Grcka mitologija

Naslov: Grcka mitologija Čet Mar 29, 2012 6:43 am

Zevs (Zeus), gospodar neba i zemlje, otac bogova i ljudi

Zevs, najveći od svih besmrtnih bogova sa Olimpa, rodio se u jednoj pećini na planini Dikta, na Kritu, a rastao je, u nekoj drugoj špilji na planini Ida, gde ga je sakrila majka Rea, hraneći se mlakom kozije ninfe Amalteje, dok su ga Nimfe negovale. Zagospodarivši i učvrstivši vlast nad svojom braćom i ostalim bogovima, zadobio je, od svih, zasluženo poštovanje i divljenje, te je, nakon Titanmahije i Gigantomahije, sa pravom, prihvaćen kao gospodar i otac bogova i ljudi. Njegovo oružje je bio grom, dok se njegova vlast prostirala i na nebu i na zemlji. Za Zevsa, njegova zakonita i jedina supruga bila je Hera, koja mu je uvek bila stalna i veran pratilja,k ako u životu, tako i u svim njegovim delima. Sa njom je dobio Aresa, Hebu, Ejletiju i Hefesa. Bezbrojne su, međutim bile, njegove ljubavne avanture, sa boginjama i običnim smrtnicama, koje su povremeno izazivale Herinu ljubomoru. Iz ovih avantura, Zevs je dobio mnogo druge dece, bogove, polubogove i heroje. Da bi pomenuli neke od mnogobrojnih avantura, može se izdvojiti njegova veza sa Majom iz koje se rodio Hermes, sa Semelom je dobio Dionisa, od Lete, Apolona i Artemidu, iz veze sa Temidom, Suđaje i Hore,a od Mnemosine devet Muza. Iz nebrojenih veza sa smrtnicama koje se pominju, na svet su došli mnogi bogovi i heroji. Svu svoju decu voleo je i štitio, te su više puta i ona bila povod Herinom besu.

Pored stotine zena, koje se pominju u mitovima o tajnim vezama sa ocem bogova i ljudi, postoji i priča da je Zevsa jako zaintrigirala upečatljuva lepota mladog Ganimeda, koji je bio kraljevskog porekla, iz Troje. Bio je toliko lep da je izazvao erotska osećanja samog Zevsa, koji ga je odveo na Olimp, da mu bude vinotoča, odnosno da mu u pehar sipa nektar. Ali, bez obzira ne njegove strasti, po kojima su bogovi nalikovali ljudima, kao što je već pomenuto, ipak je Zevs bio bog koji je održavao ravnotežu i pravdu. Nije bio samo tužilac i sudija, već je saosećao sa svačijim bolom i uvek je pokušavao da nesrećnicima olakša patnju, a iznad svega da pravedno presudi. Grčke reči "diogenitos" i "diotreftos" koje su vezane za Zevsovo ime, označavale su vladare te epohe koji su posedovali harizmu, i koji su se, vladajući, rukovodili mudrošću i osećajem za pravdu.

Naslov: Re: Grcka mitologija Čet Mar 29, 2012 7:13 am

Had (grč. Hades) - bog podzemnog sveta

Bio je najstariji Kronov sin i uz svoju braću Zevsa i Posejdona činio trojstvo najviših grčkih bogova. Kad se rodio, otac mu je bio vrhovni vladar svemira, ali je živeo u neprekidnoj strepnji da će ga neko od njegove dece svrgnuti s prestola. Zbog toga je sve svoje potomke pojeo čim su se rodili i utamničio ih tako u svom trbuhu. Tu su i dalje živeli jer su kao božanska bića bili besmrtni. Takvu sudbinu izbegao je samo njegov najmlađi sin Zevs, kojeg je njegova majka potajno rodila i sakrila na Kritu. Kad je Zevs odrastao, dogodilo se upravo ono čega se Kron najviše plašio: pobunio se protiv oca, prisilio ga da svojoj zatočenoj deci vrati slobodu i izazvao ga na borbu. Braća Had i Posejdon pridružila su se Zevsu i, uz ostale saveznike, pomogla mu da porazi Krona i svrgne ga s vlasti. Nakon pobede braća su se sporazumela da će Kronovo nasledstvo među sobom podeliti kockom. Zevs se, međutim, pri tom poslužio lukavstvom i njemu je pripala vlast nad nebom i zemljom. Posejdon je dobio vlast nad morem, a Had je postao svemoćni vladar podzemnog carstva.

Ne bi se moglo reći da je Had kockom dobio najbolje, ali njegovoj mračnoj i neumoljivoj ćudi vlast nad podzemnim svetom je sasvim odgovarala. A njegovo podzemno carstvo je zaista bilo strašno: skrivalo se u dubinama zemlje i u njega nikad nije dopreo ni zračak Sunčeve svetlosti. Prostiralo se neveselom ravnicom obraslom bledim cvetovima divlje asfodele ("cveća smrti"), a njome je proticalo pet reka, koje su istovremeno bile njegove granice: Stiks, koja je sve okivala ledenim zagrljajem, Aheront, reka naricanja, Kokit, reka žalosti, ognjena reka Piriflegeton i mračna Leta, čije su vode činile da se zaboravi sve ovozemljasko. Kako je zaista bilo podeljeno i kako je izgledalo Hadovo carstvo, ljudi pouzdano nisu znali jer se nijedan smrtnik nije odonud vratio živ da o njemu donese vesti. Nekoliko junaka (Herkul, Eneja) koji su sišli u njega i opet se vratili nisu mogli da ga u celosti pregledaju. Ali nagađalo se da se na zapadu prostiru Elizejske poljane, gde su svoj večni život živele duše pravednika. Negde u dubinama nalazio se Tartar, gde su grešnici izdržavali večne kazne, a u najmračnijem delu tog tmurnog carstva bio je Ereb, gde se smestila palata iz koje je Had, zajedno sa svojom ženom Persefonom, vladao bogovima podzemnog sveta i dušama mrtvih.

Duše umrlih silazile su u Hadovo carstvo kroz mračne bezdane. Jedan od njih bio je u tesnacu Tenaru na jugu Peloponeza, drugi u Kolonu u Atici, pa sledeći pod Etnom na Siciliji. Prema Homeru, ulaz u podzemno carstvo bio je negde na zapadu kuda više nisu dopirali Sunčevi zraci. Ulaz u podzemni svet čuvao je troglavi pas Kerber. One koji su ulazili susretljivo je propuštao, ali napolje nije nikome dao. Od ulaza vodio je put vodama Aheronta, preko kojeg je duše umrlih prevozio osorni starac Haron. Razume se, prevozio ih je samo u podzemni svet, ali ne i natrag, i za tu službu su mu mrtvi plaćali. Iz Haronove barke odlazili su svi pred Hadov presto, pored kojeg su sedele sudije, Zevsovi sinovi Minos, Radamant i Eak. Samo ponekad bi neka duša dospela u Elizij, gde je živela blaženim životom, a ko nije bio ni dobar ni zao (ili je bio i dobar i zao), morao je da ode na asfodelske poljane, gde je lutao bez radosti i tuge, bez ikakve čežnje i osećanja, kao sena. Takvih ljudi bilo je, navodno, najviše, a među njima našli su se i najveći junaci, čak i sam Ahil. Kakav je život tamo provodio, znamo iz njegove teskobne ispovesti koju je zabeležio Homer: "Hteo bih više ko nadničar raditi na polju čoveka s imetkom malim, gde ima obilja jela, no tu u Hadovom carstvu biti vladar sena svih tih umrlih ljudi!"

Bogova kojima je vladao Had u podzemnom svetu bilo je manje nego olimpskih ili morskih, ali oni su kod ljudi izazivali jezu i strah. Među njima na prvom mestu je bio bog smrti Tanatos, ogrnut crnim plaštom, s crnim ledenim krilima, koji je umirućima rezao kosu i odnosio njihove duše. Zatim, mračne boginje kere, koje su ubijale ljude po bojištima i sisale im krv; užasna Empuza, koja je napadala ljude i ubijala ih na raskršćima; strašna Lamija, koja je majkama u snu ubijala decu; troglava i trotelna Hekata, koja je vladala čudovištima, i bog varljivog sna Hipnos, kojem nisu mogli da se odupru ni ljudi ni bogovi. Posebno strašne bile su Erinije, neumoljive boginje kletve i osvete, koje je u svet slala Hadova žena Persefona.

Ljudi su mrzeli Hadovo carstvo. Ko je u njega sišao mora se odreći svake nade. Od junaka koji su dospeli pred sam Hadov presto i vratili se u svet, najslavniji je bio Herkul. Odande je doveo Kerbera, po naređenju mikenskog kralja Euristeja, kojem je, po Zevsovom nalogu, morao da služi. Dospeo je tamo i muzičar i pevač Orfej da od Hada izmoli život za svoju mladu ženu Euridiku, zatim Sizif, koji je odande lukavstvom na kratko vreme umakao, i Tezej, kojeg je odande oslobodio Herkul. Na prag podzemnog sveta dospeo je i Odisej kad je nakon osvajanja Troje, na povratku u otadžbinu, dugo lutao svetom i tamo video Sizifa kako uzbrdo valja ogroman kamen. Video je i Tantala kako se muči glađu i žeđu, Titija kojem su dva strvinara kljuvala jetru; sastao se tamo s mnogim mrtvim junacima, među njima i sa Ahilom, koji mu je s tugom opisao nemilu sudbinu umrlih u Hadovom carstvu.

Had nije imao običaj da napušta svoje sedište. Dok je još bio neoženjen, izašao je jednom u svet da otme Zevsovu i Demetrinu kćer Persefonu, koju je uzeo za ženu. Jednom je otišao na savetovanje bogova na Olimp. Bogovi ga baš nisu voleli, a on im je uzvraćao istom merom. Kad je Zevs od njega nešto zatražio, obično bi ga poslušao, ali se u stvari između neba i zemlje inače nije uplitao. Dobro je znao "da će, pre ili kasnije, svako sići u Hadovo carstvo, čim je jednom došao na svet".

Naslov: Re: Grcka mitologija Čet Mar 29, 2012 7:24 am

HELENA (Grč. Helene - kći najvišeg boga Zevsa i njegove ljubavnice Lede, najlepša od svih smrtnih žena)

Njena majka Leda bila je žena spartanskog kralja Tindareja, s kojim je imala dvoje dece, kćer Klitemnestru i sina Kastora. Svojom lepotom Leda je očarala i samog Zevsa i imala s njim dvoje dece, kćer Helenu i sina Polideuka. Tindarej nije imao ništa protiv Zevsovog uplitanja u proširivanje porodice pa je sopstvenu decu i pastorke odgajao podjednako. Sa sinovima nije imao poteškoća. Obojica su postali slavni junaci i dospeli na nebo gde i danas sjaje kao Blizanci ili Dioskuri. Ni s Klitemnestrom nije bilo problema, bar dok se nije udala. Zatim ju je otac dao za mikenskog kralja Agamemnona. S Helenom je bilo gore.
Bila je još mlada devojka, a o njenoj lepoti se već nadaleko pričalo, pa je za njom čeznuo atinski kralj Tezej i oteo je uz pomoć svog prijatelja Piritoja. Oslobodila su je braća Kastor i Polideuk i vratila kući. Uskoro su se u Sparti pojavili novi Helenini prosci. S vremenom su se tamo našli svi ahejski kraljevi i kraljevski sinovi koji su nameravali da se žene. Njihove svađe oko Helene dovele su Grčku gotovo na rub rata. Katastrofu je sprečila domišljatost itačkog kralja Odiseja. On je Tindareju dao sasvim originalan savet: neka ostavi sve dinastičke i političke obzire po strani i dozvoli Heleni da odabere muža po sopstvenom ukusu. Prosci su se s tim složili i zakletvom se obavezali da će njen izbor bez pogovora priznati, da pobednika neće ubiti niti ga na bilo koji način uvrediti, nego će mu u svemu biti od pomoći.
Srećnim ili nesrećnim slučajem njen izabranik je bio Agamemnonov brat Menelaj. Nakon venčanja rodila im se kći Hermiona, a kad je Tindarej umro, Menelaj je postao njegov naslednik na spartanskom prestolu. Sve je bilo u najboljem redu, a ni Menelaj ni Helena nisu slutili šta im sudbina sprema.
U to vreme se u pećini kentaura slavila svadba ftijskog kralja Peleja s morskom boginjom Tetidom, na kojoj su učestvovali svi bogovi. Jedino nije bila pozvana boginja svađe Erida da im ne bi pokvarila zabavu. Uvređena, Erida je iz osvete među boginje Afroditu, Heru i Atenu bacila zlatnu jabuku na kojoj je pisalo "najlepšoj". Boginje su odmah kao jedna posegnule za jabukom jer je svaka od njih, razumljivo, smatrala sebe najlepšom. Zbog toga je među njima izbila svađa, u koju nije želeo da se upliće ni sam Zevs. Želeo je da ima svoj mir, pa je naredio bogu Hermesu da uzme jabuku i odvede boginje na planinu Idu nedaleko od Troje, gde živi pastir po imenu Paris i da on reši taj spor.
Paris je bio sin trojanskog kralja Prijama. Za to što je živeo u planini, a ne u kraljevskoj palati, postojao je dobar razlog. Pre Parisovog rođenja, njegova majka je sanjala da je rodila goruću baklju koja je zapalila Troju. Vrač je san protumačio tako da će dečak kojeg će kraljica roditi biti uzrok propasti Troje. Zbog toga je kralj Prijam naredio da se dete odmah posle rođenja odnese na Idu i tamo ostavi. Dečaka je prihvatila i dojila medvedica, a zatim ga je našao pastir Agelaj i odgajao ga kao svog sina. O tome da je Paris kraljev sin znao je samo Zevs.
Kad je Paris ugledao Zevsovog glasnika Hermesa, hteo je da pobegne glavom bez obzira, ali mu je u istom trenutku palo na pamet da će ga Hermes svakako stići i tako je, savladavši strah, saslušao njegovu zapovest. Paris je uzeo jabuku iz Hermesovih ruku i počeo da posmatra boginje. Činilo mu se da su sve tri podjednako lepe. Dugo je razmišljao, a odlučio se onda kad su boginje uticale na njega na način koji ljudski zakoni i sudovi u osnovi ne dopuštaju. Zevsova žena Hera obećala mu je vlast nad celom Azijom, boginja rata Atena ratničku slavu, a boginja ljubavi i lepote Afrodita najlepšu ženu na svetu. Paris je jabuku dosudio Afroditi.
Da postoji prelepa Helena, Paris u tom času nije znao, ali je Afrodita učinila da je što pre upozna. Putevima sudbine Paris je ubrzo dospeo u Troju, gde ga je prepoznala njegova sestra Kasandra, slavna čarobnica i proročica. Kralj Prijam, koji je dugo žalio što je odbacio sina, primio ga je s velikom radošću i uveo u kraljevsku palatu. Tu je Afrodita savetovala Parisu da sagradi lađu i otplovi u Spartu, poznatu po lepoti svojih žena. Paris ju je poslušao na veliki bes Here i Atene, koje su, zbog svoje povređene sujete, njemu, kao i čitavoj Troji, želele sve najgore.
Kralj Menelaj primio je Parisa i njegovog prijatelja Eneju, koji ga je pratio, kako i dolikuje gostima iz slavne Troje. Priredio je u njihovu čast gozbu i predstavio ih svojoj ženi Heleni. Čim je Paris stao licem u lice s najlepšom od svih smrtnih žena, zaljubio se u nju na prvi pogled. I on se njoj dopao. Drugog dana se Menelaj izvinio svojim gostima jer je zbog neodloživog posla morao da ode na Krit. Poželeo im je prijatan boravak, a Heleni rekao da im u svemu ugodi. Za to što je Helena muževljeve reči shvatila poprilično široko, kriva je boginja Afrodita. Razbuktala je u Heleni takvu ljubav prema Parisu da je zaboravila na svog muža, kćer i otadžbinu i s Parisom krišom otplovila u Troju.
Prema tome, Helena je s Parisom otišla dobrovoljno. Druga verzija tvrdi da ju je Paris na to prisilio, čak i nasilno odveo. Nije poznato jesu li otplovili pravo u Troju. Kako se čini, pošli su najpre na svadbeno putovanje u Egipat, zatim su neko vreme proveli u Sidonu, a u Troju došli posle nekoliko godina. Bilo kako bilo, Helena je nestala iz Sparte, a s njom i kraljeva riznica.

Menelaj, svakako, preko svega toga nije mogao da pređe kao da se ništa nije dogodilo. Otišao je u Mikenu svom bratu Agamemnonu i zamolio ga za pomoć. Agamemnon ga je savetovao da s itačkim kraljem Odisejem pođe u Troju i zamoli trojanskog kralja Prijama da vrati Helenu. Ako Prijam ne bude voljan da ispravi Parisov čin, neka mu zapreti ratom. Prijam je odbio Menelajevu molbu i Agamemnon je sa pretnje prešao na delo. Zamolio je za pomoć sve ahejske kraljeve koji su nekada Menelaju obećali da će mu, kao Heleninom mužu, u svemu pomoći. Tu su pomoć obećali i ostali ahejski vladari. Svi su se odazvali lično ili su poslali svoje sinove, i doveli vojsku svako prema svojim mogućnostima. Pod Agamemnonovim vođstvom krenula je najzad protiv Troje vojska od sto hiljada Ahejaca.
Tako je zbog Helene i Parisa planuo dugotrajan i krvav trojanski rat koji se završio uništenjem Troje i pogibijom najboljih ahejskih junaka. Helena je ubrzo zažalila zbog svog čina koji je i njenoj staroj i njenoj novoj otadžbini doneo tolike patnje. Kraj Prijam joj, doduše, nikada ništa nije prebacio, ali je ona znala da je cela Troja mrzi kao povod ratu i svaka žena koja je u ratu izgubila muža ili sina dala joj je to na znanje svojim pogledom. Uz sve to, od ljubavi prema Parisu brzo se otreznila. Bio je lep i pazio je na svoj izgled, ali ni po čemu drugom nije mogao da se uporedi sa njenim prvim mužem. Njena osećanja prema Parisu u toku rata su izbledela i na kraju se pretvorila u prezir. U borbi je često znao da se ponaša kao kukavica, a muškarac koji se ne ponaša onako kako mu dolikuje, u očima žena vrlo brzo gubi svako dostojanstvo.
Paris je u ratu postigao i neke uspehe, ali nijedan svojom hrabrošću. Čak je ubio i najvećeh ahejskog junaka Ahila, ali ne u ravnopravnoj borbi, nego izdajničkom strelom, odapetom s trojanskih bedema, koju je usmerio bog Apolon. I sam je poginuo na sličan način. Kad je šetao bedemima, pogodila ga je otrovna strela ahejskog strelca Filokteta i zadala mu smrtnu ranu. Pateći od strahovitih bolova, Paris je napustio Troju i otišao na planinu Idu da umre napušten od svih. Njegovi drugovi pronašli su ga tamo sklupčanog u grmlju i priredili mu skroman pogreb. Helena nije prišla njegovoj lomači. U međuvremenu je našla utehu u društvu njegovog brata, mladog Dejfoba. S njim nije dugo uživala. Pri zauzimanju Troje ubio ga je u njegovim odajama kralj Menelaj.
Ponovni susret Helene i Menelaja bio je za nju neočekivano povoljan. Menelaj, naime, nikada nije poverovao da bi ona dobrovoljno otišla s Parisom, i bio je uveren da je uništenjem Troje svoju ženu oslobodio dugotrajnih patnji. Razume se da ga je Helena podržala u tom uverenju i nije skrivala bezgraničnu radost što ju je napokon oslobodio. S velikim slavljem se ukrcala na Menelajevu lađu i otplovila s njim u Spartu.
Svoj rodni kraj Helena je ugledala nakon punih sedam godina lutanja. Tik iza ostrva Lezbosa bura je raspršila Menelajeve brodove, kod rta Sunion izgubio je kormilara, pred rtom Malejom opet ga je zahvatila bura i odnela njegovu lađu čak do ušća Nila. Helena se tako opet našla u Egiptu koji je upoznala na bračnom putovanju sa Parisom. Godinama je lutala s Menelajem obalama Nila, Libijom, Fenikijom i drugim zemljama, a našla se i u Sidonu. Na kraju se opet vratila u Egipat, gde je Menelaj bogatom žrtvom bogovima otkupio sretnu plovidbu u otadžbinu. Pre njihovog odlaska egipatska kraljica Polidamna dala je Heleni čudotvorni lek napravljen od pepela čarobnih biljki. Ko bi ga popio u vinu, zaboravio bi sve brige i nevolje. Dovoljna je bila jedna čaša i Helena je zaboravila svoje bračne nevolje i nesreću u Troji, a Menelaj muke koje je zbog nje pretrpeo.
U Sparti, nakon povratka, Helena je živela u sreći s Menelajem. Bili su opet vezani nepomućenom ljubavlju do kraja života, a zatim i posle smrti jer su ih bogovi oboje preneli u Elizijum, gde provode dane u večnom blaženstvu.

Naslov: Re: Grcka mitologija Čet Mar 29, 2012 7:26 am

APOLLON

(Grč. Apollon, lat. Apollo - sin Zevsa i titanke Lete, bog svetla i sunca, čuvar života i poretka, nepogrešiv strelac i vrač)

Rodio se na ostrvu Delosu, gde se njegova majka bila sklonila bežeći pred Pitonom, strašnom zmijom s glavom zmaja, kojom ju je progonila Zevsova ljubomorna žena Hera. Delos je tada bilo ploveće ostrvo koje se ljuljalo na morskim talasima i zbog toga nije bio posebno sigurno utočište. Progonjena Leta nije imala drugog izbora jer je Hera bacila na nju kletvu da ne nađe ni komadić čvrste zemlje gde bi mogla da rodi Zevsovu decu. Čim je stala na tlo ostrva, dogodilo se čudo: iz morskih dubina izronile su dve stene, od kojih je jedna zaustavila kretanje ostrva, a druga preprečila put Pitonu. Leta je zatim na gori Kint rodila blizance - kćer Artemidu i sina Apolona.
Kad je Apolon odrastao, uzdigao se sa svojim oružjem, zlatnom lirom i srebrnim lukom, u visine i krenuo u zemlju u kojoj je živeo Piton da mu se osveti zbog progona njegove majke. Našao ga je u dubokoj uvali pod Parnasom, zasuo ga kišom strela i u kratkoj borbi ubio. Njegovo telo je zakopao u zemlju da od njega ne ostane ni spomena i Pito, dotadašnje ime te zemlje promenio je u Delfi. Na mestu svoje pobede utemeljio je svetilište i proročište da u njima objavljuje ljudima Zevsovu volju.
Iako je Piton bio odvratna neman, bio je božansko biće i Apolon je morao da ispašta, tj. da se očisti od krivice za njegovo ubistvo, inače nije mogao da se prihvati svojih božanskih funkcija. Zbog toga je, po Zevsovoj zapovesti, pošao u Tesaliju i tamo osam godina služio kod kralja Admeta kao običan pastir. Posle očišćenja od krivice vratio se u Delfe, koje je posle Delosa najviše voleo. Kad se bližila zima, odvezao bi se svojim kolima koja su vukli labudovi u zemlju Hiperboreju u kojoj vlada večno proleće. To je činio svake godine: proleće i leto provodio je u Delfima, a jesen i zimu u krajevima večnog proleća, ako nije boravio među bogovima na visokom Olimpu.
Apolonov dolazak na Olimp donosio je sa sobom radost i dobro raspoloženje. Dolazio je na čelu muza, boginja lepih umetnosti, kao njihov priznati vođa. Niko od bogova nije mu bio ravan u sviranju na liri. Kad bi odjeknula njegova pesma, uzdahnuo bi i bog rata Ares. Bio je Zevsov miljenik, kao i njegova sestra Artemida, a ostali bogovi često su zbog toga bili ljubomorni na njega. Ljudi su ga poštovali iz više razloga: bio je bog svetla i sunca, a bez njih ne bi bilo života, zatim začetnik harmonije i lepote, a bez njih život ne bi imao smisla. Štitio je ljude u ratu i opasnostima, lečio ih u bolesti, brinuo se za poredak koji je uspostavio Zevs, voleo je i nagrađivao dobro, a kažnjavao zlo. Strele iz njegovog luka nikad nisu promašile. Kao osvetnice nepogrešivo su pogađale donoseći kugu. Jednako su neumitna bila i njegova proročanstva. U njima je ljudima objavljivao Zevsovu volju posredstvom proročica, posebno delfijskih, Pitije i Sibile, a i drugih proročišta. (Ako se Apolonova proročanstva nisu ispunila, krivica je, svakako, bila samo na ljudima koji nisu znali da ih pravilno protumače.)
U svetu bogova i junaka Apolon je imao istaknutu ulogu. I sam je bio junak mnogih događaja. Poznato je njegovo nadmetanje u muzici sa satirom Marsijom, koji je svoj poraz platio svojom kožom. Prilikom jednog sličnog nadmetanja s Panom, bogom šuma i pastira, kralj Mida dobio je svoje magareće uši. Slično je bilo i prilikom Apolonovog nesrećnog nadmetanja sa mladim Hijakintom, a posebno kada je reč o njegovoj okrutnoj osveti tebanskoj kraljici Niobi, kojoj je zbog uvrede njegove majke ustrelio sve sinove. U trojanskom ratu Apolon je bio na strani Trojanaca i pomagao im na sve moguće načine. Upravo je on usmerio strelu koja je Ahila pogodila u petu.
Kao svaki drugi bog i Apolon je imao brojne ljubavnice. Ali kod njih, uprkos svojoj lepoti, nije baš imao mnogo uspeha. Njegova prva ljubav, nimfa Dafna, pretvorila se pred njim u lovorovo stablo da bi se spasila od njega. Njegova nagovaranja i ponude odbile su čak i dve smrtne žene, Kasandra i Marpesa. Od njegovih potomaka najviše se proslavio trački pevač Orfej, kojeg je imao sa muzom Kaliopom, zatim bog lečništva Asklepije, kojeg je rodila njegova ljubavnica Koronida, a i Aristej, sin nimfe Kirene, koji je naučio ljude kako da uzgajaju pčele i stoku. Njenim sinom bio je smatran i Himen, bog ženidbe, pomoćnik boginje Afrodite.

Naslov: Re: Grcka mitologija Čet Mar 29, 2012 7:31 am

N A R C I S

Bio je to vrlo lep i bojažljiv mladić, koji je najviše voleo samotna lutanja šumama. Zbog toga što je izbegavao društvo svojih drugova i drugarica nimfe su ga smatrale samoljubivim i uobraženim. Njihov podsmeh još ga je više utvrdio u uverenju da je usamljenom čoveku najlepše, pa je svojim ponašanjem izazvao njihovo otvoreno neprijateljstvo. Odlučile su da mu se osvete. Pogodna prilika im se pružila kad je Narcis prezreo ljubav nimfe Eho, koja je zbog toga umrla od tuge, pa je od nje ostao samo glas. Nimfe su zatražile od boginje Afrodite da kazni Narcisa jer on, navodno, prezire njene darove. Afrodita je na to navela Narcisa da se zaljubi u samog sebe, tačnije u svoju sliku koju je ugledao na mirnoj površini šumskog jezera. Prema jednoj verziji, tako se dugo nadvijao nad jezerom, diveći se sebi, dok nije u njega pao i utopio se. Prema drugoj, umro je od te isprazne i uzaludne ljubavi.

Kad su nimfe doznale za Narcisovu smrt, sažalile su se nad njime pa su pošle da ga traže kako bi ga dostojno pokopale. Međutim, njegovo telo nisu našle: pretvorilo se u mirisni cvet sa šest žuto-belih latica, kako tvrdi Ovidije u Metamorfozama.

Cvet u koji se pretvorio Narcis do dana današnjeg nosi njegovo ime. U starovekovnoj Sparti narcis je bio omiljeni ornament, a u drugim grčkim pokrajinama cvet smrti. Jezero u kom se Narcis utopio nalazilo se na obroncima Helikona, u blizini Tespije. Njegovo ime je ušlo i u naučnu terminologiju, kao oznaka patološkog samoljublja, zagledanosti u sebe, "narcizma".

Naslov: Re: Grcka mitologija Čet Mar 29, 2012 7:35 am

PENELOPA

(Grč. Penelope) - kći akaranskog kralja lkarija i njegove žene Peribeje, žena itačkog kralja Odiseja

Do danas živi u svesti čovečanstva kao svetao primjer bračne ljubavi i vernosti. U Grčkoj je bila podjednako poznata i zbog svoje domišljatosti. Za Odiseja se udala iz ljubavi. Njen otac dao joj je od svog kraljevstva u miraz ltaku i susedna ostrva. Nije joj bilo suđeno da s Odisejem živi srećno i zadovoljno. Nedugo pošto im se radio sin Telemah, Odisej je morao u trojanski rat. Taj se rat otegao deset godina, a zatim je potrajalo još deset godina dok se, nakon mnogih nevolja i patnji, nije vratio kući. Čitavo to vreme Penelopa je čvrsto verovala da će se Odisej uspešno vratiti, i u toj veri nije je pokolebalo ni to što su joj mnogi donosili pouzdane vesti o njegovoj smrti.

Budući da se Odisej dugo nije vraćao, počeli su da je saleću prosci iz bliže i dalje okoline. Nijedan se nije pomirio s njenim upornim odbijanjem da se uda. Iskušenje da dobiju njenu ruku, a s njom i Odisejevo kraljevstvo, bilo je suviše veliko. Zbog toga su prosci ostajali u njenoj blizini i neprekidno je nagovarali na brak. S vremenom skupilo ih se stotinu i osam. Koliko god su im misli i naravi bile različite, u jednom su svi bili složni: neće se razići dok Penelopa ne odabere za muža jednog od njih.

Penelopa je hrabro odolevala svim nagovaranjima i obećanjima prosaca trudeći se, pre svega, da dobije na vremenu. Na njihovo uporno navaljivanje napokon je izjavila da će se udati kad završi sa tkanjem pogrebnog ruha za starog Odisejevog oca Laerta. Prosci su na to pristali i Penelopa se dala na tkanje. Što je danju tkala, noću je parala. Tako ih je obmanjivala pune tri godine, a tada su prosci otkrili tajnu jer ju je odala jedna od sluškinja. Provalili su u njenu odaju i zatekli je kako para. Morala je da dovrši ruho. Tako su porasli izgledi prosaca u skoro venčanje, a svakom od njih Penelopa je pružala podjednake nade ne bi li ih međusobno zavadila.

Duge sate čekanja prosci su prekraćivali na ugodan način: svakog dana dolazili bi u Odisejevu palatu, naređivali da se kolju birana grla stoke, kockali se, a kad bi im igra dosadila, sedali bi za sto, jeli i pili, pa pevali, zabavljali se plešući i vodili bučne razgovore. Penelopa je zbog takvog njihovog ponašanja mnogo propatila, a još vise mladi Telemah. Budući da nije imao dovoljno snage da ih otera, sazvao je skupštinu na kojoj je trebalo doneti odluku da se prosci raziđu. Prosci su rasterali skupštinu, a najbahatiji među njima čak su izjavili da će Odiseja, ako se vrati, ubiti sopstvenim rukama. Na kraju su se sporazumeli da će ubiti i Telemaha i tako se osloboditi zakonitog naslednika Odisejevog prestola.

Telemah i Penelopa bili su čvrsto uvereni da je Odisej živ, pa je uz pomoć boginje Atene Telemah pošao da traži oca. Od spartanskog kralja Menelaja saznao je da Odisej živi na ostrvu nimfe Kalipse, gde ga je bio bacio gnev boga Posejdona, i da mu Kalipsa sprečava povratak. Međutim Menelajeve vesti bile su već pomalo zastarele. U to vreme Kalipsa je, po naredbi bogova, već pustila Odiseja i on se vraćao u otadžbinu. Nedugo posle toga, Telemah se sastao s ocem na ltaci u kolibi očeva pastira Eumeja. Kad je Odisej doznao šta se dešava u njegovoj kući, napravio je plan kako da tamo napravi red i kazni prosce. Plan je bio delo lukavstva, hrabrosti i snage. S Telemahom i Eumejem Odisej je krenuo u svoju palatu u kojoj ga niko nije prepoznao jer ga je boginja Atena, radi njegove sigumosti, pretvorila u starca, prosjaka. Pod izgovorom da prosi milostinju Odisej je sve prosce dobro promotrio, i to izbliza. Milostinje, doduše, nije dobio nego samo udarce i uvrede. U isti mah uverio se u vernost i plemenitost svoje žene. Penelopa se zauzela za njega jer u svojoj kući nije dozvoljavala da vređaju prosjaka i naredila je služavki Eurikleji da mu pripremi ležaj i opere noge kao svakom dobrodošlom gostu. Eurikleja, stara dadilja, prepoznala je Odiseja po ožiljku na nozi. On joj je naredio da ćuti i tako je, neprepoznat od ostalih, pa i od same Penelope, prvi put nakon dvadeset godina proveo noć u svojoj kući.

Odisej se vratio u poslednji čas. Penelopa je već iscrpla sva sredstva kojima bi odložila svoje odluke i za idući dan je proscima obećala konačan ispit. Naredila je da se donese Odisejev teški luk i u zemlju pobode dvanaest sekira u jednom nizu. Ko strelom prostreli drške svih sekira, taj će joj biti muž.

Prosci su puni nade i s divljenjem gledali teški luk i dali ga Telemahu da ga zapne. Kad mu to nije pošlo za rukom, pokušali su sami, ali sve je bilo uzalud. Zato su odlučili da se okrepe jelom i pićem i pošli u gostinsku dvoranu. U taj čas pojavio se Odisej i zamolio da mu dopuste da i on pokuša da zategne luk. Svi su ga ismejali, ali su mu to, na Penelopin nagovor, na kraju dozvolili. Odisej se latio luka, bez teškoće ga zapeo, stavio strelu na tetivu i ona je pri prvom pokušaju proletela kroz drške svih dvanaest sekira. Zatim je proscima priredio novo iznenađenje: zbacio je sa sebe prosjačke prnje, stao pred njih u svom obličju, naciljao na najrazmetljivijeg od prosaca i jednom ga strelom usmrtio. Posle prvog pao je i drugi, pa treći. Preneraženi prosci ustuknuli su, pa skočili i poleteli prema zidovima na kojima je bilo njihovo oružje, ali Odisej je prethodno naredio da se ono ukloni. Za odbranu su proscima ostali samo kratki mačevi i delovi nameštaja, a izdajnički Odisejev rob Melentej doneo im je kasnije koplja i lukove. Ali ni to im nije puno koristilo. Posle krvave borbe svi do jednog su podlegli Odiseju. Nije se spasio ni jedan jedini. Pobednički Odisej pozvao je Penelopu: na njegovo veliko iznenadenje ona ga je pozdravila hladno. Tokom njegovog dugog odsustva u njoj je raslo nepoverenje prema muskarcima. Pa ni sad nije htela da poveruje da je pred njom njen muz, iako mu je boginja Atena vratila njegov raniji lik. Kad je zatim Odisej zatražio da mu pripremi ležaj, naredila je da se kraljevska postelja pripremi u velikoj dvorani. Odisej se začudio: ta postelja ne može da se prenese jer ima noge od korena rnasline koju je on ostavio u zemlji kad je gradio palatu. Tek tada je Penelopa poverovala da je pred njom Odisej. Tajna bračne postelje bila je poznata samo njima. Penelopa je primila Odiseja kako dolikuje ženi da dočeka muža. U srcu joj je bila samo jedna želja: da ih više nikad ne rastavi rat ili nesrećna sudbina.

Naslov: Re: Grcka mitologija Čet Mar 29, 2012 7:44 am

ADONIS

Adonis je sin kiparskog kralja Kinire i njegove kćeri Mire. On je i bog vegetacije i svega što brzo raste i umire.

Statua Adonisa u LuvruNiko mu nije bio ravan po lepoti, pa se u njega zaljubila boginja lepote i ljubavi Afrodita. Silazila je ka Adoniqwdsu na zemlju, pa je i iz ljubavi prema njemu počela se zanimati za lov, što je Adonis jako voleo. Čak mu je i sama Afrodita pomagala u lovu. Uvek mu napominjala da ne lovi divlje zveri, govoreći kako je dovoljno biti odvažan prema plašljivima, a prema hrabrima opasno je biti hrabar. Adonisu je njegova muževnost branila da sluša takve savete. Kada ga je jednom prilikom Afrodita ostavila samog, Adonis je otišao u lov na veprove, ali je to za njega bilo sudbonosno: ranjena zver ga je napala i usmrtila ogromnim očnjacima. Kada je Afrodita saznala za smrt svog voljenog, obuzela je ogromna tuga. Proklela je sudbinu, moćniju od bogova, i plačući pala na kolena pred najvišim bogom Zevsom. Molila ga je da joj dragog vrati, pa makar na kratko. Zevs se sažalio nad njom, pa je naredio Hadu, bogu podzemlja da u proleće pusti Adonisa iz svog mračnog carstva na zemlju, tako da Adonis samo pola godine ostane u podzemnom carstvu, a pola godine provodi sa Afroditom na zemlji. Priroda se tada raduje, oblači u zeleno i cveće, jer se Adonis vraća, a obuzima je tuga kada se u jesen vraća u carstvo sena.

Incest koji je predhodio Adonisovom rođenju je izazvala ljubomorna Afrodita, koja je bila ljubomorna na Mirninu lepotu i uticala da se otac i ćerka spoje. kad je kralj Kiniris shvatio prevaru hteo je da ubije ćerku i nerođeno dete. Afrodita se u međuvremenu pokajala zbog svog nedela i pretvorila devojku u stablo mirte, mač je prepolovio drvo i iz njega je izišlo prelepo dete Adonis. Afrodita je dete sakrila i predala kraljici smrti Persefoni da ga čuva. Kad je adonis odrasto sa Persefonom u podzemlju, Afrodita je zatražila da joj se vrati ali je persefona to odbila. Zamolile su Zevsa da donese odluku i on je odlučio da svakoj pripadne po pola godine, kod Persefone Adonis je provodio zimu a proleće i leto sa Afroditom.

Adonisovo rađanje i smrt simbolizuju smenu godišnjih doba.

Naslov: Re: Grcka mitologija Čet Mar 29, 2012 7:48 am

AHIL

(Grč. Akhileus, lat. Achilles - sin ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, najveći ahejski junak u trojanskom ratu)

Ni
jedan od sto hiljada Ahejaca, koji su pod vođstvom mikenskog kralja
Agamemnona došli pod bedeme visoke Troje, nije mu bio ravan po snazi,
odvažnosti, okretnosti i brzini, a ni po otvorenoj i prijatnoj ćudi i
muževnoj lepoti. Obilovao je vrlinama koje krase muškarca. Sudbina mu je
podarila sve osobine, samo mu je uskratila jedno: sreću. Rodio se u
braku koji je njegovoj majci bio nametnut. Najpre je Tetidu hteo da uzme
sam najviši bog Zevs, ali je od titana Prometeja doznao za proročanstvo
da će Tetidin sin nadvisiti svog oca. Zato je u svom interesu nju udao
za smrtnog čoveka. Kada joj se rodio sin, majka ga je, pričalo se,
uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo,
osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Već kao
desetogodišnji dečak golim rukama je zadavio vepra i u trku dostigao
jelena. Do pune zrelosti naučio je sve što je tadašnjem junaku trebalo u
životu: da se ponaša kao muškarac, da vlada oružjem, vida rane, da
svira liru i peva.

Tetida je znala za proročanstvo da će njen sin
biti stavljen pred izbor: dug život bez slave, ili kratak i slavan
život junaka. Iako mu je želela slavu, kao majka je, svakako, davala
prednost životu. Kad je saznala da ahejski kraljevi spremaju rat protiv
Troje, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru kod kralja Likomeda, gde je
prerušen u ženske haljine živeo među kraljevim kćerima. Uz pomoć vrača
Kalhanta kralj Agamemnon otkrio je njegovo skrovište i poslao po njega
itačkog kralja Odiseja i argejskog kralja Diomeda. Prerušeni u trgovce
Odisej i Diomed ušli su Likomedovu palatu i pred kraljevim kćerima
rasprostrli svoju robu. Među skupocene tkanine, nakit i slične predmete,
za koje se žene obično zanimaju, stavili su, kao slučajno, mač. Kad se
na ugovoreni znak pred palatom začuo bojni poklič njihovih drugova i
zveket oružja, sve su se devojke u strahu razbežale, ali jedna ruka je
zgrabila mač. Ahil se tako otkrio i bez dugog nagovaranja obećao da će
se pridružiti ahejskoj vojsci. Nije mogla da ga zaustavi ni Likomedova
kći Dejdamija, koja je očekivala njegovo dete, ni izgledi na dugu i
sretnu vladavinu u domovini. Ahil je izabrao nadu u slavu.
U luku
Aulidu, u kojoj su se skupili ahejski brodovi pred pohod na Troju, Ahil
je doveo pet hiljada junaka, jezgra kojih su bili hrabri Mirmidonci.
Njegov otac Pelej, koji zbog starosti nije mogao da učestvuje u ratu,
dao mu je svoj oklop, veliko koplje od tvrdog jasena i bojna kola s
besmrtnim konjima. To su bili pokloni koje je kao svadbeni dar dobio od
bogova kada se venčao sa Tetidom. Ahil je znao da ih iskoristi. Devet
godina je ratovao na bojnom polju pod Trojom i osvojio dvadeset i tri
grada u njenoj okolini. Samom svojom pojavom izazivao je u redovima
Trojanaca grozu i strah. Ahejska vojska i sve vojskovođe cenili su ga
kao najhrabrijeg i najuspešnijeg ratnika - osim vrhovnog zapovednika,
Agamemnona.

Agamemnon je, naime, na Ahila bio ljubomoran. Bio je,
doduše, moćan kralj i sposoban ratnik, ali ne i tako velik čovek da bi
oprostio podređenom koji ga nadvisuje zaslugama i popularnošću. Dugo je
skrivao svoje neprijateljstvo, ali jednom prilikom nije uspeo da se
savlada: izazvao je svađu koja je gotovo dovela do propasti ahejske
vojske.

Bilo je to početkom desete godine rata, kad je u ahejskom
taboru zavladalo duboko nezadovoljstvo zbog beskrajnog odugovlačenja
rata. Vojnici su želeli da se vrate kućama, a vojskovođe su izgubile
nadu da će osvajanjem Troje steći slavu i domoći se bogatog plena. Ahil
je sa svojim Mirmidoncima krenuo u susedno kraljevtsvo da pribavi hranu i
plen koji bi vojnicima podigao moral i razbio malodušnost. Među
zarobljenicima doveo je i kćer Apolonovog sveštenika Hrisa. Pri deobi
plena devojka je pripala Agamemnonu. Ahil nije imao ništa protiv toga
jer nije žudeo za njom. Voleo je lepu Briseidu, koju je zarobio u jednom
od svojih prethodnih pohoda. Ali nedugo posle toga pojavio se u
ahejskom taboru Hriseidin otac Hris i, poželevši Ahejcima skoru pobedu,
zamolio Agamemnona da mu vrati kćer, naravno uz veliku otkupninu.
Ahejcima se dopala sveštenikova ponuda, ali je protiv toga ustao
Agamemnon: da mu se, navodno, devojka sviđa, da je neće dati ni za šta
na svetu i neka se Hris vrati odakle je i došao. Sveštenik je otišao,
ali je zamolio Apolona da ga osveti. Uslišivši njegovu molbu, Apolon je
sišao sa Olimpa i strelama iz svog srebrnog luka počeo da seje kugu po
ahejskom taboru. Vojnici su umirali, ali Agamemnon nije preduzeo ništa
da umiri gnevnog boga. Kad je stanje u vojsci postalo nepodnošljivo,
Ahil je odlučio da stupi u akciju: sazvao je vojsku u skupštinu da se
dogovore šta da rade. Agamemnon se osetio uvređenim zbog Ahilovog
mešanja i naumio je da mu se osveti. Kad je vrač Kalhant objavio u
skupštini da se Apolon može umiriti jedino vraćanjem Hrisove kćeri,
naravno bez otkupnine i uz izvinjenje, Agamemnon se okomio na njega i
pritom grubo napao i Ahila koji ga je branio. Posle nečuvenih uvreda,
kojima je pred celom vojskom osramotio Ahilovu čast, izjavio je na kraju
da će se u interesu vojske odreći Hriseide, ali da će kao naknadu za
nju izabrati robinju jednog vojskovođe - i izabrao je Ahilovu miljenicu
Briseidu.

Ahil se disciplinovano pokorio odluci vrhovnog
zapovednika, ali se zakleo da neće ratovati sve dok ga Agamemnon za to
ne zamoli i ne pruži mu zadovoljenje pred celom ahejskom vojskom. Uputio
se na morsku obalu, pozvao iz morskih dubina svoju majku i zamolio je
da se zauzme za njega kod najvišeg boga. Zevs neka pomogne Trojancima da
potisnu ahejsku vojsku, kako bi Agamemnon shvatio da bez Ahila ne moze
da ratuje i došao kod njega sa izvinjenjem i molbom. Tetida je prenela
sinovljevu molbu, i najviši bog joj je udovoljio. Zabranio je bogovima
da učestvuju u borbi i podstakao Hektora, vođu Trojanaca, da iskoristi
Ahilov izostanak iz borbe i potisne Ahejce sve do mora. U isto vreme
Agamemnonu je poslao varljiv san da ga, uprkos slabljenju njegovih
snaga, podstakne u napad. Iako su se Ahejci hrabro borili, morali su da
odstupe. Trojanci se, posle nove bitke, čak nisu ni povukli iza gradskih
bedema, nego su prenoćili na ravnici pred samim ahejskim taborom, kako
bi ga sutradan uništili nezadrživim jurišem. Kad su se Ahejci našli u
škripcu, Agamemnon je Ahilu poslao izaslanike s porukom da žali sto ga
je uvredio, da mu vraća Briseidu i povrh toga daje još sedam drugih
devojaka i bogate darove, samo da prestane da se ljuti i vrati se u
borbu. Ali Ahil je u svojoj srdžbi prevršio meru. Odbio je Agamemnonov
predlog i izjavio da neće ratovati sve dok Hektor ne napadne njegov
tabor. Ali do toga neće doći jer će se on sa vojskom vratiti u rodnu
Ftiju.

Katastrofa je izgledala neizbežna. Trojanci su u jutarnjem
napadu potisnuli ahejski bojni red, srušili bedem koji je branio
ahejski tabor, a Hektor se čak probio do lađa s namerom da ih zapali i
tako onemogući Ahejcima da se spasu bekstvom. U tom času Ahilu je
pristupio Patroklo, njegov najdraži prijatelj, i zamolio ga da mu
pozajmi svoj oklop i dozvoli da pomogne drugovima u času teskog
iskušenja. Kad Trojanci ugledaju Ahilovo oružje, pomisliće da je protiv
njih krenuo sam Ahil pa će se u strahu pred njim povući. Ahil se za
trenutak kolebao, ali ugledavši vatru koju je Hektor bacio na jednu
ahejsku lađu, odmah je ispunio Patroklovu molbu. Osim oklopa dao mu je i
svu svoju vojsku. Patroklo se brzinom munje bacio na Trojance i
lukavstvo je uspelo. Misleći da pred sobom imaju Ahila, Trojanci su
počeli da se povlače u opštoj pometnji. Ugasivši vatru, Patroklo je
udario na Trojance koji su se povlačili, goneći ih prema bedemima. Ali
tada je neprijatelj uvideo da je prevaren jer se Patroklo nije usudio da
u boj ponese Ahilovo teško koplje. Suprotstavili su se Patroklu, a
kopljanik Euforb, uz pomoć boga Apolona, smrtno ga je ranio a Hektor
zatim probo kopljem.

Doznavši da mu je poginuo najbolji
prijatelj, Ahil je udario u strašno naricanje. Njegovi drugovi su
mislili da će u očajanju zabiti sebi mač u grlo. Zaboravivši istog časa
sve uvrede, hteo je da se baci u borbu i osveti Patrokla, ali njegov
oklop je bio u rukama pobedničkog Hektora. Zato je Ahil zamolio majku
Tetidu da mu nabavi drugi. Napravio mu ga je, na njenu molbu, sam oružar
bogova Hefest za samo jednu noć. Nad Patroklovim mrtvim telom, koje su
Ahejci posle strašnog krvoprolića oteli Trojancima, Ahil se zakleo da će
se ljuto osvetiti Hektoru. Pomirio se s Agamemnonom, koji je pred celom
vojskom priznao svoju krivicu i vratio mu Briseidu i u prvoj bici posle
Patroklove smrti ubio Hektora.

Bila je to nemilosrdna borba.
Ahil je trazio Hektora u bojnim redovima i tri puta ga našao, ali ga je
svaki put spazio Apolon, veran braniocima Troje. Obuzet strašnim besom,
Ahil je raspršio trojanski bojni red, uništio deo vojske, a ostatak
prisilio da se skloni iza bedema. Kad su se zatvorila ogromna Skejska
vrata, pred njima je čekao Hektor: izazvao je Ahila na dvoboj da bi
spasio svoju čast i čast svoje vojske. Predložio je da pobednik ostavi
telo palog svojim drugovima, kako bi mogli da ga dostojno sahrane. Ali
Ahil je prihvatio samo izazov na dvoboj i bacio se na Hektora kao orao
na zeca. Uprkos svojoj snazi, Hektor se dao u beg. U trci da spasi goli
život triput je optrčao visoke trojanske bedeme, ali se na kraju
zaustavio na nagovor boginje Atene, koja je Trojancima želela propast.
Ukrstio je svoje oružje s Ahilom u dvoboju na život i smrt, nad kojim su
se užasnuli čak i bogovi, i pao proboden Ahilovim kopljem.

Pobednik
Ahil vezao je mrtvog Hektora za svoja borna kola, tri puta je na njima
obišao trojanske bedeme i dovukao leš u ahejski tabor da ga baci na
milost i nemilost ahejskim psima. Ali bogovi nisu dozvolili da se
skrnavi leš hrabrog Hektora. Zevs je naredio Tetidi da obuzda svog sina.
Ona je to učinila i utišala njegovu jarost. Kad je zatim pod plaštom
noći u Ahilov toranj došao stari trojanski kralj Prijam da iskupi leš
svoga sina, Ahil mu ga je predao ganut njegovom sudbinom. Potom je na
dvanaest dana obustavio borbe da bi Trojanci mogli dostojno da sahrane
svog mrtvog vođu. Pobedio je ne samo neprijatelja u borbi nego i svoju
strast. Dokazao je ne samo da je heroj nego i nešto više - čovek.

Ali
Ahilu nije bilo suđeno da doživi pad Prijamovog grada, i sam je pao
ubrzo nakon Hektora. Pobedio je još i ubio kraljicu Amazonki
Pentezileju, koja je sa svojom ženskom vojskom pritekla u pomoć Troji, a
ubio je u dvoboju i novog vrhovnog zapovednika trojanske vojske, kralja
Memnona iz daleke Etiopije. Ali kad je posle njegove pogibije hteo da
provali kroz otvorena Skejska vrata u grad, na put mu je stao sam bog
Apolon. Ahil mu je doviknuo da mu se skloni s puta jer će ga inače
probosti kopljem. Apolon ga je poslušao, ali samo da mu se osveti zbog
nanete uvrede. Uspeo se na trojanske bedeme, potražio u bojnoj vrevi
Prijamovog sina Parisa i pozvao ga da napne svoj luk i strelu nanišani
na Ahila. Paris se nije dao dva puta nagovarati, i Apolon je uputio
njegovu strelu pravo u Ahilovu petu koja nije bila zaštićena oklopom.
Bojnu viku nadjačao je jedini krik užasa - Ahil je pao kao Sunce oboreno
s nebeskog svoda i zemlja se pod njim zatresla da su popucali trojanski
bedemi. Ali odmah nakon toga Ahil je ustao i istrgnuo strelu iz pete.
Medjutim, kuke na njenom vrhu iščupale su mu iz noge veliki komad mesa,
rastrgle žile i iz rane je šiknuo jak mlaz krvi. Kada je Ahil osetio da s
krvlju gubi snagu, a s njom i život, kriknuo je očajno, strašnom
kletvom prokleo Apolona i Troju i ispustio dušu. Za Ahilovo telo se
razbuktala ogorčena bitka. Na kraju su ga Ahejci oteli iz trojanskih
ruku i svečano sahranili na visokoj lomači koju je zapalio sam bog
Hefest. Zatim su njegov pepeo pomešali s pepelom Patrokla i nad njihovim
zajedničkim grobom podigli visok nadgrobni spomenik od gline da bi
stalno podsećao svet na slavu dvojice junaka.

Naslov: Re: Grcka mitologija Pon Apr 23, 2012 7:09 am

Koliko ste puta čuli neki izraz, a zapravo niste znali šta znači i odakle potiče…

1. PROMETEJEVA VATRA
Prometej je bio Titan i voleo je ljude. Želeći da im olakša život, ukrao je vatru s Olimpa. To se nije dopalo Zevsu pa je Prometeja okovao na planinu Kavkaz. Godinama je visio okovan, a svako jutro dolazio je orao da mu kljuca jetru, koja bi se preko noći obnovila. Strašnih muka oslobodio ga je Herakle.

2. PANDORINA KUTIJA
Zevs je kaznio ljudski rod jer su ljudi, dobivši vatru, postali moćni. Naredio je bogu Hefestu da od zemlje i vode načini prekrasnu devojku koju su ostali bogovi obdarili svojim darovima (Pandora = svim darovima obdarena). Pandora je dobila i kutiju koju nije smela da otvori. Kad ju je Hermes doveo na zemlju, u nju se zaljubio Epimetej, Prometejev brat. Nije poslušao savet da se ne ženi Pandorom. Pandora je sama, iz radoznalosti ili na nagovor Epimeteja, podigla poklopac i iz kutije su izletela sva moguća zla, nevolje, muke, obesti i bolesti koje su se razletele po svetu. Pandora je brzo zatvorila kutiju, ali bilo je prekasno. Ipak, na dnu je ostala nada.

3. JABUKA RAZDORA
Na svadbu smrtnika Peleja i morske nimfe Tetide bili su pozvani svi bogovi i boginje osim Eride, boginje svađe. Ona je sama došla na svadbu i pred Heru, Atenu i Afroditu bacila zlatnu jabuku s natpisom Najlepšoj! Boginje su se posvađale jer je svaka mislila da je baš ona zaslužuje.

4. PARISOV SUD
Boginje nisu mogle da se slože kojoj će pripasti zlatna jabuka pa su otišle kod Zevsa. On ih je poslao na planinu Idu iznad Troje gde je pastir Paris, ne znajući još da je sin trojanskog kralja Prijama, čuvao kraljeva stada. Paris je bio neodlučan, jer su sve tri bile prelepe. Svaka je ponudila Parisu nešto za nagradu ako baš njoj da zlatnu jabuku. Hera mu je ponudila vlast nad celom Azijom, Atena slavu i pobedu u svakom ratu, a Afrodita najlepšu ženu na svetu. Pastir je jabuku dodelio Afroditi.

5. PENELOPINA VERNOST
Penelopa se za Odiseja udala iz ljubavi a kad im se rodio sin Telemah, Odisej je morao u Trojanski rat. Rat je trajao deset godina, a još deset godina Odisej je lutao morima dok se nije vratio na Itaku. Dvadeset godina Penelopa je verno čekala muža, a s vremenom su počeli da je opsedaju prosci. Penelopa je htela da dobije na vremenu pa je varala prosce. Izjavila je kako će se udati za jednog od njih kad starom Odisejevom ocu Laertu isplete pogrebno ruho. Ona je noću parala ono što je po danu isprela, no prosci su to otkrili. Kad se Odisej vratio, pobio je sve prosce.

6. SCILA I HARIBDA
Bile su morske nemani koje su uništavale brodove. Scila (ona koja razdire) bila je opasna litica o koju su se razbijali brodovi. Imala je šest glava na dugačkim vratovima i dvanaest kandži kojima je hvatala mornare. Sa sicilijanske strane vrebala je Haribda (ona koja usisava), opasan vir koji su brodovi mogli izbeći samo dok je spavala, a triput na dan je uvlačila i izbacivala vodu.

7. PESMA SIRENA
Bile su ćerke muze Terpsihore i sve su lepo pevale pa su i same Muze izazvale na dvoboj, koji su izgubile. Muze su ih kaznile tako što su ih pretvorile u čudovišta s ptičjim telom i ženskim glavama. Živele su na cvetnom ostrvu blizu Scile i Haribde i svojim glasom mamile mornare koje bi zadavile i pile im krv. Odoleo im je samo Odisej.

8. SFINGINA ZAGONETKA
Sfinga je neman sa ženskom glavom, lavljim telom i ptičjim krilima. Živela je na planini pokraj Tebe i putnicima postavljala zagonetku koju je saznala od Muza. „Ko ujutro ide na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri”? Sve ljude koji nisu znali odgovor Sfinga bi rastrgla. Zagonetku je rešio Edip: „To je čovek”, a Sfinga se bacila sa stene.

9. EDIPOV KOMPLEKS
Edip je u neznanju ubio svog oca tebanskoga kralja Laja. Rešivši Sfinginu zagonetku postao je tebanski kralj i, ništa ne sluteći, oženio se svojom majkom Jokastom s kojom je imao četvoro dece. Kad je saznao istinu, oslepeo se kopčom sa haljine svoje majke i supruge pošto se ona obesila.

10. HIMERA
Bila je Kerberova sestra. Kombinacija je lava, divlje koze i zmije sa zmajskom glavom. Imala je divovsku snagu i bljuvala je vatru. Ubio ju je strelom Belerofont, približivši joj se na krilatom konju Pegazu kojeg je uhvatio na izvoru.

Naslov: Re: Grcka mitologija Pon Apr 23, 2012 7:11 am

Rađanje Sveta

Stari Grci, svojim prosvetljenim i maštovim duhom, stvorili su jedan celokupan poredak stvari koji je besprekorno funkcionisao u ogromnom svetu koji ih je okruživao. Kao i sve napredne Ijude svih epoha, zanimao ih je postanak i stvaranje sveta.
Zbog toga su pružali objašnjenja prirodnih sila i neobjašnjivih fenomena, koja su im se činila logičnim, verni običajima i zakonitostima koje su proizašle iz poštovanja prema višim silama, koje su vladaie univerzumom i posedovale ga. Uticaji iz okoline kao i ogromna prostranstva koja su gledali oko sebe, uticali su na prvobitne Ijude sa grčkog prostora da obožavaju apstraktne pojmove, prirodne pojave i sve ono od čega su strahovali da može uticati na njihovu sudbinu i opstanak.
U doba praistorije, božanstvo koje je najviše obožavano, bila je Gea (Zemlja), i to ne samo u Grčkoj, već i kod skoro svih starih naroda. Ona je bila ta za koju se čovek praistorije čvrsto vezao, hraneći se njenim plodovima. Boginja Gea se, kod mediteranskih naroda, veoma često poistovećuje sa boginjom plodnosti, koju prve figurine iz tog doba nadjene na tlu Grke, predstavljaju kao ženu nagih i bujnih grudi sa disproporcionalno velikom karlicom, karakteri stičnim obeležjima plodnosti. Obradjivanje zemIje bilo je u tesnoj vezi sa religijskim obožavanjem.
Upoznavši prve bogove, može se pratiti njihov razvoj, uporedo sa razvojem grčke misli. Skiptar vrhovnog gospodara univerzuma, prelazio je iz ruke u ruku sve dok se nije zaustavio u rukama najmoćnijeg. Kroz jednu borbu Titana i jednu borbu Giganata, izrodila se nova generacija bogova, koji konačno postaju gospodari.
Uporedo sa razvojem bogova, Ijudski rod čini prve nesigurne korake, i od samog početka piaća danak svojoj stabosti, iako su mu sudbinu odredili i definisali bogovi.
Počevši opis sa prvobitnim bogovima i božanstvima, stići ćemo do onih koji su konačno zavladali i koje ćemo bolje upoznati. Imena božanstava koja nisu toliko interesantna i zanimljiva, biće pomenuta samo usput, jer predstavljaju pretke onih koji su nosioci sledećih poglavlja: bogova i heroja Grka

Prvi Bogovi

Na početku svake bajke i svake istine, u vezi stvaranja univerzuma, uvek se nalazio Haos, koji se takodje po-javljuje kod starih Grka, objašnjavajući stvaranje univerzuma, odnosno Haos dobija oblik božanstva.
Iz Haosa, dakle, na početku su rodjeni Ereb (Pakao) i Noć, čija su deca bila Ajter (Etar, Vazduh) i Hemera (Dan). Pored toga, tamna Noć izrodila je i Tanata (Smrt), Hipna (San), Onejra (Snove), Mojre (Sudjaje) i još Hesperide i Eridu (Borbu). Kasnije Gea, prostrana i čvrsta, postaje temelj i stanište, iz kojeg se napaja sve što živi. U početku univerzuma, najveći bog bio je Uran (Nebo), koji je Geu okruživao svojom beskonačnošću.

Titani

Titani Gea je imala veliku ulogu u stvaranju univerzuma. Sjedinila se sa Uranom, stvorivši prvi par bogova, od kojih su se rodili Titani.
Prvorođeni su bili Okean i Tetida (Tetija), cije je sjedinjenje dalo Potame (Reke) i Okeanide.
Hiperion i Tea, bili su par koji je dao Helija, Selenu i Eoju (Zoru). Koej i Fojba, iz svog braka dobili su Letu i Asteriju.
Krej se oženio Euribijom (ćerkom Gee i Ponta) i dobili su Astraja, Palanta i Persa.
Japet se sjedinio sa Okeanidom Klimenom (cerkom Okeana i Tetije) i rodili su se Atlas, Menojtije, Prometej i Epimetej.
Na kraju, sjedinili su se Kron i Rea, Titan i Titanka koji su bili predodredjeni da svojim sjedinjenjem svetu daruju njegove buduce gospodare.lz ovog braka rodili su se Demetra, Hestija, Hera, zatim Had, Posejdon i Zeus, koji su kasnije podelili vlast i zavladali svetom: Zeus je zavla-dao nebom i zemljom, Posejdon morem, a Had (Pluton) Podzemnim Svetom.
Na početku su Uran i Gea bili zajedno, no kasnije su se razišli. Nakon što je Kron, Uranov opasni sin, kastrirao svog oca, Gea se sjedinila sa Pontom a njihova Ijubav donela je na svet Taumanta, Forkija, Ketu, Euribiju i Nereja. Taumant se sjedinio sa Okeanidom Elektrom i rodili su Iridu i strašne Harpije (Ajlo, Okipeta i Kelajna) koje se kasnije pominju.
Forkije i Keto, sjedinivši se, dobili su Graje, koje su bile starice od samog rodjenja, i opasne Gorgone, Stejnu, Eurijalu i Medusu. Nerej se sjedinio sa Okeanidom Doridom i dobio 50 kćeri, Nereida

Kron i Rea

Kron, koji je priradao prvoj generaciji bogova, bio je jedini Gein sin koji joj je pomogao da se osveti njegovom ocu Uranu.
Nakon što ga je dokrajičio kastrirajući ga, zauzeo je njegovo mesto, a svoju braću bacio u Tartar Kiklopima i Storukima, koje je njegov otac držao zatvorenim..
Kasnije se oženio svojom sestrom Reom, ali nije želeo da preživi nijedno od njihove dece. Roditelji su mu prorekli, da će neko od njegove dece da mu uzme vlast. Samo što su se radjali, on ih je proždirao.
Tako su redom bili proždrani: Hestija, Demetra, Hera, Pluton (Had) i Posejdon. Tada ]e Rea, kada je ponovo zatrudnela, sa Zeusom u stomaku, pobegla na Kretu i tamo se u tajnosti porodila. Dete je poverila Okeanidi Metidi, dok je Kronu podmetnula kamen uvijen u pelene, koji je on odmah proždrao, misleći da se radi o novorodjenčetu.
I tako je Zeus bio spašen.

Naslov: Re: Grcka mitologija Pon Apr 23, 2012 8:02 am

Podzemni svet

Podzemni svet se sastoji iz nekoliko delova od kojih su najveći Tartar (nešto kao hrišćanski pakao) i Jelisejska polja (hrišćanski raj). Ova podela se ne može posmatrati kao striktna jer Grci nisu mnogo mislili o životu posle smrti, pa tako se nisu mnogo udubljivali u pitanje na kojem mestu će živeti u podzemnom svetu. U podzemnom svetu se nalaze i Bašte Hesperida, koje se često indentifikuju sa Ostrvima blagoslovenih iz irske mitologije.
Pokojnici ulaze u podzemni svet prelazeći reku Aheront. Preko reke ih prevozi Haron, koji čuva obol - mali novčić koji omogućuje prolaz. Novčić stavljaju ispod jezika pokojnika njegovi rođaci ili prijatelji i kada on dođe u podzemni svet, on taj novčić daje Heronu. Zato siromašni i oni bez prijatelja ostaju zauvek na obali jer nemaju novčić za prevoz. Drugu stranu obale čuva Kerber, troglavi pas-zver. Kada prođu pored njega, dušama mrtvih se sudi i na taj način određuje kako će i gde boraviti u podzemnom svetu. Pored Aheronta (reke tuge), postoji još nekoliko reka u Hadu: Hoktus (reka jadikovanja), Felegton (reka vatre), Leta (reka zaborava), Stiks (reka mržnje) i Eridan (hladna, ledena reka). Stiks je granica između gornjeg i donjeg sveta.
Prvi deo Hada sadrži polja Asphodel, gde senke heroja lutaju utučeno među manjim dušama, koje pište oko njih kao šišmiši. Samo prolivanje krvi njima u čast može da vrati kod njih osećaje koje ima živ čovek (kao vampiri u drugim mitologijama). Iza polja se nalazi Ereb, tama i užas Hada. Tu se nalaze dve bare. Jedna bara potiče od reke Lete i obične duše u toj bari plutaju da bi im se izbrisalo sve sećanje. Druga bara je bara Mnemozine i duše iz ove bare piju vodu. U dvorištu ispred Hadove palate sede tri sudije: Minos, Radamant i Jak. Tu se sudi dušama mrtvih i one se vraćaju u polja Asphodel ako nisu ni mnogo dobre, ni mnogo zle, šalju u Tartar ako duše pripadaju bezbožnicima i zlim ljudima ili odlaze u Jelisejska polja ako su heroji ili blagosloveni.

Naslov: Re: Grcka mitologija Pon Apr 23, 2012 8:13 am

Persefona

Persefona je kći najvišeg boga Zevs-a i boginje Demetre, žena boga podzemnog svijeta Had-a.

U tom carstvu podzemnog svijeta imala je isti položaj kao Hera na Olimp-u. Bila je Hadova suvladarka nad dušama mrtvih i bogovima podzemnog svijeta. Bila je neumoljiva i nemilosrdna kao i sam Had. Nije voljela ni bogove ni ljude, za i obratno.

Persefona je postala Hadova žena protiv svoje volje. Živjela je u društvu nimfi na nisajskim livadama, provodila vrijeme u plesu i pjevanju, brala cvijeće i zabavljala se sličnim djevojačkim zabavama. Kad je jednom u šetnji ubrala narcis, cvijet smrti, otvorila se pod njom zemlja i iz dubina je izašao bog Had. Za čas ju je savladao i doslovno je s njom proprao u zemlju.

Persefona je samo da krikne, ali majka Demetra, koja je odmah dotrčala, nije našla ni traga od nje. Dugo je tražila svoju kćerku, sve dok joj bog Helij nije ispričao šta se desilo. Onda je Demetra otišla na Olimp i zatražila pomoć od Zevsa. Zevs je poslao glasnika Hermes-a u podzemni svijet da vrati kćerku natrag. Ali, bilo je prekasno: Had se u međuvremenu oženio s Persefonom i dao joj je da pojede jezgro nar-a koji je bio simbol braka (kad bi neko nešto u podzemlju pojeo, nije se više mogao vratiti na gornji svijet).

Nakon dugog pregovaranja Zevs je postigao kompromis: Demetra je pristala da njena kći ostane Hadova žena i da sa njim živi trećinu godine u podzemnom svijetu, a Had se obavezao da će je puštati da dvije trećine godine provede na gornjem svijetu i tamo živi s majkom.

Od tada Persefona dolazi na zemlju u proljeće, a Demetra, radosna zbog njenog povratka, daje rastinju snagu plodnosti kako bi je vijela priroda pozdravila zelenilom i cvijećem. Kad se krajem jeseni Persefona vraća u carstvo mrtvih, cijela priroda, a s njom i Demetra, tuguje i oblači se u žalosnu odeću.

Naslov: Re: Grcka mitologija Pon Apr 23, 2012 8:30 am

EROS

(Grč. Eros, lat. Amor ili Cupido) - bog ljubavi i sama ljubav; prema starijim mitovima otelovljenje životne snage koja se rodila iz prvobitnog Haosa; prema mlađim mitovima, sin boga rata Aresa i boginje ljubavi i lepote Afrodite

Šta zaista znamo o poreklu ljubavi? Je li stvarno tako stara kao svet? Upravo to tvrdi Hesiod: Eros se rodio istovremeno sa boginjom zemlje Gejom. Da li je istinita tvrdnja da bez ljubavi ne bi bilo života na zemlji? Prema Hesiodu, upravo je Eros spojio raspršene začetke stvari iz kojih su ponikla sva živa bića, bogovi, ljudi i životinje. Zar se ljubavi zaista ne može odoleti, iako donosi i radost i tugu? Ona je upravo onakva kakav je Afroditin sin Eros koji vlada nad svima i svuda: uzleće na zlatnim krilima naoružan lukom i strelama, bira sebi žrtve, a koga pogodi svojom strelom, taj podlegne ljubavi koja mu donosi radost, patnju, ili oboje. Iskustvo u ljubavi objašnjava zašto ljudi za njim čeznu, o njemu pevaju i zašto ga proklinju.

Najviši bog Zevs dobro je znao šta će sve svetu doneti ljubav, kao i to da Erosovim strelama ni sam neće odoleti. Zato je odlučio da ga ubije čim se rodio. Ali Afrodita je malog Erosa sakrila u duboku šumu gde Zevsovo oko nije pronilko i poverila ga brizi divljih lavica. Kad je odrastao, vratio se Zevsu na Olimp i svi bogovi su mu poželeli dobrodošlicu zbog njegove dobre ćudi i lepote. Postao je Afroditin pomoćnik. Imao je posla preko glave, a umešao se u život gotovo svakog boga i svakog čoveka. Prema mlađim mitovima, mora je sebi da pronađe pomoćnike: erose ili amore. Bila su to, navodno, njegova braća. Brat mu je, prema mlađim mitovima bio i Anteros ("Protivljubav").

Ali protiv ljubavi, bez Anterosove pomoći, bio je nemoćan i sam Eros. Zna se za nekoliko njegovih ljubavnih zgoda. Najlepša je, kao i kod ljudi, priča o njegovoj prvoj ljubavi. Zaljubio se protiv svoje volje svoje majke u prelepu devojku Psihu, koja je bila obična smrtnica. Iz toga su nastale razne komplikacije i oboje su puno pretrpeli, ali se na kraju ipak sve dobro završilo jer je najviši bog Zevs primio Psihu na Olimp među bogove i time je potvrdio kao Erosovu zakonitu ženu.

Naslov: Re: Grcka mitologija Pon Apr 23, 2012 8:40 am

Hera-boginja-zastitnica braka i zena

Hera (Ἥρα), veoma poštovana Zevsova supruga, bila je zaštitnica braka i udatih žena. Svojom vernošću davala je primer i bogovima i ljudima. Hera se pojavljuje u brojnim mitovima, a pored svoje, podiže i mnogo druge dece, kažnjava neverstvo i surovo se sveti ljubavnicama svoga muža.

Rođena iz braka Hronosa i Ree živela je, sa braćom i sestrama, u Kronosovoj utrobi (za detalje videti Hronos), sve dok ih nije oslobodio Zevs. Posle pobede nad Hronosom, Zevs uzima Heru za suprugu i ona postaje boginja.

Hera se često prikazuje u svečanim odorama noseći na glavi krunu, odnosno polos (visoka valjkasta kruna koju su nosile najznačajnije boginje). U svojoj ruci ona ponekad nosi nar, simbol zdrave krvi, ali i smrti. Nar je takođe i sastojak opijumskih napitaka koji se prave od maka.

Kao i sve boginje Hera je bila samovoljna i hirovita.

Hera je boginja braka i prauzor sjedinjavanja u prvoj bračnoj noći, ali ona nije dobra majka. Njena deca sa Zevsom su Ares (bog rata), Heba (boginja mladosti), Erida (boginja nereda, haosa, razdora i sl.) i Elitija (boginja porođaja). Hera je bila ljuta kad se rodila Atina (ćerka Zevsa i Metide), pa je ona rodila Hefesta (po nekim mitovima Hefest je i Zevsov sin). Zevs i/ili Hera su se gadili Hefesta zbog njegove ružnoće, pa su ga bacili sa planine Olimp. Po nekim drugim mitovima nijedno Herino dete nije Zevsovo jer je ona sama zatrudnela tako što je jela salatu i rukom tukla zemlju.

Hefest je želeo da se osveti Heri zato što ga je odbacila, pa joj je napravio magičan tron. Kada je ona sela na tron više nije mogla da ustane. Drugi bogovi su molili Hefesta da se vrati na Olimp i da oslobodi Heru, ali sve je bilo beskorisno. Zato ga je Dionis napio i doneo do Olimpa na leđima magarca. Hefest je oslobodio Heru pošto su mu dali Afroditu za ženu.

Naslov: Re: Grcka mitologija Pon Apr 23, 2012 8:57 am

Argonauti

(Grč. Argonautai, lat. Argonautae, doslovno značenje - "mornari s (lađe) Argo" - učesnici pohoda za zlatnim runom u Kolhidu)

Organizator i vođa tog pohoda bio je junak Jason iz Jolka u Tesaliji, na podsticaj jolskog kralja Pelije. Jason je bio sin kralja Esona i unuk Kreteja, osnivača Jolka, a Pelija je bio Kretejev pastorak. Iako je po naslednom pravu jolski presto trebalo da nasledi Eson, Pelija ga je proterao i prigrabio vlast u Jolku. Kad je Jason odrastao, zatražio je od Pelije da mu, kao zakonitom nasledniku, vrati vlast. Bojeći se Jasona, Pelija je naoko pristao, ali je postavio uslov da Jason velikim junačkim delom dokaže svoje sposobnosti budućeg vladara. Kad je Jason pristao, Pelija mu je naredio da iz Kolhide donese zlatno runo koje je pripadalo moćnom kralju Ejetu. To je bilo runo zlatnog ovna koji je u Kolhidu odneo Kretejevog sinovca Friksa da bi ga spasio žrtvovanja. Kralj Ejet je obesio runo o visoko drvo u svetom gaju boga Aresa, gde ga je čuvao džinovski zmaj koji nikada nije spavao.

Domoći se zlatnog runa bilo je - prema opštem uverenju - gotovo nemoguće. Već samo putovanje u Kolhidu (na današnjoj crnomorskoj obali Kavkaza) bilo je vezano za takve opasnosti da je bilo malo verovatno da bi neko uopšte mogao da krene u takav poduhvat. A kad bi nekome i pošlo za rukom da ostvari taj podvig, naišao bi na jaku Ejetovu vojsku, a ako bi i nju savladao, bez sumnje bi podlegao strašnom zmaju. Pelija se nadao da će se Jason uplašiti od takvog zadatka, a ne uplaši li se, da će pri pokušaju da ga ispuni sigurno poginuti.

Jason je prihvatio Pelijin uslov, ali je ubrzo shvatio da mu za ispunjenje zadatka nedostaje snage. Ipak, ono što ne može da učini jedan čovek, ma kako hrabar, može postići udružen napor mnogih. Zbog toga se Jason uputio po grčkim krajevima i posetio mnoge poznate junake zamolivši ih za pomoć. Za svoj poduhvat pridobio ih je čak pedeset. Među njima su bili: Zevsov sin Herkul, Tezej, ponos Atine, slavna braća Kastor i Polideuk iz Sparte, lapitski kralj Piritoj, ftijski kralj Pelej, krilati junaci Kalais i Zeto, junaci Ida i Linkej, salaminski kralj Telamon, kalidonski Melegar, zatim Ankej, junaci Admet, Tidej, Eufem, Ojlej, Klitije, Tifije, Herkulov prijatelj Polifem i mnogi drugi. Kao muziča pratio ih je slavni Orfej, vrač ima je bio Mops, a lekar Asklepije, kasnije bog lečništva. Kad je Arestorov sin Arg sagradio brzu lađu s pedeset vesala, koja je po njemu dobila ime Argo ("brza"), sakupili su se junaci u Jolku, prineli odgovarajuće žrtve bogovima i isplovili na more.

Zapovednik lađe bio je Jason, njen kibernet (kako se tada nazivao kormilar) snažni Tifije, a dužnost "radarista" preuzeo je junak Linkej, koji je imao tako bistar vid oštar pogled da je video ne samo kroz vodu nego i kroz drvo i kamen. Ostali junaci su veslali, a ritam im je davao Orfej svojom pesmom i sviranjem na liri.

Argonauti su isplovili iz tesalskog zaliva na modro more koje se tada još nije zvalo Egejsko. Usmerili su lađu prema ostrvu Lemnosu, gde je vladala kraljica Hipsipila. Tamo su bili toplo primljeni jer su Lemnjanke pre kratkog vremena bile poubijale sve svoje muževe (zbog nevere), a iskustvo ih je naučilo da je život s muževima doduše težak, ali bez njih još teži. Argonauti su tu postali predmet posebne pažnje i junacima se uopšte nije odlazilo sa ostrva. Da nije bilo Herkula, koji ih je energično podsetio na cilj pohoda, možda bi i zauvek ostali na Lemnosu. Posle dve godine (prema drugoj verziji već nakon jedne noći) Argonauti su uspeli da se osveste i uprkos suzama i molbama gostoprimljivih Lemnjanki, koje su usrećili mnogim potomcima, ukrcali su se na lađu i nastavili plovidbu.

Kad su stigli u Propontidu, današnje Mramorno more, pristali su na poluostrvu Kiziku, gde su živeli Posejdonovi potomci Dolioni, kojima je vladao kralj Kizik. Kralj ih je primio prijateljski, priredio veliku gozbu u njihovu čast, a pre odlaska upozorio ih na strašne šestoruke divove koji su živeli na suprotnoj obali. Drugog dana Argonauti su zaista naišli na njih, ali Herkul ih je na čelu male skupine sve do jednog pobio, pa su Argonauti mogli mirno da nastave plovidbu. Noćni vetar bacio ih je, međutim, natrag i Argo je pristala na kizičkoj obali. Kizićani ih u noćnoj tami nisu prepoznali pomislivši da ih napadaju gusari. Rasplamsala se žestoka borba, u kojoj je Jason ubio vođu branilaca, ne sluteći da je to sam kralj Kizik. Borce je rastavila tek svetlost praskozorja. Tri dana i tri noći zajednički su slavili svečanosti u počast mrtvom kralju i ostalima koji su poginuli.

Nastavljajući plovidbu, Argonauti su prispeli do obale Mizije (koja je ležala na istočnoj obali Propontide i nije, dakle, bila podudarna s istorijskom Mizijom). Tu ih je snašao težak gubitak. Tamošnje nimfe otele su im Herkulovog mladog prijatelja Hilu. Herkul i Polifem pošli su u potragu za njim, odlučivši da se neće vratiti na lađu dok ga ne nađu. Kako ga nisu našli, nisu se ni vratili. Zbog toga je Jason morao da nastavi pohod bez njih. (Herkul je otišao u Lidiju, a Polifem se trajno nastanio u nedalekoj zemlji Halibljana, gde je utemeljio grad Kios). Do večeri su Argonauti doplovili nadomak obala Bitinije, zemlje na krajnjem severu Propontide, iza koje se već prostiralo Negostoljubivo (današnje Crno) more. Stanovnici su ih tamo dočekali neprijateljski. Bili su to divlji Bebrici, kojima je vladao kralj Amik, ratoborni nasilnik i hvalisavac. Tvrdio je da je najbolji borac na svetu pa bi svakog stranca terao na borbu kako bi mu to i dokazao i u borbi ga ubio. Po svom običaju izazvao je Argonaute da između sebe izaberu najjačeg koji bi s njim odmerio snagu. Javio se Polideuk, slavni borac, koji mu je nakon nemilosrdne borbe strašnim udarcem razbio lobanju. Bebrici su se na to bacili na Argonaute da osvete kraljevu smrt, ali borba nije dugo trajala. Nakon velikih gubitaka Bebrici su se povukli u planine.

Pre narednog dela puta, koji je bio posebno opasan, Jason je odlučio da se neko vreme odmore. Naredio je Tifiju da brod skrene na zapad, u Trakiju. Kad su se iskrcali, na obali su sreli slepog starca koji se od slabosti jedva držao na nogama. Iznenađeni su shvatili da je pred njima trački kralj Finej, slavni vrač i vidovnjak. Bogovi su ga kaznili glađu jer je, po nagovoru svoje druge žene, svoje sinove iz prvog braka bacio u mračnu tamnicu. Kad god bi Finej seo za sto, doletale su nasrtljive Herpije, krilate žene nepodnošljivog zadaha, i pojele mu jelo, a ono što nisu mogle da pojedu, zagadile bi. Finej se požalio Argonautima pa su odlučili da mu pomognu. Iz njihovih redova su istupili krilati junaci Zeto i Kalais, oslobodili utamničene Finejeve sinove (zapravo svoje nećake, Pleksipa i Pandiona, jer je prva Finejeva žena bila njihova sestra Kleopatra), i vinuli se u visine da dočekaju Harpije. Kad su se Harpije pojavile, bacili su se na njih i progonili ih čak do Plotskih ostrva u Jonskom moru. Sve bi ih ubili, ali ih je Irida, glasnica bogova, uverila da bogovi ubuduće neće dozvoliti Harpijama da muče Fineja. Zahvalni Finej savetovao je Argonaute kako da savladaju teškoće na putu do Kolhide, a pre svega kako da prođu kroz nedaleki tesnac koji spaja Propontidu i Negostoljubivo more. Taj tesnac, koji se danas zove Bosfor, čuvale su Simplegade, dve ogromne stene, koje su se neprekidno primicale i razmicale, tako da se između njih nije moglo ploviti. Po Finejevom savetu Argonauti su ispred sebe pustili golubicu da im pomogne pri prolazu. Kad je poletela (izgubivši samo nekoliko krila iz repa), poverovali su da će to uspeti i njima. Nalegli su na vesla i kad su se stene razmaknule, pojurili su napred. Uz pomoć boginje Atene, koja je jednu stenu načas zadržala, uspeli su da preplove tesnac (s manjim oštećenjem na krmi lađe). Otada se Simplegade više ne miču. Ispunilo se davno proročanstvo da će zauvek ostati nepomične ako između njih prođe lađa.

Kad je Argo uplovila u vode Crnog mora, koje se mirno talasalo na severnoj strani tesnaca. Argonauti su odahnuli jer je za njima bio najteži deo plovidbe. Dugo su zatim plovili duž severne obele Azije (Azija je tada bila samo Mala Azija) i bez uzbudljivih događaja dospeli do ostrva Aretijade, za koje pre njih (a ni posle njih) niko nije čuo. Kad je trebalo da pristanu uz obalu, pojavila se velika ptica i ispustila pero od metala, koje se zabolo u rame junaka Ojleja. Argonauti su s čuđenjem ustanovili da je pero jedne od Stimfalida, ptica koje je nekada ovamo oterao Herkul. Odmah zatim pojavila se nad lađom i druga takva ptica, ali je junak Klitije, vrstan strelac, uspeo da je obori. Zaštićeni štitovima izašli su Argonauti na obalu da rasteraju ptice, ali nisu morali da se bore protiv njih jer su se Stimfalide uplašile i nestale s vidika. Na Aretijadi je Argonaute čekalo veliko iznenađenje: našli su četiri poptuno iscrpljena mladića - Friksove sinove. Oni su bili pobegli iz Kolhide jer ih je nakon smrti njihovog oca kralj Ejet nemilosrdno progonio. Hteli su da stignu do Orhomena, zemlje svog dede, ali su na putu doživeli brodolom. S radošću su primili vest da Argonauti plove u Kolhidu da bi Ejetu oduzeli zlato runo i, uprkos opasnostima, koje su su dobro poznavali iz sopstvenog iskustva, pridružili su se pohodu. Sledećeg jutra isplovila je lađa Argo na severoistok i uskoro su se pred njenim pramcem pojavili modri vrhovi Kavkaza, pod kojima je ležala Kolhida.

Pristavši uz obalu, Argonauti su prineli žrtvu bogovima. Nakon toga Jason se najavio kod kralja Ejeta da od njega zatraži zlatno runo. Ako ga kralj dobrovoljno preda, neće upotrebiti silu. Ejet je, međutim, mislio drukčije: nije mu išlo u glavu da su toliki junaci došli u njegovu zemlju samo po zlatno runo. Zaključio je da su ih u stvari doveli Friksovi sinovi da ga, uz njihovu pomoć, svrgnu s prestola. Posle vrlo burne izmene mišljenja, u toku koje je junak Telamon hteo da upotrebi mač kao argument, Jason je uverio kralja da će izvršiti svaki zadatak koji mu on zada ako mu, posle njegovog izvršenja, preda zlatno runo. Čim runo dobije, sa svojim drugovima će mirno otići iz Kolhide. Ejet mu je naredio da gvozdenim plugom uzore polje boga rata Aresa upregnuvši u njega ognjene bikove, zatim da to polje zaseje zmajskim zubima iz kojih će niknuti naoružani vojnici i napokon da te vojnike ubije. Ako sve to izvrši, dobiće zlatno runo.

Taj zadatak, čiju je složenost nadmašivala još samo njegova neizvesnost, Ejet je izmislio samo zato da bi zadržao zlatno runo. Bio je siguran da će Jason taj zadatak ili odbiti ili da će pri pokušaju da ga izvrši sigurno poginuti. Međutim, Jason se prihvatio zadatka i dokazao da je pravi junak, posebno što u trenutku svoje odluke nije imao pojma šta se u to vreme odigralo na Olimpu.

Grcka mitologija Zsrcjag1lg

Kada je boginja Hera videla da se njen ljubimac našao u nevolji, pozvala je boginju Atenu da se s njom posavetuje kako da se Jasonu pomogne. Uz Ateninu pomoć Hera je podmitila Erosa, malog boga ljubavi, da ljubavnom strelom prostreli srce Ejetove kćeri Medeje, koja je bila službenica boginje Hekate i moćna čarobnica. Erosova strela pogodila je Medejino srce baš u trenutku kad je Friksov sin Arg doveo pred nju Jasona, koji je nju hteo da zamoli za pomoć. Medeja se na prvi pogled zaljubila u Jasona i spremno ispunila njegovu molbu. Dala mu je čarobnu mast koja je čoveka činila neranjivim i za jedan dan nesavladivim, poverila mu čarolije kojima se mogla pozvati pomoć boginje Hekate i savetovala ga da nakon setve, kad izrastu zmajski vojnici, među njih baci kamen oko koga će se oni posvađati i neće ga videti u žestini međusobne borbe, pa će ih lako savladati. Može se samo zamisliti Ejetovo zaprepašćenje kad je Jason drugog dana nakon prihvatanja zadatka ispunio ono što se od njega tražilo, ali i Jasonovo razočaranje kad je Ejet uprkos tome odbio da mu preda zlatno runo. Sada je Jason ponovo došao kod Medeje: u dubokoj noćnoj tami odvela ga je čarobnica u Aresov gaj, čarobnom vodom poškropila i uspavala zmaja, pokazala Jasonu zlatno runo i pozvala ga da se s njim što je pre moguće izgubi. Jason joj je na to, iz zahvalnosti za ukazanu pomoć, ponudio brak. Medeja je radosno prihvatila ponudu i ukrcala se s njim na lađu.

Za tri dana je Argo doplovio preko negostoljubivog Crnog mora do ušća reke Istra (današnjeg Dunava). Međutim, ubrzo su se pojavile kolhidske lađe s progoniteljima, koje je vodio Ejetov sin Apsirt. Smatrajući da je u pravu jer je ispunio uslove za dobijanje zlatnog runa, Jason je odlučio da ga ne vrati, ali kako je borba protiv ogromne moći Kolhiđana bila bezizgledna, poslužio se lukavstvom kojim je kolhidsku vojsku lišio zapovednika. Uz Medejinu pomoć namamio je Apsirta u napušteni hram na nedalekom ostrvu i tu ga ubio. Njegovo raskomadano telo je bacio u reku. Dok su zaprepašćeni Kolhiđani u mutnim vodama Istra lovili delove Apsirtovog tela, Argo im je, gonjena brzim zaveslajima, umakla protiv struje Istra daleko na zapad. Poznato je da iz dunava nije moguće doploviti do Jadranskog mora, ali Grci to u doba postanka mita o Argonautima nisu znali. Tako je Argo bez teškoća doplovio Istrom u Ilirsko more, odatle rekom Eridanom (današnji Po ili Pad) do Rodana (današnje Rone) a zatim u Tirensko more, dok se najzad nije usidrio kraj obale ostrva na kome je živela čarobnica Kirka, kći boga sunca Heliosa. Kao Medejina roćaka skinula je s Jasona i Medeje prokletstvo zbog prolivene krvi i savetovala ih kako da savladaju opasnosti koje će ih u budućnosti vrebati. Argonauti su se sa zahvalnošću prisetili njenih saveta, posebno kad su ušli u tesnac između Scile i Haribde, kroz koji su uspešno prošli, i kada je Orfej svojim pevanjem nadvladao glasove sirena koje su ih mamile u propast. Posle duge plovidbe, tokom koje su savladali opasne virove među stenama Planktama, pristali su konačno na ostrvu Sheriji, ostrvu blaženog naroda Faečana.

Kralj Faečana, Alkinoj, primio je Argonaute prema svom običaju veoma prijateljski i priredio im bogatu gozbu. Ali drugog dana pristala je uz obalu njegovog ostrva kolhidska lađa i njen zapovednik tražio je od kralja da mu izruči Medeju. Alkinoj je odlučio da udovolji njegovoj molbi ako ona pripada Ejetu, ali ako je Jasonova žena, otac na nju ne može da polaže više nikakva prava. Istog dana se Jason venčao s Medejom, a Kolhiđani su se vratili neobavljenog posla.

Posle odmora kod Faečana Argonauti su isplovili prema grčkim obalama, ali kad su im one već bile nadohvat, digla se silna oluja i bacila ih na široko more. Linkej je izgubio orijentaciju, pa su se nakon dugog lutanja primakli obalama Libije. Kako nisu mogli da pronađu put iz plićaka u koji su zapali, odlučili su, po savetu morskih nimfi, da lađu prenesu preko pustinje na otvoreno more. Posle teških iskušenja i patnji, mučeni vrućinom i žeđu, dospeli su do vrtova Hesperida, koje su im pokazale blistavu vodenu površinu. Nakon kratkog veslanja utvrdili su da se nalaze na Tritonovom jezeru. Izašavši na obalu, prineli su bogatu žrtvu bogu kojem je jezero pripadalo. Triton ih je zbog toga proveo kroz tesnac pun virova do mora kojim su doplovili do Krita. Na Kritu je Argonaute očekivala poslednja prepreka: bakreni div Talos, koji je po Zevsovoj zapovesti čuvao kraljevstvo knososkog kralja Minosa. Talos im nije dozvolio da se iskrcaju, ali ga je Medeja svojim čarolijama učinila bezopasnim, pa su mogli da se odmore i snabdeju vodom. Nakon toga krenuli su na sever, uz ostrva u prelepom moru, i najzad su se srećno vratili u Jolk u Tesaliji.

Tako se završio slavni pohod Argonauta, slavan ne samo po tome što su ostvarili svoj cilj nego i po tome što niko od učesnika nije poginuo. Posle prinošenja veličanstvenih žrtava bogovima junaci su se vratili svojim kućama uz obećanje da će se svake četvrte godine sastati kako bi u međusobnim nadmetanjima proverili da li održavaju svoju snagu i umešnost na potrebnoj visini da bi, ako zatreba, jedan drugome pritekli u pomoć. Organizaciju tih nadmetanja poverili su Herkulu. On je za njih odabrao mesto u dolini među rekama Alfejem i Penejem u Elidi i posvetio ih olimpskom Zevsu. Nadmetanja su po njemu dobila ime Olimpijske igre.

Jason nije dobio vlast u Jolku, nego je kao prognanik našao smrt pod ruševinama svoje uništene lađe Argo, a zlatno runo je bespovratno nestalo. Nakon mnogih vekova pojavilo se u Zapadnoj Evropi kao ekskluzivni plemićki red, koji je svoj kraj doživeo s propašću habsburške monarhije. Olimpijske igre održale su se do danas, iako s prekidom od 1500 godina. Ukinuo ih je car Teodosije I, i to 394. godine n.e.

Naslov: Re: Grcka mitologija Pon Apr 23, 2012 9:06 am

Arijadna

(Grč. Ariadne - kći kritskog kralja Minosa i njegove žene Pasifaje)

"Arijadnina nit" spominje se do dana današnjeg. Tako se naziva spasonosno sredstvo koje omogućava snalaženje u zamršenim situacijama i njihov razrešavanje. Tu nit (zapravo klupko konca) dala je Arijadna atinskom junaku Tezeju kad je doplovio na Krit da ubije Minotaura u knososkom Lavirintu. Ulazeći u Lavirint, Tezej je trebalo da odmotava klupko, a nakon što ubije Minotaura da se, prateći odmotanu nit, vrati iz spleta hodnika do izlaza. Ali osim klupka konca Arijadna je Tezeju za borbu s Minotaurom dala i mač. Za rešenje teškog zadatka uputstvo nije dovoljno. Treba imati i sredstvo, ali i sposobnosti i odvažnosti, što se kod junaka podrazumeva.

Tezej je došao na Krit tako što se dobrovoljno javio kao jedan od sedmorice mladića koje je svakih devet godina, zajedno sa sedam devojaka, atinski kralj Egej morao da šalje kritskom kralju Minosu kao kaznu što mu je za vreme Atinskih igara ubio sina Androgeja (iz zavisti što je pobedio domaće takmičare). Te žrtve čekala je strašna sudbina: Minos ih je prepuštao polubiku-polučoveku Minotauru da ih rastrgne i pojede. Atinske mladiće i devojke mogla je od sprsi da spase samo smrt čudovišnog Minotaura i zato je Tezej odlučio da ga ubije. Uz pomoć Arijadne, koja se u njega zaljubila čim je došao na Krit, to mu je pošlo za rukom.

Ali ubiti Minotaura zaista nije bilo lako. Tezej i Arijadna s pravom su se bojali Minosove osvete i zato su brže-bolje sa spašenim devojkama i mladićima pobegli s Krita. Pod punim jedrima plovili su sve do ostrva Naksa, gde su prenoćili. U snu se Arijadni javio bog Dionis i naredio joj da ostane na Naksu jer namerava da se njom oženi. Uzalud se branila, a uzalud se opirao i Tezej, koji je nameravao da je povede u Atinu i uzme za ženu. Volja boga se morala poštovati. Duboko ožalošćen Tezej je nastavio plovidbu u Atinu. U žalosti zbog gubitka Arijadne zaboravio je da zameni crna jedra svoje lađe belim, koja je trebalo već iz daljine da kralju Egeju oglase uspešan povratak. Arijadna je postala Dionisova žena, a Tezej se nakon nekog vremena oženio njenom mlađom sestrom Fedrom i to nesrećno.

Arijadnin brak s Dionisom takođe je bio nesrećan. Kada se žena uda za muškarca iz višeg roda, uglavnom dobija gospodara, a ne muža. Tugujući za Tezejem, izmučila se do smrti. Na kraju se nad njom sažalila boginja Artemida i usmrtila je strelom. Bogovi su je preneli na nebo i odredili joj mesto blizu sazvežđa Zmije.

» Staroslovenska mitologija
» Japanska mitologija ...