Umetnici pesmom i slikom o zeni

MOJ INTIMNI SAN

O zeni nepoznatoj san mi se cudan vraca,
O zeni sto me voli i sto je meni mila,
Koja nikada nije kakva je prije bila,
A nije ni drukcija, i voli me i shvaca.

I jer me shvaca, ona jedina moze uci
U moje srce - jao! - koje za nju samo
Nije zagonetno, a znojno celo tamno
Jedina ona zna mi osvjezit, placuci.

Ne znam je l' crna, plava, rida, ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
Kao imena dragih prognanih iz zivota.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
A u glasu joj tihom, teskom i dalekom
Glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

Paul Verlaine

O ženo ti nisi samo Božiji stvor već i ljudski:
svi te obasipaju ljepotom iz svojih srdaca.
Pjesnici ispredaju za te pređu koncima zlatne fantazije;
slikari daju tvom obliku uvijek novu besmrtnost.
More daje svoj biser, majdani svoje zlato, cvjetnjaci svoje cvijece,
da te omotaju, da te pokriju da te učine dragocenijom.
Žudnja muških srdaca prostrla je svoj sjaj preko tvoje mladosti...
Ti si pola žena, a pola san.....
Tagore

Tijelo žene

Tijelo žene, bijeli brežuljci, bijela bedra,
slična si svijetu kada se daješ.
Ruje te moje tijelo divljeg ratara
i sin iskače iz dubine zemlje.

Bijah sâm kao tunel. Ptice su od mene bježale
I u meni započe noć svoju moćnu invaziju.
Kovao sam te kao oružje da bih te nadživio
ko strijelu za svoj luk i kamen za svoju praćku.

Ali stiže čas osvete i ja te ljubim.
Tijelo od kože, od mahovine, od mlijeka snažna i lakoma.
Ah pehari grudi! Ah oči odsutnosti!
Ah ruže pubisa! Ah glas tvoj spor i tužan!

Tijelo žene moje, u tvojoj ću ostati ljupkosti
Žeđi moja, tjeskobo bez granica, pute neodlučni!
Tamna korita rijeka gdje vječita žeđ ostaje,
gdje ostaje umor i bol beskrajna.

Pablo Neruda

ZAR JA NISAM ŽENA?

Ovaj čovek kaže
da ženi treba pomoći kada ulazi u kočiju
i preneti je preko bare,
i da žena uvek treba da ima najbolje mesto.
Niko mi nikad nije pomogao da uđem u kočiju,
ili da pređem preko bare,
niti sam igde imala najbolje mesto...
Pa, zar ja nisam žena?
Pogledajte me!
Pogledajte moje ruke!
Kopala sam i sadila
i skupljala u ambare
i nijedan mušakarac mi ravan nije bio...
Pa, zar ja nisam žena?
Mogu da radim
i da jedem koliko i bilo koji muškarac -
i da istrpim bičevanje -
Pa, zar ja nisam žena?
Rodila sam trinaestoro dece i gledala kako ih
gotovo sve prodaju u ropstvo.
I kad sam ispustila majčinski krik,
samo me je Isus čuo...
Pa, zar ja nisam žena?
Ovaj mali čovek u crnom kaže
da žena ne može da
ima ista prava kao muškarac
jer Isus nije bio žena.
A kako je vaš Isus nastao?
Od Boga i od žene!
Muškarac nije imao ništa s tim!
Ako je prva žena koju je Bog stvorio
imala snagu da ceo svet okrene naglavačke,
onda će sve žene zajedno imati snagu
da ga vrate na pravo mesto.


Sojourner Truth

Nemoj otici jos,
Moji su mrtvi lose veceras;
Stavi mi prst u uho da znam da si tu
I kada zaspim. Vise ne vladam
Izrazom sopstvenih ociju. Kome se one
Od kad te tako, pokoravaju? Slusaj!
Srce u mraku izbija zbir necijih godina
Sto se navrsuju u nama.
Zaustavljeni sat prolazi opet
Kroz cas tacnosti...Ili
Okrenimo svetiljku ovako:
Koliko smo puta magli leci
Kai dosad, ti i ja, a nismo.
Da nije i ovo jedan trenutak
Sto propada uzalud? Kakvom Bogu
Prinosimo tu zrtvu? UMor?
Pa nisu nam nikad porasli nokti na veslu
I so talasa sprala soli znoja.
Hajde, naucicu te kako se cita pesma.
Udji. Tako, sad sklopi, pa ispruzi ruke.
Dakle? Da li gutas? Bradu
U vis i napred. Nemoj suvise uza struju
Budi pazljiva prema tom toku;
Ta voda bi se mogla lako udaviti u tebi.
Reci ciljaju u svoje senke
I kada pogode nestanu ili kazu:
"Dodji bilo gde, ali budi tacna!
Tesko, zar ne? Najblize smo kada ne mirujemo,
A sada stavi vlas kose medju listove.
Sutra ces mozda naci dve
Kao da si zasadila nesto sto je rodilo
U medjuvremenu. Ako se vratis.
Jer, ujutru se probudis, a jos i ne sanjas
Ko te je sve vec osamario.

Milorad Pavic

Žena


Ja sam svoju dušu u tvoj život preno,
i sve tvoje mane,grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću,draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetlost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže,vezani smo čvršće,
ti si tamna čežnja nagona i žudi,
i razblude moje,kad na meni dršće sve,
pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću počne da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom,radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.


Sima Pandurović

ŽENA


Ruža nije lijepa, ako uz cvjetove njene
nema umilnog lica drage, voljene žene.
Bez opojnog pića, bez dobrog starog vina
ni proljeće ne vrijedi, ni njegova milina.

I nebo ti je pusto, i sva je bašta pusta
ako nema poljupca s toplih, rumenih usta.
I na svijetu ti, brate, nema tužnije stvari
nego gledati dragu kad se u licu žari.
Kada se u njoj tajno ljubavna vatra budi,
a ne brati poljupce, ne milovat’ joj grudi.
I ples vitkog čempresa i umilnost ruže,
ako nema ljubavi, šta mogu da ti pruže?
I sva svjetlost uma, pa i mudrost sama,
bez svjetlosti ljubavi nisu nego tama..
Divna je ljepota pjesme, ruže, vina,
no kad nema žene sve je to praznina.

Hafiz

Sergej Jesenjin - Kurva

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute. . .

Jednoj nestasnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
Dajes mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

Je l' to ljubav?... Je li sala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?

Il' si dosla zluradice,
Da me varkas, da me jedis?
Izmucene stare grudi
Da povredis, da pozledis?

- Ja te ljubim!... Tvrdis, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, duso, tesko pada...

Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra ziva -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

1875.

Ljubavna


Ona je prisutna na mojim trepavicama
I njene kose su u mojoj kosi,
Ona oblike mojih ruku nosi
I ima mojih ociju boju i plamen,
Ona uranja u moju sjenku
Kao u nebo kamen.

Njene su oci uvek otvorene
Pa zbog toga ne mogu da zaspim.
Jarka svjetlost njenih snova cini
Da se isparavaju sunca u visini,
Da se smijem i placem dok je smijeh sve veci,
I da govorim a nemam sta reci.

Pol Elijar

KAD SAM JE PRVI PUT VIDEO



Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant, ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rodjen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na pošti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prodjem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati sastanak
Njen najgori djak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ustima
Tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.


Matija Bećković

SAMO ŽENA


Ti ... što imaš anđeosko lice
i pred kojom se k'o pred
sveticom i ikonom dvori,
ne budi tako ohola lepotice,
već zahvali onom , što te
takvom stvori …!

Oči su ti orkan i oluja morska,
usne koje na jutrenje zvone
nemirne , žive i tako opojne
k'o predivna ruža dvorska
Božije li si čedo il' delo sotone

Ti što imas anđeosko lice
ne budi ohola zbog lepote
to je sreća al' i usud žene.
I zato ti lepa ženo, pazi ...!
Spusti glavu i smerno
ali gordo zemljom gazi ... !


Jovan Ilić

KRAJ MENE

Kad te vidim onako vitku i bijelu
kako mojim pogledom nemirno lutaš
i tvoje sunce po meni blještavilo raspe
ja nebeskim beskrajem propadnem.

Kad k meni buketom osmijeha kreneš
i ispod mene samog nebo se otvori,
ja se u prozirnu pticu pretvorim,
pa prema tvojim poljupcima poletim.


Kad me zagrliš, poput vjetra huknem,
po meni se zvjezdana prašina spusti
i ja za tvojim poljupcima požurim,
da u porama vatrom procvjetam.

Kad osjetim kako mojom utrobom dišeš
i pučinom mojih toplih bedara ploviš,
uzbuđen u mekom carstvu se smirim,
i kao val, u luku blaženstva uplovim.

Zal Kopp

Jovan Jovanovic Zmaj (1833 - 1904)

,,Tijo noći..'

Tijo noći,
Moje sunce spava;
Za glavom joj
Od bisera grana,
A na grani
Ka da nešto bruji,
Tu su pali
Sićani slavuji:
Žice predu
Od svilena glasa,
Otkali joj
Duvak do pojasa,
Pokrili joj
I lice i grudi,
Da se moje
Sunce ne probudi.

Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.
A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?
Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko,
željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.
Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.


Mika Antić

Barbara

Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se

seti se toga dana
ne zaboravi

neki čovek je stajao u tremu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kiši k njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala

seti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti onima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao.

seti se Barbara i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenalom
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana

oh, Barbara rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika

a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro, nestao ili još uvek živi

oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada

ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strašne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i čelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseta što nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta
od koga ništa ne osta.

Barbara, Barbara