Mudre, zanimljive i poucne price

SVE DOK NAS SMRT NE RASTAVI


Kada sam stigao kući, večera je već bila na stolu. Svojoj supruzi sam rekao da za nju imam važnu vest. Sela je da me, kao i uvek, sasluša. Gledala je u mene i očekivala tu važnu vest koju ću joj reći.
Bože, kakvu ću joj samo bol sada naneti. Hoće li to ona moći podneti? Jezik se zapliće. Osećam da neću moći izgovoriti ono što želim, a moram. Sakupljam snagu i uspevam izgovoriti: "Želim da se razvedemo". Pređoše te teške reči preko moga jezika i raniše ovu slabašnu ženu. Vidim da joj je teško. Bol koja se jasno vidi u njenim izmorenim očima je veća od nje. Tako je velika da se ne može opisati. Samo je uspela upitati: "A zašto?"
Njeno pitanje sam zanemario, kao da ništa nije ni rekla. Više nije bilo reči. Njih je zamenio njen plač. Poluglasno reče: "Pa ti nisi čovek!"
Celu noć je plakala i verovatno razmišljala zašto joj to činim. Stvarni razlog nisam mogao izneti. Kako da kažem da među nama više nema ljubavi i da sada volim drugu ženu!? Tačno je da među nama više nije bilo one stare ljubavi.
Ujutro sam joj dao papire da potpiše sporazumni razvod braka, prema kome joj ostavljam stan, auto i 30% deonica koje posedujem u jednoj velikoj kompaniji. Samo ih je pogledala i pocepala. U braku smo već 10 godina, a sada smo samo dva stranca pod istim krovom. Među nama više nema bliskosti. Udaljili smo se jedno od drugoga. Njeno cepanje papira prihvatio sam kao nepotrebno odugovlačenje, ali od moje namere ne može me ništa odvratiti. Volim Džejn i tu činjenicu ne može ništa promeniti. Ono što sam sedmicama planirao, počinje se ostvarivati.
Uveče sam se kući vratio kasno. Zatekao sam svoju suprugu kako nešto piše. Večeru nisam očekivao niti želeo pa sam odmah otišao na spavanje. Čitav dan proveo sam sa Džejn i umorio sam se. U ponoć se budim i vidim da ona još uvek nešto piše. Tome nisam pridavao nikakav značaj pa sam ponovo zaspao.
Ujutro su na mom stolu bili papiri koje je ona te noći pisala. Napisala je uslove pod kojima će potpisati ugovor o sporazumnom razvodu braka. Bili su to čudni zahtevi. Nije za sebe tražila ništa, osim jednog meseca koji bi još trebalo da provedemo zajedno. Tražila je da u tom periodu, pred drugima, postupamo onako kako se ponaša svaki normalan bračni par. Obrazložila je to činjenicom da naš sin ima ispite u školi, a ona ne želi da naš razvod loše utiče na njegov uspeh. Bez razmišljanja sam pristao na to. Ali, ona ima još jedan uslov. Želi da svako jutro radim ono što sam učinio prvo jutro u našem bračnom životu. Traži da je svako jutro na rukama iznesem iz spavaće sobe.
Pomislio sam da već gubi razum. Međutim, ako je to njena poslednja želja i to ću ispoštovati. Ta, mesec će brzo proći i ja ću biti slobodan.
O tim čudnim uslovima sam obavestio Džejn, a ona je podrugljivo primetila da je to njen poslednji bezuspešni pokušaj da izbegne razvod braka.
Sa suprugom već dugo vremena nisam delio postelju, ali kada sam je prvo jutro uzeo u naručje, moja osećanja prema njoj se probudiše. Sećanja su navirala. Bila su živa i snažna. Nisam ih se mogao osloboditi. Moj prvi dan braka sa ovom ženom je izašao na površinu.
Naš sin je video kako sam njegovu mamu uzeo u naručje, i počeo vikati: "Tata nosi mamu!" Osetio sam nekakvu gorčinu u grlu. Šta bi moj sin rekao da zna šta ja činim njegovoj mami!? Ne zna on koliku joj bol nanosim. Poneo sam je kroz dnevni boravak do kućnog praga, onako kako sam to učinio pre 10 godina. A ona je zatvorila oči i prošaputala: "Molim te, nemoj još govoriti detetu o našem razvodu". Klimnuo sam glavom, potvdivši da neću.
Kada sam krenuo na posao, ona je stajala na autobuskoj stanici. Idemo u istom pravcu, ja sam sam u autu, a ona čeka autobus. Pored nje sam prošao kao da je ne poznajem. To nikada ne mogu zaboraviti.
Sledećeg dana, dok sam je nosio, njen miris me podsetio na srećne dane našeg bračnog života. Uvideo sam da sam je potpuno zapostavio. Vreme je ispisalo blage crte po njenom licu. Više nije mlada i lepa kao nekada. I njena kosa se promenila. Jedno pitanje me mučilo: Kakav sam ja to čovek i da li joj činim nepravdu!?
Četvrti dan, dok sam je nosio na svojim rukama, vratila se ona nekadašnja bliskost prema toj ženi. Bio je to jak osećaj koji me potpuno nadvladao. Darovala mi je deset nalepših godina svoga života. Bila je prema meni dobra i poslušna. Takva žena je pravo blago. Svaki naredni dan je jačao ta osećanja prema njoj. Džejn o tome nisam ništa govorio. Iz dana u dan moja supruga je bila sve lakša. Nije je bilo teško nositi. Mislio sam da gubi težinu zbog briga i nešeg skorog rastanka. Za ženu nema većeg udarca od razvoda braka.
Jednog dana sam promatrao kako traži odeću da se obuče. Sva odeća joj je bila velika. Tada sam znao da mi je lako da je nosim zato što je smršala.
Kada sam je poslednje jutro uzeo u naručje, nisam mogao ni jednog koraka krenuti napred. Naš sin je već bio u školi. Ostali smo sami u kući. Nisam vjerovao da se tako nešto može dogoditi. Bez nje više nisam mogao. Mome kajanju nije bilo kraja. Spustio sam je na krevet, zagrlio i zaplakao. Molio sam je da mi oprosti i govorio: "Sve do sada nisam znao koliko si dobra i šta mi značiš!"
Zatim sam istrčao iz kuće, seo u auto i otišao do Džejn. Pred njenom kućom istrčao sam iz auta ne zatvorivši vrata. Bojao sam se zadržavanja pred njenom kućom, da se ne bih predomislio i ponovo promenio svoju odluku. Džejn me je čekala pred svojim vratima sa osmehom na licu. Rekao sam: "Džejn, žao mi je, ali ja se nikada neću razvesti od svoje supruge!" Moje reči su je izbezumile. Bila je nepomična. Kroz suze je izustila: "Jesi li ti normalan!?" Ponovo sam se izvinuo, a ona me ošamarila i zalupila kućnim vratima.
Monotoniju u moj brak donele su sitnice. Nismo se jedno od drugoga udaljili zato što se ne volimo. Nedostajali su nam samo poneka lepa reč i lep postupak. Nosio sam je na svojim rukama samo mesec dana i sreća se vratila u našu kuću. Vraćajući se od Jane, doneo sam čvrstu odluku da ću od sada svako jutro nositi svoju suprugu u naručju, sve dok nas smrt ne rastavi.
Svratio sam u cvećaru da kupim supruzi buket cveća. Prodavačica me upita: "Što ćemo napisati na podsetnici?" Sav srećan rekao sam: "Nosiću te u naručju sve dok nas smrt ne rastavi".
Požurio sam kući da je obradujem. Ušao sam u njenu sobu, ali... Moja draga supruga ležala je nepomično. Napustila je ovaj svet.
Saznanje da se moja plemenita supruga mesecima borila s tumorom, a da mene o tome nije ni obavestila, pogodilo me kao grom iz vedra neba! Zato je ona onako naglo oslabila. Poštedila me brige i tuge, a ja sam je povredio na najgori mogući način. Okrenuo sam joj leđa kada joj je bilo najteže. Bio sam potpuno zaslepljen i zaveden. Možda će ona meni i oprostiti, ali ja to sebi nikada neću oprostiti.
Znala je da na ovom svetu neće dugo ostati pa je želela našeg sina poštedeti trauma kojima bi bio izložen da smo se rastali. Želela je da se naš sin mene seća kao čoveka koji je iskreno voleo njegovu mamu.
Udoban stan, luksuzni automobil, deonice i velika ušteđevina nisu garancija za sreću u braku. Sitnice čine život i ljude usrećuju.
Nađite vremena za svog životnog saputnika.