskim i drugim radovima učestvuju Jerinina braća: Toma, Andrija, a najviše izuzetno daroviti i obrazovani Georgije Kantakuzen. Za vreme despotove vladavine Jerina podnosi velike lične i porodične gubitke, (njena porodica u Solunu gubi bogatstvo i položaj dolaskom Mletaka, kćer Maru udaju za Turčina … ), a posle propasti Vizantije i despotove končine, ona, pokazujući veliku snagu i prisebnost, pokušava da održi teško narušene porodične i državne odnose.

Rađanje mita

Zašto «prokleta»
Period zidanja Tvrđave na ušću Jezave u Dunav, urbano-militarističkog (prema nekim izvorima i mističnog) objekta nalik na proslavljenu stambolsku utvrdu, doba je teškog narodnog kulučenja, dobavljanja kamena iz udaljenih mesta (kilometrima, iz ruke u ruku, jer Smederevo gotovo da nema kamena), prenapornog, ropskog rada, gladi i odricanja u svakom smislu, što proizvodi, vremenom sve veće, pučko nezadovoljstvo i roptanje. Duboko nerazumevanje političkih pobuda i realne nužnosti iznurujućeg «gradozidanija», oblak smutnog vremena koji se nadvio nad Vizant, slutnja propasti i težačko skapavanje, po sebi navode na traganje za para-objašnjenjem o nekakvoj, nečijoj krivici, «prokletstvu» čija je duga senka počela da pada na državu, na grad.

Zašto Jerina?
Lik despota, cenjenog i uglednog kako među svojima i tako i među tuđincima, sadržavao je suviše dominantnih, kardinalnih arhetipskih i drugih značajki na koje se kolektivna svest, ni kolektivno nesvesno nisu usudili da otvoreno «udare»: despot je muškarac, mudri vladar, strog i autoritativan, vanredno obrazovan i t d i t d - i, otkriven je «rezervni ventil»: gorki kulučarski znoj i suze nalaze svoj izvor u njegovoj slabijoj, recesivnoj «polovini», u novoj, mladoj, tuđinskoj, ženi. Ovde je lako uočiti začinjanje mita na prototipu hirovite, sujetne, razmažene žene koja volju muškarca stavlja pod svoju. Ovaj prototip, ustanovljen u doba civilizacijskog osvita, bezbroj puta je variran u usmenoj i pisanoj književnosti, od arhaične priče o Putifaru, preko bajki o zloj kraljici, do Andrićeve Krstinice i Anike (žena-stihija, koja, kao voda ili vatra, biva opasna izađe li iz zadatih joj okvira, pronašavši mušku «slabu tačku» (U Jerininom slučaju, agens može biti njeno poreklo, više od despotovog, koje ga inhibira i na neki način podređuje, kao, uostalom, i njegova visoka dob). Narodni gnev se dovija da joj pripiše uverljiv motiv: ona sebi gradi dvore nalik onima koje je ostavila u svojoj dalekoj, nepoznatoj, te stoga dodoatno mistifikovanoj i mitologiziranoj, postojbini. Njeno (pre)visoko i k tome strano (malo lingvističko osvetljavanje: strano = (takođe) čudno, ruski stranno, engleski strange, sa istom nijansom značenja) poreklo, boravak brojnih stranaca kao rukovodilaca radova na gradnji Smedereva (Jerinina braća, vizantinski majstori neimari), pretvaraju i nju i ostale Kantakuzine u objekat netrpeljivosti, a zatim i omraze. Još tokom nastajanja grada uz ime despotice počeo je da se prideva epitet koji kasnije postaje stalni (do danas zadržan u kolokvijalnom govoru kao i u književnosti), a mržnja, godinama akumulirana, na neobičan način nalazi sebi oduška.

Mit i paramit, antika i srednji vek : Jerina (i) Hestija
Tokom radova, a usled nedostatka osnovnog gradiva - kamena - u kule i platna tvrđave ugrađuju se antički spomenici zatečeni na lokalitetima nekadašnjih brojnih rimskih naseobina (od Mons Aureusa do Viminacijuma) u okolini Smedereva. Između mnogih spomenika, krhotina hramova i drugih sakralnih ili sekularnih građevina, našla se i skulptura koja predstavlja rimsku boginju Hestiju (Vestu), boginju domaćeg ognjišta. Ova skulptura je, prema nekim autorima, bila naopako (sic!) uzidana u jednu od kula i predanje kaže da je «svaki pošten Smederevac morao da se na nju baci kamenom». Otmena ženska figura blago nagnute glave, bogatog dekoltea i još bogatije draperije, kao zatečena u trenutku oblačenja, odlično se uklapala u misao-san kojim je narodna mašta godinama oplitala lik retko viđane despotice. Iako, kao i svaki san, on ne mora imati svoje utemeljenje u faktografiji, on je i danas živ i začuđujuće dosledan u kolektivnom pamćenju. Osim već pomenutih karakteristika – razmaženosti, kapricioznosti i mušičavosti, liku (u)klete tuđinke dodata je (niukoliko se ne ogrešujući o arhetip) i erotska dimenzija; tema Jerine koja svakog jutra po jednog mladog sebra u mutno Dunavo vrže, ili o kakavom zavedenom mešteru koji se, zbog ljubavnih jada, sam sa kule baca, odzvanja u srednjevekovnom predanju koliko i u najsavremenijoj srpskoj poeziji i prozi. Pripisana objektu sa negativnim predznakom, razuzdana fantazija stiče neku vrstu legitimiteta i vodi u neslućene slobode.

Imajući sve ovo u vidu, uz podsećanje da se bacanje kamenom od starozavetnih vremena smatra ne samo simbolom kažnjavanja, nego, pre svega prebacivanja svojih grehova na drugo(g), nađena figura Hestije (danas bismo rekli: pravi Object trouve!) se ne može biti bolje uklopila u situaciju, sintetizujući Eros i Mizos, ljubavnu intrigu i omrazu, materijalizujući, olikotvorujući njihov odsutni objekt. Njeno ugrađivanje (naglavačke?) svakako je pučka ideja i poriv da se na Jerinu i doslovno «baci kamenom» i tako se rastereti i olakša huda kulučarska sudba, a ne despotova želja (postoje, naime, pokušaji tumačenja despotove epohe kao doba kontinuiranog poštovanja antičkih božanstava, pri čemu se Đurađ Branković predstavlja kao čuvar grčko- rimske tradicije koji zahteva poštovanje kulta Hestije i namerno, štovanja radi, postavlja pomenutu figuru; po našem mišljenju, ovakvo predstavljanje pravoslavno orijentisanog, venčanog i krunisanog despota koji bi u očaranosti renesansom prevazišao i same Latine, jednostavno ne može biti ispravno).


Šta je bilo posle?
I mnogo vekova posle zalaska vizantijskog sunca za nazubljene kule, sintagma «Prokleta Jerina» je, kao što se zna, ostala; seoskoj deci u Srbiji se, kad pređu svaku meru, i danas podvikne: «Besna Jerino!» Skromni pokušaji da se neki ugostiteljski objekti ili zgrade nazovu imenom poslednje srpske despotice ni danas ne nailaze na odobravanje i popularnost, za razliku od imena despota koje se nekad krasilo mesarsku zadrugu, a sada, evo, i školu za obuku vozača (sic!)

Sudbina zagonetne figure posle pada Vizantije (1453.) i Smedereva kao poslednje vizantijske prestonice (1459.) je više nego zanimljiva: pošto je još dugo stajala i inspirisala generacije «poštenih Smederevaca», Hestija – Vesta – Ognjištečuvarica- Jerina je, tokom Drugog svetskog rata, u kome su Tvrđava i grad pretrpeli neopisivo razaranje (1941.) – nestala. Da li je u pitanju otmica u koju su umešani znalački oficirsko-okupatorski prsti koji su je preselili negde iznad izvorišta Dunava gde i dan-danas krasi neki vrt sa šimširom oblikovanim prema njoj, ili se, uvređena, skriva ispod nanosa zemlje i zaborava kojim vreme zavejava Tvrđavu, još uvek ne znamo.
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: ...Legende...   Pon Maj 07, 2012 4:23 pm


LEGENDA O KRALJU ARTHURU


Kralj Arthur bio je britanski kralj koji je vladao oko 500. godine. Arthur je jedan od najpoznatijih likova keltske mitologije. Bio je legendarni kralj srednjovjekovne Britanije i heroj jedne od najuzbudljivijih i često prepričavanih legendi. Prema njoj je rođen u Tintagelu, u pokrajini Cornwall kao sin kralja Uthera Pendragona i Igraine, žene vojvode od Tintagela. Legenda kazuje kako je vještac Merlin imao svoje prste u prevari koja je dovela do susreta ovo dvoje, ali je kao nagradu zahtijevao produkt ove unije, biće koje će on uzeti za svog štićenika, brinuti se za njega i podučavati ga. S vremenom je Arthur postao kralj Britanije te uz pomoć i potporu njegovog savjetnika Merlina držao dvor Camelot i bio vođa Vitezova okruglog stola.

Vitezovi su jahali u avanture na mjesta gdje su mogli postizati junačka djela, no njihova najvažnija misija je bila potraga za Svetim Gralom, prema kršćanskoj legendi, sretan pehar iz kojeg je Isus Krist pio na Posljednjoj večeri.

Arthur je imao 15 godina kada je njegov otac Lether Pendragon umro i bio pokapan na Stonehengu. Arthur je zatim okrunjen za kralja u Silchesteru. Nije bilo osobe koja je mogla nadmašiti Pendragona i mnogi su se veliki baruni borili za tron. Merlin je potaknuo nadbiskupa Canteburyja da pozove sve velikaše u London gdje je on pripremio ogroman kamen s mačem zabodenim u njega. Natpis oko mača je govorio sljedeće: „Onaj tko ovaj mač izvuče iz kamena i nakovnja , pravi je rođeni kralj cijele Engleske.“

No, premda su mnogi pokušavali, nitko nije uspio izvući mač iz kamena sve dok mladi Arthur nije došao i to učinio. Odmah je okrunjen za kralja i tako pobijedio svoje rivale u serijama borbi. U knjizi „Povijest britanskih kraljeva“ je s jedne strane bila opisivana kao najuspješnije djelo fikcije ikada napisano, a s druge strane bila optuživana kao zločin nad povijesnom istinom. On piše kako je Arthur sa svojim mačem Caliburom, koji je bio iskovan u Avalonu, porazio Škote i osvojio Irsku, Norvešku, Island, Dansku i Francusku u kasnijim varijacama mač dobiva ime Excalibur. Merlin i Arthur su otišli do jezera , kada je iz njegova središnjeg dijela izronila ruka držeći mač, on je pripadao Gospodarici Jezera koja ga je potom dala Arthuru. Kada Arthur umire i biva odnesen na Avalon, mač je vraćen u jezero.

Vrlo su proturječne priče o kralju Arthuru i o potrazi za Svetim gralom, za kojeg se mislilo da ima veliku moć izlječenja. U potragu za Gralom otišli su i sir Galahad, sir Percival i sir Bors. Došli su do dvorca Grala okruženog jalovom pustopoljinom i otkrili da Sveti kalež čuva ranjeni, nepokretni čuvar Kralja ribara. Samo na točno postavljeno pitanje koje se odnosi na Gral, Kralj ribara će ozdraviti, zemlja će se obnoviti, a oni će dobiti Gral. Sir Galahad je postavio točno pitanje, pa su trojica vitezova brodom odnijeli Gral u Sveti grad na Istoku koji se zvao Sarras, gdje je Galahad okrunjen za kralja. Precivala se vratio u Dvorac Grala, a Borsu Camelot. Daljnja sudbina Grala je nejasna zbog brojnih urota, posredovanja križara, katara itd.

Arthur se ženi sa Guinevereom, a kao svadbeni poklon od svog tasta dobiva okrugli stol koji ima 150 mjesta za sjedenje. Njegova sestra se udala za Lotha, vojvodu od Lothiana, i s njim imala dva sina, Gawaina i Modreda. Kasnije priče kažu kako je sam Arthur, ne shvaćajući kako je Lothova žena zapravo njegova sestra, spavao s njom i tako začeo Modreda. Upravo je ovaj incest doveo Arthura i Okrugli stol do propasti, onako kako mu je prorekao Merlin.

Kada je Arthur shvaio da su njegova žena Guinevere i njegov vitez Lancelot zaljubljeni, nije o tome želio nikome govoriti zbog svoje privrženosti Lancelotu. Ali Modred i Agravaine su mrzili Lancelota i izravno ga optuživali, ravno kralju u lice, a tužbe za preljub i izdaju bile su otvorene za javnost. Arthur nije imao izbora već je naredio Modredu da zatvori Lancelota, no ovaj uspijeva pobjeći u posljednjem trenutku. Neki vitezovi su otišli s Lancelotom, a drugi su ostali vjerni Arthuru, te na njegovu pohodu sa Gawainom u Francusku, protiv Lancelota, mnogi su hrabri vitezovi poginuli na obje strane. Modred, koji je ostao u Engleskoj privremeno vladati, pokušava ugrabiti krunu, a s njom i Guinevere. Arthur se vraća i u velikoj bitci traži Modreda, te ga konačno ubija kopljem. Ali kako ne bi bilo ružičasto, Modred zadaje smrtonosni udarac Arthuru. Sir Deivere mu predlaže da dođe do jezera i po njegovim uputama baca mač natrag u jezero, kojeg je prihvatila izronjena ruka, a potom ponovo nestala u dubine.

Vilinski brod dolazi po Arthura i odnosi ga na Avalon, zemlju besmrtnih heroja. Tradicija kaže da je Glastonbury taj mitski otok Avalon. 1191. godine, monaci su tu iskopali hrastov lijes iz 4 m dubine za koji su tvrdili da je Arthurov. Natpis koji je pronađen na olovnom križu unutar lijesa sadržavao je: „Ovdje leži pokopan kralj Arthur zajedno sa Guineverom, njegovom drugom ženom na otoku Avalon.“ Također je rečeno da je na Arthurovoj grobnici pisalo: „Ovdje leži Arthur, nekadašnji i budući kralj.“ Kosti su kasnije prebačene u gradsku crkvu, ali je grob uništen u doba engleske reformacije a kosti su nestale.



_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
*Twilight*
Admin
avatar

Broj poruka : 8046
Datum upisa : 25.03.2012
Lokacija : U njegovom srcu

PočaljiNaslov: Re: ...Legende...   Pon Maj 07, 2012 4:29 pm


MERLIN - HARIZMATIČNI, NEDOSTIŽNI ČAROBNJAK


Nakon što je nekoliko stoljeća igrao istaknutu ulogu u keltskoj legendi, Merlin se ponovno pojavio u 12. i 13. stoljeću, otkada se opisuje manje-više onakvim kakav je i danas.

Geffroi de Monmouth, velški učenjak, biskup i autor djela Vita Merlini (Merlinov život) iz 1148.g., i Robert de Boron, anglonormanski pjesnik koji je koncem 12. st. napisao Merlina, zaslužni su za obnavljanje Merlinova lika, koji se do tada smatrao bretonskim prorokom iz keltske legende; pretvorili su ga u sina demona i djevice, pridodali mu nadnaravne moći, i uveli u legendu o kralju Arturu, čak navodeći njega, a ne Artura, kao osnivača vitezova Okrugloga stola u 6. stoljeću.

Merlin se navodno rodio u Walesu oko 470.g., nekoliko godina prije Artura. Otac mu je bio rimski sudac, a majka vestalka (djevičanske svećenice posvećene rimskoj božici ognjišta Vesti), koja se kasnije povukla iz reda. U Rimskom se carstvu takav čin kažnjavao smrću pa je Merlinova majka, kako bi spasila život, tvrdila da je bezgrešno začela, te sucima objasnila da su dijete koje nosi odabrali bogovi. Kada se dijete rodilo, nazvala ga je Ambrozije, što znači besmrtan (budući da je ambrozija mitska hrana bogova).

Ambrozije je kasnije postao Merlin, a bio je ne samo bard, pjesnik, glazbenik i pjevač, već i druid, vidovnjak, čarobnjak i savjetnik Ambroziju Aurelijanu, kraljeviću koji je oslobodio britanski otok suprotstavivši se, negdje koncem 5. st., kralju i protjeravši njegove saske saveznike.

Prema legendi, britanskog su kralja jednoga dana njegovi vidovnjaci i čarobnjaci upozorili da mu se prijestolje našlo u opasnosti. Tvrdili su da je osoba za to odgovorna zapravo zao duh koji se suprotstavlja njegovim namjerama pod krinkom dječaka rođenog bez oca. Vladarevi vojnici krenuli su u potragu za tim djetetom te pred kralja doveli Ambrozija, budućeg Merlina, koji je tom prilikom iznio svoje prvo proročanstvo. Pred kraljem, njegovim vidovnjacima i čarobnjacima, otkrio je da se ispod zamka nalazi veliko jezero, te da je na njegovu dnu školjka u kojoj su dvije zmije: jedna crvena, a druga bijela. Kada su se njegove riječi pokazale točnima, školjku su razbili, a zmije oslobodili. Bijela je potom žestoko napala crvenu i u tri ju je navrata gotovo nadvladala. No crvena je nakon nekog vremena ipak stekla prednost i otjerala bijelu zmiju. Ambrozije je objasnio da bijela zmija simbolizira stijeg kralja i njegovih saveznika Sasa, a crvena britanski stijeg. Predvidio je i da će, nakon što ih izdajnički kralj triput nadvlada, Briti napokon ustati i protjerati tiranina i njegove barbare. Tako je doista i bilo, te je, prema legendi o Arturu, to proglašeno prvim Ambrozijevim čudom i prvim pravim proročanstvom. I tako je britanski bard postao druidom Merlinom.

U keltskoj legendi druid nije bio tek svećenik koji štuje drveće, izvore, stijene, mitska šumska stvorenja i duhove vatre, zraka, zemlje i vode. On je ujedno i liječnik, iscjelitelj, filozof, astrolog, čarobnjak, vidovnjak, pjesnik, glazbenik i učitelj, a imao je i značajan utjecaj u politici. Stoga se Merlina smatralo ključnim likom druidizma. Ostalo su učinile mašta i fantazija.

Nakon smrti Ambrozija Aurelijana, kraljevića koji je oslobodio Britaniju, Merlin je postao bardom njegova nasljednika, kralja Artura, kojemu je bio i vidovnjak, astrolog, čarobnjak i politički savjetnik. Pomagao je kralju tijekom junačkoga otpora, rata koji je koncem 6. st. opustošio zemlju, i tijekom kojeg su Briti, koji su se sklonili u Wales i u Cornwall, sa sjevera zemlje protjerali barbarske horde Sasa, Juta i Angla, koje su zauzele njihov otok. Pobjede kralja Artura bile su toliko dojmljive da su začudile njegove suvremenike, koji su ih pripisali njegovim nadnaravnim moćima.

Potkraj života, približno oko 560.g., Merlin je bio svjedok bratoubilačkog rata između velških i škotskih Brita, no ovoga je puta bio nemoćan. Ta je epizoda imala kobne posljedice po njegovo duševno zdravlje, kao i po njegovu vjeru u ljude. Vratio se u divljinu i nedugo zatim umro kao pustinjak negdje u šumama Cornwalla, okružen duhovima prirode. Druid, prorok i čarobnjak Merlin postao je junak legendi, a pretskazao je, između ostalog, rođenje kralja Artura, otpor Brita i poraz barbarskih osvajača.

Legenda se ubrzo proširila i izvan britanskog otočja, širom kršćanskoga svijeta. Nedugo nakon Arturove i Merlinove smrti papa Grgur Veliki poslao je nekolicinu redovnika benediktinaca da pokrste Brite. Tijekom stoljeća koje je uslijedilo, potraga za svetim Gralom pridala je novu dimenziju legendi o Arturu i Merlinu, postavši tako glavnom težnjom i ciljem vitezova Okrugloga stola. Kršćani su legendarne podvige arturovskih junaka isprepleli s biblijskim pričama, da bi na taj način lakše širili nauk o Kristu.

_________________
"Pomisli samo kako me nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo"
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: ...Legende...   

Nazad na vrh Ići dole
 
...Legende...
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Muške filmske legende
» Legende boksa
» Legende o Deda Mrazu
» Legende,predanja i mitovi
» Mitoloska bica.mitovi i legende

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Night fairy :: Riznica - Treasury :: Misterije, legende i predanja-
Skoči na: